Момчило Рајин

Врлина и грех

Леми Килмистер, син викара, као дечак је чуо позив Литл Ричарда и никада га није заборавио

Ако се и не базира искључиво на њима, рокенрол је одувек био изразито погодно тле за производњу митова. У доба када је настајала рок музика посебно је храњена идеја стизања са дна на врх уз прескакање успутних станица, јер коме би стало више да успе од оних са доњих лествица друштвене пирамиде. Ако је веровање да музика може да промени свет било заиста идеалистичко, реалнијим се чинила идеја о успеху. Поготово што су за њу непрекидно постојали уверљиви докази. Млади камионџија из Тенесија је после првих снимака доказао да не мораш имати школован глас да би ти се песме винуле у сам врх топ листа. То су потврдили и чупавци са ливерпулских докова којима је требало тек неколико старих гитара, половна појачала и комплет бубњева да натерају свет да пева.

У време када није било јасно где су границе успеха, али се могао назрети потенцијал, индустрија забаве и професионални спорт биле су две области које су се чиниле отвореним за све оне који нису хтели да читав живот проведу о оквирима споља наметнутих односа. То је она карика која је спајала Елвиса, Битлсе и Касијуса Клеја. Шездесете су изгледале као деценија бескрајних могућности, и такву атмосферу су многи заиста и искористили.

Али, прича о успеху има своје лимите, и постаје мање уверљива када о њој сви причају. Нарочито када се учини да су је многи изневерили или заборавили. Панк је и настао као противодговор на учмалост музичке сцене средине седамдесетих, када су се новопечене звезде толико издвојиле од оних којима су се обраћали, да је ретко ко могао да препозна додирне тачке. Напуштени, гурнути на маргину, они који немају перспективу добили су своје гласноговорнике. И то у онима који потичу из њихових редова и најбоље разумеју њихов живот. Но, није се све одвијало само у оквирима панка.

Леми Килмистер, син викара, као дечак чуо је позив Литл Ричарда и никада га није заборавио. После свирки у неколико тинејџерских бендова, одлази у Лондон и неколико месеци проводи као „роуди“ у групи Џимија Хендрикса. Познанства која тада стиче помажу му да дође до, тада више поштоване него популарне, групе Hawkwind у којој почиње да свира. Ова сарадња најубедљивије је забележена у песми Silver Machine, која је била један од највећих хитова лета 1971. Леми свира бас и пева овај највећи хит групе.

После четири године и хапшења у Канади одлази из групе, враћа се у Лондон и оснива Моторхед. Пред-панк атмосфера у којој су се све гласније чули повици да се рок одродио од својих корена и да је далеко ближи блазираним манекенима него дечацима са улице потпуно је одговарала Лемију. Свој допринос бескомпромисном враћању изворима он и другови су обавили на најгласнији начин. Песме из којих као да су севале варнице, одсвиране на појачалима одврнутим до максимума, искривљеног звука, не само да су будиле наду већ су биле храна и пиће за све оне који су се сматрали изневереним. А таквих није било мало. Одевени у црно, са реденицима за појасом, Леми и другари су ширили слику као да су сишли с платна неког шпагети-вестерн филма. Отпадници који не паметују, већ живе по својим једноставним правилима — ради шта знаш, а затим отми део колача јер ти га нико неће дати, налиј се пива колико можеш и појури женске — био је и остао њихов кредо од почетка до данас. Своје повремене успоне и падове Леми је увек доживљавао као саставни део приче коју пише онолико колико му је то дозвољено, или сматра да му припада. Није велики број оних који су у данашњем шоу бизнису успели да ускладе професионално и приватно, да слика у јавности буде идентична оној из реалног живота. Леми је један од таквих и све ове године упорно то доказује.