Момчило Рајин

Ритам мочваре

Пред зналачком публиком наступи морају бити надахнути и убедљиви. Зато је Њу Орлеанс деценијама један од најважнијих музичких центара

У време лета испуњеног многобројним фестивалима који су с једне стране начин да музичари зараде још новца, а с друге да прошире популарност и допру до нове публике, има и таквих који су ослобођени свега тога и једина им је обавеза да публици пруже добру забаву. Једно од таквих догађања одржава се у сваке године у Њу Орлеансу под називом Пондероса Стомп.

За разлику од севернијег Мемфиса колевке модерног рокенрола, тачке у којој су се спајали и претапали блуз, кантри и касније соул утицаји, Њу Орлеанс је одувек био „забавније место“, место завршетка пута, те је с тога и музика одражавала таква расположења. Управо су се ту амалгами претходних утицаја растварали у жешћем ритму творећи осебујан звук кроз ритам и блуз. Тешко је описивати музику речима, али ако то покушамо онда би карактеристични звук овог краја изгледао као — чврсти бубњеви, тежак бас, лебдећи клавир, тешка гитара и лагани звук дувача уз снажан глас. Када је по завршетку Другог светског рата Дејв Бартоломју, бивши млади трубач у оркестру Дјука Елингтона, потписао за Империјал Рекордс и почео да се бави продукцијом исто тако младог црнца Фетса Домина, мало је било оних који су назирали да присуствују стварању историје. А од 1949. до 1963. серијом хитова од The Fat Man, преко Ain’t That A Shame, Blueberry Hill, Blue Monday, I’m Walkin’ до Walking To New Orleans њих двојица су неизбрисивим жигом утиснули име овог града на музичкој мапи света. Осим са Фетсом он је радио и са многим другим музичарима овог краја од Смајлија Луиса до Гитар Слима, Френкија Форда и Бобија Чарлса. Уз све то успевао је да снима и сопствени материјал који је ретко када задобијао популарност ван градских зидина. Деценијама касније, са својим дванаесточланим оркестром, више не мора никоме ништа да доказује осим да испоручује енергију и емоције. И то још увек ради у огромним количинама.

Град са таквом традицијом какву Њу Орлеанс има разумљиво тешко прихвата било шта са стране, а домаћи извођачи имају обавезу да буду у форми, јер пробирљива публика све памти и ништа не опрашта. Једна од звезда овогодишњег фестивала био је Тони Џо Вајт, човек који се ближи својим шездесетим и који је пре тридесетак година имао неколико светских хитова. Бољи познаваоци музике памте га по песмама Polk Salad Annie, Roosvelt And Ira Lee, Groupy Girl и Save Your Sugar For Me, но оно што му је донело новац јесу песме које су изводили такви певачи као што су Елвис Присли, Брук Бентон и Тина Тарнер. Данас овај ритам и блуз мајстор заваљен у столицу уз усну хармонику, изубијану гитару, вах-вах педале и бубњарем у пратњи испоручује звучне зидове на чему му завиде и многочлани оркестри. Емоције се подразумевају.

Ови музичари повремено скокну у Европу на неки од фестивала и то је прилика за домаће промотере да у паузи док сањају о светским атракцијама доведу праве легенде. Није тако атрактивно, али је неупоредиво јефтиније и узбудљивије.

8. 09. 2002.