Момчило Рајин

Ко још жели бајате новине

Музичке новине све чешће „бришу прашину“ са великих рокенрол прича

Када листате последње бројеве најтиражнијих, па стога и најутицајнијих, енглеских музичких часописа какви су Mojo, Uncut и Q као да купујете карту за улазак у некакав времеплов чије су контролне табле темпиране на двадесетак, тридесетак година уназад. Mojo на насловној страни има Битлсе — повод није четрдесет година од изласка њиховог првог сингла, већ ново делукс DVD издање њиховог првог филма Ноћ после тешког дана (A Hard Day’s Night). Број пре тога, било је издање са различитим насловним страницама — три преостала Стонса из оригиналне поставе, плус давно преминули Брајан Џонс мамили су колекционаре. Uncut је ставио Џона Ленона и бави се његовом соло каријером. Чак је и Q који прецизно бележи стање на табели популарности тинејџерске публике по ко зна који пут заиграо на сигурно стављајући U2 на корице, најављујући тако њихову најновију компилацију.

Садржај одговара таквим корицама. Када су Mojo и Uncut у питању тако нешто није чудно, јер се њихова концепција заснива на „брисању прашине“ и новом читању давно објављених издања. Велике рокенрол приче су заокружене а временска дистанца нуди оквир за објективније сагледавање и процењивање. Простор за нова издања и протагонисте ту је осигуран тек у рубрикама какве су рецензије и рекламе. Ова два часописа разликује само то што је Uncut заинтересован и за филм коме посвећује озбиљну пажњу, док је Mojo сасвим окренут музици.

Када се прелистају странице осигуране за рецензије текуће продукције ствари постају потпуно јасне. Нова и стара издања заузимају готово истоветан простор. Дакле, на један нови производ долази један стари који поново постаје не само занимљив већ и актуелан, јер се најчешће ради о новом ремиксу — уз учешће аутора или специјалних инжењера прави се нова звучна слика која одговара савременим стандардима. Прибегава се и другим начинима мамљења. Рецимо, управо изашла компилација Ролингстонса Четрдесет лизова (Forty Licks) која кореспондира са исто толиким њиховим трајањем у годинама и почетком последње светске турнеје, осим најпознатијих ствари групе садржи и четири нове песме. Ова компилација која је идеална да се млади нараштаји на дајџестирани начин упознају са највећом светском рок атракцијом тако постаје незаобилазна за све фанове.

Све би ово могло да сугерише један исхитрен, па с тога и погрешан закључак да је музичка индустрија у кризи. Но, није тако. Музика се снима, свира и продаје као никад раније. Ствар је у томе да она више није ексклузивно власништво само једне генерације. Данас музику слушају и купују и деде и унуци. То што још увек има највише реиздања музике шездесетих и седамдесетих можда тек потврђује да је то био период када је музика доживљавана као нешто више од пуке забаве и да је публика која је стасавала у то доба и даље најспремнија да замени своја давно излизана винилна издања.

Очигледно, слична ствар се дешава и са новинама. Један музички часопис може да покрије интересовања готово три генерације а да и даље буде актуелан. Битлси су ушли у музичке уџбенике и то је природно место где се коначно потврђује њихов значај и утицај. Музички часописи су то одавно наговештавали. Стога немојте бити изненађени ако у таквим уџбеницима ускоро освану и Секс пистолси. То је само ствар тренутка.