Евгенија Кононенко
Телефонска елегија
Стари човек је с муком ишао уским изношеним ходником градске бележничке канцеларије, обележавајући сваки свој корак ударом тешког штапа. Њега је стрпљиво под руку водила више не млада, уморна жена. Неспретни пар су равнодушно обилазили радници канцеларије. Они су већ одавно навикли на беспомоћне старе људи које су млађи рођаци довлачили да овде преписују станове, викендице, аутомобиле, или да легализују овлашћења за добијање старих улога у штедионицама до којих нису могли да дођу.
- Ево, оче, седи поред ове баке, - рекла је жена.
Посадивши старог, трудила се да пронађе ко је последи у реду. А када је нашла, почела је да се пробија у кабинет да подсети бележника да је довела старог, шта сада?
А сада је требало да иде да у други кабинет да направи копију документа. Ред неће скоро доћи, али има наде да ће данас завршити посао. Сачекај, тата, разумем да ти је тешко, али ако сам те довукла овде...
Стари је измучено уздахнуо. Само да се не врати поново мука. Јер сви ови срамотни тренуци старачког животарења, треба да преживљаваш у своја четири зида, а не пред људима...
Време је текло, ћерка се мувала између кабинета, пазила је на ред, али подла вртоглавица између стомака и грудију је почела да јача. Читати у полумраку државног ходника стари није могао, мада је понео књигу и наочаре. Па онда је урадио оно, што никада није радио у свом дугом животу: да би се мало смирио, заборавио на вртоглавицу, обратио се својој сусетци у реду.
- Како се променио град. Возили су ме градом, а ја нисам га препознавао. Свуда су неки бесмислени солитери, одакле су се појавили?
Старац је говорио гласно громким гласом, да су се други људи механички окренули. А жена је ћутала. Није одговарала на његове баналне речи. Ни он се никада није одазивао, када су му се непознати људи у различитим ситуацијама обраћали у реду. Увек се односио са великим презиром према таквој имитацији разговора. Боље ништа – него то. Али боравак у овом одвратном ходнику је био тако неподношљив да безвољно је направио други покушај.
- Да ли се налазимо на углу улице Михајла Коцубинског и булевара Шевченка? – поново је гласно упитао деда.
- Да, - хладно је одговорила стара жена, она још није толико излапела да не зна где се налази.
Разговор није ишао, и стари човек је направио и трећи покушај.
- А је ли тамо доле познати скверић на Столипинској улици?
Ту је и за себе неочекивано погодио у прави циљ, пошто се његова хладна комшиница нагло окренула:
- Па по чеме је познат тај скверић? По фонтани? Њих је пуно у граду? Узгред речено, да ли он још постоји?
- Ствар није у фонтани, мада су у фонтани ТАДА биле рибице.
- Кад – ТАДА?
- Па…још ТАДА… Али какав је тада био сладолед на том скверу! Теткица је вадила из сладолед из велике канте и стављала између две обланде.
- Стајала је на оном месту где су после поставили споменик Чкалову.
- Лидија Андријевна, сада је наш ред, молим вас, држите се за мене, до његове комшинице се кроз гужву присутних пробијао за генерацију млађи, али више не млади мушкарац. Њему је требало доста снаге да дигне жену на ноге, а оне потом послушно потапкала према вратама. А онај, с којим је управо измењала пар речи, узнемирано је пратио како жена уз пратњу рођака најзад стиже до кабинета и тамо улази. Ствар је томе да су је назвали Лидија.
Лида, Лидица. Обично женско име. Мало распрострањеније, но сасвим затрта Тетјана или Натаља. Али доста често се среће и сада, и ТАДА. Био је благонаклон према овом имену, и увек добро се односио према свима Лидијама, које је сретао на свом животном путу. А сада је заборавио за старачку вртоглавицу и на метални укус у уснама, који слабије или јаче, али одавно живи у њему. И осетио је укус тог предратног сладоледа, који је жена-сладоледџија у белој кецељи вадила из канте и стављала великом кашиком између две крхке обланде.
- Оче, већ треба да уђемо, - ћерка покушава да подигне деду.
- Пусти, ја ћу сам,- ослања се на штап, са хрипом се диже, а ћерка га поведи до кабинета, али до другог нотара. Не читајући, он потписује све папире које му дају, иако му нотар препоручује да провери. А он чак ни наочаре не ставља. А после, завлачи руку у унутрашњи џеп капута и дуго тамо чепрка.
- Хоћеш нитроглицерин? Већ идемо кући, ускоро ћеш се одмарати.
Стари напипава своје визит картице, које већ одавно никоме није поклањао. Али неколико комада још мора да буде у џепу овог свечаног капута с кратком орденском плочицом, коју је морао да обуче два пута годишње, у коме ће бити сахрњен. Да, није погрешио, овде су, невелике картице од чврстог папира.
- Реци ми, да ли још увек код другог нотара та жена, која је седела поред мене испред врата? Јер лоше видим.
- Изгледа. Ја нисам пратила.
- Онда јој дај моју картицу, - говори ћерци.
- А ти си већ стигао да се упознаш у реду?
- Какво познанство? – искривио се од бола стари, дижући се са столице. – Али чини ми се да сам срео стару познаницу. Нотар је раздражено викнула да уђе следаћи.
Ћерка је извела деду из кабинета и он поновио своју молбу. Жена је прислонила старог уз зид, вратила се у кабинет одакле је изашла са парчетом папира, на којем је био написан великим словима број телефона.
- То је за тебе. Разменили сте бројеве, хоћеш ли је звати да закажеш састанак. О Боже! Да ли ћеш моћи да дођеш до булевара Шевченка? Тамо је лакше узети такси. Само ћемо морати да направимо велики круг.
Код куће он је спавао до вечери. А када се пробудио, почео је да тражи у мраку број телефона. Ево папирића са бројем. Сада треба да се дигне са канабета, да узме слушалицу. Неколика пута дневно се дизао са своје лежаљке да оствари остатке животних активности: нешто да поједе, да са стењањем оде у тоалет. Не, њега не хране кашиком, за њим не износе. Он је поносан због тога. А сада ће позвати ову жену можда је неким чудом то стварно она.
Заузето, стално је заузето. Није ваљда, да су записали погрешан број? Да, он је дао њој свој број, али да га није изгубила? Опет је заузето! Па кад је стари је наредни пут притиснуо дугме да поново зове, зазвонило је.
- Васо, то си ти?
- Лидко, да ли то је могуће?
- Кад сам прочитала твоје име на визит картици, помислила сам: то не може да буде други Васиљ! Како си дошао? Мислила сам да мој зет иде колима и да је могао да те одвезе...
- Хвала, дошао сам, мени није далеко. Боље реци, где си тада нестала? Много сам чезнуо за тобом. Истина!
- Мене су престали да воде на скверић у Столипинској улици. Родитељи су узели другу дадиљу. А она је почела да ме води у Павловски паркић.
- Ето, како је то просто! А ја сам толико мислио о томе, где је пропала та девојчица Лида? Шта није одговарала твојим родитељима код Еме Францивне?
- Не знам... а најжалосније је да то већ не могу да их питам... Као да је увек водила дете у чистим чарапама! И није куповала сувишну порцију сладоледа да се дете не прехлади!
- Да! Другу порцију сладоледа је давала моја бака, и трчао сам да купим две порције сладоледа, и већ тада сам се осетио као прави каваљер!
- А где си становао, Васо?
- На Јарославовом Валу. И сад сам ту.
- И теби је било потребно да узмеш такси од Вала до прве градске? То је поред! То није Лева обала!
- Може се помислити да би ти сама пешке дошла од Вала до нотарске канцеларије, - одговорио је стари, изигравајући увреду.
Обоје су неочекивано почели весело да се смеју. Иако нису имали разлога за смех.
- Онда сте се ви преселили на Леву обалу, зато си нестала?
- Почео си да мешаш времена и догођаје, Васо. Тада још није било Леве обале, била је Черниговска губернија. Не, још смо се дуго задржали у тој кући на углу Чеховске и Булварно-Кудравкова, где сам се родила. Још смо били тамо за време Немаца.
- Ми смо отишли за време Немаца из Кијева. Били смо у Оренбургу. А на почетку ’44 године допао сам у зону ратних операција...
- Био си на Фронту, Васо?
- Био сам, али сам брзо био рањен, и више нисам се тамо враћао. Моја орденска дашчица је веома кратка, ако си обратила пажњу.
- Нисам обраћала. Али хвала Богу да си се вратио из рата, - узвикнула је стара жена са неочекиваним осећањем.
- То је било веома давно, Лидо, - топло се осмехнуо стари.
- Ја то схватам, - засмејала се у одговор жена. – Заиста сад сам се сетила како сам седела с другарицом четрдесет шесте на клупи на истом скверићу у Столипинској, тадања Чкалова, сада се она исто некако зове, само не могу да се сетим како...
- Исто не могу да се сетим како, Лидочко.
- А тада је било прво послератно лето, није било сладоледа, није било рибица у фонтани. Ми смо се присећале ко се није вратио из рата. И управо тада сам помислила да ли је жив дечак Васа? По својим годинама могао је да се нађе у рату.
- Дечак Васа је жив.
- И чак је остао да живи у истом стану, гда је живео пре рата.
- Да. Имали смо срећу у томе. И сада лежим на канабеу у оној соби, где је био мој дечји кревет.
- А ми смо за време рата коначно иѕгубили наше собе на БулварноЌудравској.
- Коначно?
- Да! Пре револуције сви ти станови су припадали породици моје мајке. Двадесет друге њих су стеснили, оставили су за породицу од шест људи само предсобље и кабинет. Све то смо преживели веома давно. Сад већ одавно имамо где да живимо, сва моја деца и унуци. А ја до дан данас се сећам зграде с великим еркерима.
- Онда ти си "од прошлих", Лидочко?
- А ти?
- А ја сам син црвеног комесара. Отац је погинуо у Финској. Тек недавно сам схватио суштину тог рата, а да ли је схватио то мој отац, који је био добар отац... А стан у сивој згради на Валу, који су му дали негде двадесет осме, сада је завештан мом сину, који живи у Америци. Таква је била жеља његове мајке.
- Живим на Левој обали у великом стану брежњевског периода... Моји рођаци су ме иселили у најизолованије собе да им не сметам. Јер ја спавам дању и скоро не спавам ноћу. Заснем кад се буде птице.
- Ни ја скоро да не спавам ноћу. Але живим сам. Ако паднем, подигну ме кад неко дође. Понекад ме хвата језа: туђи кораци, туђи узвици у туђим становима. Чини се да су дошли по твоју душу.
- Али барем никоме не сметаш. А ја стално осећам да им сметам. Јер се будим ноћу, одгегам се у кухињу, кувам чај. Поставили су у мојој соби електрични чајник. Пијем чај ноћу. А после се вучем до клозета. Једном сам пала на прагу. Дизали су ме ноћу. Затим се ћерка жалила на лош дан на послу, јер јој нисам дала да се наспава. Али ја не желим да убаце у моју собу биотоалет!
- Па зашто, то је скоро дечји нокшир!
- Мислиш?
Стари људи су почели да се смеју па дуго се смејали, онако, како се већ одавно нису смејали. Као је нека веома стара тегоба пала са старачких душа. Чудно и необично је било да се смеју и да чују у слушалици весели смех. А у прозору је била тамна ноћ. Чини се да уснули град се трзао од тог неочекиваног звучног смеха.
- Где си на Левој обали, Лидко?
- Поред Дњепра. Седим у фотељи поред прозора, видим контуре Десне обале, односно Кијева. Видим да ће ускоро сванути. То значи да ћу ускоро пожелети да спавам...
- И ја исто. А још нисмо о нечему поговорили, Лидочко...
- Онда можемо да се чујемо следеће вече.
- Можемо! Ко ће да зове да не нападнемо на вечно "заузето"?
- Ко се први пробуди!
- Ти си живела све ове године у Кијеву?
- Да. И скоро нисам путовала. Можда понекад лети на море.
- А што се никад нисмо срели?
- Можда смо се видели. Само нисмо препознали једно другог.
- Сасвим могуће... Узгред речено, јеси ли често била у позоришту?
- И у Опери, и у Музкомедији. Али више сам волела руску драму и позориште Франка.
- И ја исто! Онда смо могли да се видимо на некој представи!
Стари људи су неколико сати оговарали представе педесетих, шездесетих година, пребирали су имена глумаца, кијевских краљева позорнице. Замало се нису посвађали када су разјашњавали када је била премијера "Живог леша" с Романовим у улози Федора Протасова.
- То је била та година кад сам био у позориштима са... Добро, свашта је било код нас током дугог живота.
- А ја већ сам била први пут удата. Да, тада и касније имали смо пуно посла. Није било времена за дечка са скверића. Ни теби за девојчицу Лиду, коју је водила фројлајн Ема.
- А сада ми се чини, да ништа битнијег од наших дечјих сусрета није ни било у животу. Барем у мом животу.
- Колико се већ ми поново знамо? Већ сигурно неколико неколико месеци?
- Од пролећа. Нас су вукли у нотарску канцеларију, у прву мајску врућину. А сад су прве јесење хладноће.
- Јесте, на децу су навукли капице са ушима. И сладолеџија већ не вози своју прелепу канту.
- Свој божанствени лед...
- И ја сам се сетио наше сладолеџије кад сам први пут прочитао ове редове. Негде у шездесетим годинама.
- А колико дуго смо се знали тада?
- А тад асмо се знали... знали смо се...
- Чини ми се мало више године. Јесте, од лета до лета.
- Ти си нестала у лети јер ми је бака рекла да су Лидочку можда одвели у викендицу. Али ниси се појавила у јесен. А ја сам чекао!
- А мене је нова дадиља водила у Павловски парк. А тамо није било рибица, иако је била фонтана. Па узгред речено где су наше рибице? Сећаш их се?
- Да, да! Сећам се! Такве црвене, велике!
- Још смо питали твоју баку зашто су златне ако су црвене.
- Сећам се да смо питали. Али се не сећам што је одговорила.
- И ја се не сећам. Али се сећам да си причао као да знаш ко узима рибице!
- Ја сам то причао?
- А ти хоћеш да кажеш да ниси?
- Не сећам се... иако ме је нестанак рибица интересовао.
- Ти си причао да ноћу долази велики провидан акваријум на точковима…. Причала сам о њему својој деци и унуцима! Акваријум који вози рибице у фонтане на пролеће, а узима на јесен! А први пут то сам чула од тебе!
- А ја се не сећам! Оно што су нама рекли више се памти него оно што смо сами рекли!
- Можда је тако. Али можда се то више тиче оного што је било веома давно.
- Па није, и онога што је било недавно, исто. Запамтио сам да си рекла да не желиш биотоалет у својој соби. Тада смо се дуго смејали.
- А сада, Васо, оваг проблема већ нема. Сада већ не пијем чај ноћу. Причам са тобом. Скоро нисам могла да постојим без ноћног чаја. Од самоће сам могла да попијем неколико чаша.
- Онда твоји рођаци морају да ме захвале.
- Јесте! Добро је што смо нашли једно другог на овом свету.
- Молим, што си рекла, Лидо?
- Рекла сам да је добро да смо се нашли у овом свету. Зар не чујеш, Васо?
- О томе се ради да чујем. И чудим се таквим речима. Ниједна жена то ми није рекла.
- Ја нисам жена. Ја сам мала девојчица.
- У чизмицама... у плавој плишаној бунди са зрнцем бисера... чини ми се да си имала муф...
- Имала сам...А ти си имао смеђи капут са велики металним дугметом!
- Да, нисам га запамтио, момци то не памте. Али имам слику у овом капуту са родитељима.
- А наше заједничке фонтане нема. Недавно сам гледала своје школске и универзитетске фотографије. Тад нису тако шкљоцали једну за другом као сада.
- Сада је сасвим други живот...
- Лаку ноћ, Васо, ускоро ће јутро.
- Лаку ноћ, Лидо, не заборави ме, зови ме...
- Данас је пао снег.
- Јесте, Васо, и код нас на Левој обали је пао снег.
- А тад си имала дрвене санке на канапу. А ја нисам имао. Али девојчица Лида ми је давала да се спустим с брда. Сећаш се нашег брда?
- Сећам се. И како си ме возио уз алеје сквера, сећам се.
- Још је бака говорила да возим Лидочку!
- Јесте, сећам се да је твоја бака подржавала и подстицала твоје добре поступке. То је била мајка црвеног комесара?
- Не, то је била мајка моје маме. Она исто је била... мало од прошлих...
- Твоја бака ми се много свидела. Она је имала такав оковратник с лисичјим лицем!
- Не сећам се оковратника с лисичјим лицем. Али моја бака стварно је била јединствена. Увек сам је се сећао када је моја покојна жена гласно викала на наше унучад... А кад ме је слала да се играм с унуком, причао сам јој о теби. Понекад сам је водио на наш скверић. Причао сам њој о рибицима, којих тамо више није било. Што се тиче акваријума на точковима, о коме сам ти брбљао, заборавио сам. Али, причао сам о колицима са сладоледом, тамо где је сад споменик. Она је волела да слуша о томе. Чак је питала да ли би те препознао ако бих те срео. А ускоро, после неколико година ммомак, њен брат од тетке није слушао ове сентименталне приче, само је захтевао велику порцију сладоледа.
- Теби је лакше. Ти си гајио своје унуке на нашим подручјима... Имаш среће, Васо.
- А завидим теби, Лидочко. Мада је моје боравиште у историјском центру, али улица је уска, и видим кроз прозор само зграду у комшилуку и туђе прозоре. А ти имаш испред учију малтене најбољи поглед на свету који ја никад нећу видети...
- Немој тако да причаш, Васо! Најстрашније је то да ће ускоро нестати последњи који су видели "Думски трг" и предратни Хрешчатик сопственим очима!.. Тада све ће коначно нестати!.. То је најстрашније, Васо!..
- Одавно већ хоћу да те питам, Лидочко да имаш неки посебни телефонски апарат?
- Не. Раније сам им сметала са својим старачким причама. А сада сви причају преко мобилног, само ја користим кућни. А зашто питаш за телефон?
- Па просто сада веома лоше чујем.
- Изненадио си ме! И ја лоше чујем. Ћерка не жели да прича са мном, каже да чу ја свеједно чути нешто друго.
- И у мојим ушима није тишина, није мртва тишина, већ пуно различитих звукова. Але то је мало повезано са оним што звучи у стварности.
- Глас зета чујем боље, очигледно ниске гласове звуче ми јасније, а прича са ћерком то је увек проблем... Она још намерно говори тако да не чујем...
- Али нисам о томе, Лидочко! Један другога добро чујемо!
- Па то је већ нека мистика. Узгред речено, и сама сам о томе мислила и хтела сам да те питам... Да ли имаш такав телефон, или такав глас?
- Мислим, такав глас. Ја сам читавог живота предавао. Жене на катедри су говориле да само могу да служим у морнарици. Певао сам и хору, дешавало се да сам био солиста. Где је све то нестало? А глас још имам.
- Па и ја сам држала предавања много година. Моја ћерка се жали на мој силан глас. Можда ме зато добро чујеш.
- А имаш обични телефон?
- Мислим, исти као што и ти имаш.
- Имам телефон с портативном слушалицом.
- Радиотелефон?
- Да! Унук ми је купио такав, јер сам већ неколико пута повукао шнур са свог кревета разбио апарат.
- То је тај момак који није хтео да слуша за девојчицу Лиду и момка Васу?
- Ти си запамтила?
- Код мене се пробијало дечје памћење откад смо почели да причамо са тобом. Памтим све што си ми причао тако чврсто као што памтим наше дечје игре.
- И наше... па... уистину се свега сећаш, Лидко?
- Мени се чини свега. Али сам си рекао, Васо, да оно сто су рекли нама памтиш чвршће, него оно што смо говорили. Можда сам нешто заборавила. Али тога се вероватно сећаш.
- А сећаш се кад теби је било потребно до жбуна? И ти си се плашила да се обратиш Еми Францовни, и обратила си се мојој баки?
- Сећам се! Јер би ме Ема Францовна са својом немачком уредношћу одвела кући. А још сам хтела да се играм. Био је летњи дан, био је сладолед! То је изгледа већ било наше друго лето.
- А дечак Васа бесавесно је загледао у девојчицу Лиду...
- А када је девојчица Лида први пут током целог познанства запретила да ће све испричати баки, дечак Васа... је дао да и она завири..
- И ти се тога сећаш?
- Сећам се... и сећам се да сам се сетила тих жбунова на скверићу кад сам први пут видела... зрело... Сетила сам се да се тајна малог дечака више свидела него одраслог момка.
- Кад би видела сад... призор би био исти...
Старе људи опет дуго су се кикотали на различитим обалама Дњепра. Најзад жена је опет могла да прича после напада смеха.
- Васо! Нисам видела какво сад имаш лице. Много сам задовољна да ниси видео моје са пегама и безубим устима. Онда зашто да гледамо тамо?
- Стварно нема потребе, Лидочко. Имамо искључиво духовну везу. Као седмогодишња дечурлија! Узми у обзир! Не жалимо се један другоме на болести иако ту има о чему да се говори.
- Јој! То би била велика тема! И скоро се не жалимо на рођаке. Иако и овде има о чему да се говори.
- Да... Али сад хрли мој унук, ми о вуку, а он на врата. Допричаћемо сутра, Лидочко.
- Јуче си сетио свог унука и одмах си положио слушалицу. Он... те некако вређа?
- Па не... Али разумеш, Лидочко, кад причам преко телефона, говорим много гласно. Он све чује, затим ставља иронична питања. А ја то не желим. А ја имам право на приватни живот. Чак и у свом беспомоћном узрасту.
- Али ти си рекао да живиш сам?
- Јесте, живим сам у двособном стану, где је раније живело много људи. Мој син живи у Америци. Ћерка с породицом живи у другом стану, где је живела породица моје жене. А одрасли унук живи ту у околини. А код мене понекад доводи девојке. Има буран живот. Иако сам и ја имао у његовом узрасту... Само нисам имао такав згодан стан, где нема никог осим болесног деда.
- И код мене су сви сређени. Живим са ћерком и зетом у стану, у коме је некад живела гомила људи... Било је много тесно, једина радост је била кад идеш у позориште...
- Код мене исто... Тада брачни пар није маштао о одвојеној спаваћој соби. А сада, неко умре, неко оде у иностранство, а они, који су остали, не планирају породицу и децу.
- И код мене је исто. У овој соби у којој сад живим, некад није било могућно да станеш, толико је било много лежајева. А међу њима столице са стварима на наслонима! А сад то је велика пространа соба. Седим у њој сама и чекам позив од свог друга из детињства. Васо, нећу преживети ако престанеш да ме зовеш!
- А зашто бих престао да те зовем? Само ако ми неко одузме говор.
- Како си, Лидочко...јој!
- Шта је с тобом, Васо?
- А зашто ниси толико дуго одговарала?
- И сама не знам... задремала сам на кревету, једва сам дошла до своје фотеље поред прозора. А данас је тако леп дан!
- Не, Лидочко, данас је, супротно, тако велика магла.
- Јесте, измаглица. Пролећна измаглица. У праву си. Само је поред мог прозора велики фењер.
- Ти си рекла да живиш на седмом спрату, како може да буде фењер поред прозора на седмом спрату?
- Не знам... Сада све може да буде. Како си, Васо?
- Много ме боли срце. Ако не бих знао да постоји жена у свету која стварно веома чека мој позив, не бих данас звао... А ти тако дуго ниси одговарала... Јој!
- Пробада?
- Пече!
- Ево је како! Запекло је! А мене пече у слепоочницима... А сећаш се, Васо, како смо трчали по дну фонтане, кад тамо на пролеће још није било воде?
- Сећам се... А зашто си тога се сетила, Лидочко?
- А рибице, Васо, биле су само једно лето, или два лета?
- Рибице... У фонтани на скверићу? Да ли оне су биле друго лето? Како си питање мени поставила, Лидочко. То је први пут ...јесте, то је први пут, сасвим не могу да се сетим...
...Млади момак је радосно ишао тамном пролећном улицом ка Владимирској улици да ухвати такси. Овог пута он је био сам и није планирао да уђе у дедин стан. Али мама га је увек молила да сврати код деде кад је у близини. Момак је знао да је ноћу кућни телефон заузет. Прича са женом. Телефонски роман у осамдесет две године. Секс преко телефона! Рачуни не долазе, он је пронашао бесплатну саговорницу. Мама је деди дала мобилни телефон, јер је такође знала за ноћу заузети телефон. Али сад је и он заузет, и мобилни ћути. Деда је углавном кратко одговарао на мобилни, а затим даље урањао у свој ноћни телефонски роман. А сад ћути. Морам да се дигнем до њега. Уосталом могу да преноћим код њега, иако момак има сасвим друге планове...
Прозор светли... У улазу је тишина... Врата дединог стана су отворена, у соби је тихо... Јој, Боже! Стаклене очи, плави језик... Десило се оно што су већ се одавно очекивало. И десило се сасвим недавно. С кревете виси хладна рука, али још гибка рука... Момак је дигао са тепиха на поду слушалицу радиотелефона. Махинално је ставио поред увета. Чуо је звонак забринут женски глас:
- Је ли неко на вези? Да ли ме чујете?
- Ја вас чујем, госпођице! али ништа утешног не могу да вам кажем... да ли је са Вама сваке ноћи причао преко телефона мој, на жалост, већ покојни деда?
- Лидија Андријевна сад је умрла! Сад смо утрчали у њену собу, јер је гласно пала са столице и повукла за собом и телефон, и ноћни ормарић! Дигли смо је, а она је већ...
- А ви сте њена унука?
- Ћерка. А зашто питате?
- Имате млади глас.
- Не, ја сам ћерка. А ви сте унук?
- Јесте... Онда испада да су они умрли истог дана?
- Скоро у исти час...
- Нека њихов разговор траје тамо, - у гласу момка се прокотрљаше сузе.
Жена исто је на другој страни јецала:
- Све смо урадили да мама има позитивне емоције на крају живота: и одвојену собу, и згодну фотељу, и чајник у соби... А њој све није било тако! А ваш деда јој је донео истиниту утеху! Хвала Вам, млади човече!
- Нема на чему... Нема у томе моје заслуге... Напротив, понекад сам исмевао дедину телефонску љубав...
- Ја исто с мужем... А нашој ћерци, њеној унуци, писали смо да јој бака у својим годинама гргуће преко телефона... Па… примите моје саучешће. Нећу да вам задржавам телефонску везу. Сада Вам је потребна за друго...
Из слушалице су се чуо сигнал прекинуте везе. А момку су из сећања наврле дедине речи које је једном чуо крајем уха - да би, сада када су постали модерни метални споменици, он желео да на неком кијевском скверићу поставе споменик дечаку који чека девојчицу, а њу још не доводе у шетњу.
Превела са украјинског језика Кристина Нагорна, студенткиња 4. године катедре за словенску филологију Института филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" (мај 2012). Евгенія Кононенко Телефонна елегія // Киев: фотографии на память. Составитель Инна Булкина, Киев, 2011, с. 171-189
Датум последње измене: 2013-03-03 20:33:31