Олег Сидор Гибелинда
Александр Мурашко на Венецијанском бијеналу (1910)
1910 р. IX бієнале. Un peu du soleil dans l'eau froid... // Українці на венеційскій бієнале : сто років присутності / Олег Сидор-Гібелінда, Київ, 2008. – с. 82-91.
Александр Мурашко (1879–1919) је први пут дошао у Венецију 1909. године, у време свадбеног путовања. Посетио је и друге градове у Италији, али овај град је посебно поштовао, урадио је етиде инспирисан месном архитектуром. То му је била сјајна година – професор Кијевске уметничке школе је са својима платнима изашао на светску арену – Венецији претходе тада не мање славни градови: Париз, Амстердам, а посебно Минхен, где је добио златну награду за слику "Карусел" (1906). Штампа је "као једну од највреднијих слика" означила његову "Недељу" ("Тиха жалост" 1909). Следеће године ова слика се са сликом "На тераси: Портрет Маргарите Густавовне" (1909) појавила на Венецијанском бијеналу, где на њу обраћа пажњу Михајло Нестеров, одајући дужно "мушком и снажном сликарству и слици" (и "другарски упозорава" да "нови успеси носе са собом и нове обавезе и већу строгост ка себи"). "Обе су показивале две различите тенденције сликареве уметности: прва је усмерена на богатство сочне засићене боје, друга – на отмену деликатност уздржане палитре", – пише истраживач Лариса Членова у великој монографији о сликару.
Андријан Викторович Прахов (1846–1916), археолог и уметнички критичар, који је посетио Венецију 1910. године, објашњава околности учешћа свог сународника на бијеналу: "Генерални секретар изложбе, скупштински посланик, уметник, професор Антонио Фраделето обратио се господину Мурашку љубазним писмом обраћајући му се "Драги Господине и Мајсторе". Даље је писало "Част нам је и задовољство да Вас позовемо на предстојећу изложбу, која ће бити отворена од 22. априла до 31. октобра 1910. године. Чека Вас веома гостопримљив дочек, и ми се надамо да ћете Ви прихватити наш позив. Он је упућен из Венеције, тј. из града уметности." Александар Александрович није остао у дужан и одговорио је љубазностима "Господине, искрено сам дирнут садржајем Вашег пријатног писма и љубазног позива да узмем учешће у Међународној изложби града Венеције. Усуђујем да се надам да ћу представити радове, достојне позива, који ми тако ласка." У Венецији он је дебитовао са два дела која су доживела успех и имала леп одзив европских критичара."
У епистоларним реверансима препознајемо не само церемонијални дух епохе (и у наше доба дипломати користе одговарајућу лексику), већ и фактичку укорењеност уметника у светском уметничком процесу. Са те тачке гледишта, формалну љубазност ме треба третирати као ситницу. То је потврда поштовања које је уживао наш сународник још у младости. Позив није стигао од осредњег евробирократе, већ од уважене и познате особе – Антониа Фрадолета, више од четврт века незаменљивог секретара Бијенала, оратора, политичара, аутора књига о Дантеу, Леопардију, Фосколу, организатора конференција посвећених Голдонију, Мисеу, Игоу, Золи, Росинију.
Није чудно да су обе слике Александра Мурашка биле одмах купљене. Једна се трудом Жака Калиндера, члана Румунске академије нашла у Краљевској академији у Букурешту ("На тераси"), а друга у приватној збирци Њујорка ("Недељни дан"). Узгред, и "Карусел" је одмах допао у Краљевску галерију у Будимпешти. Европска заинтересованост за украјинског уметника, дакле, не почиње у Венецији, али је ту двоструко потврђена. А Исток и Запад Европе, макар и ефемерно, спојили су се у месту где је Оријент дуго владао: довољно је само погледати на Дуждеву палату, у застрашујуће отворе из којих извире нешто кинеско, по облику, скоро змајевско. Не бира ли због тога неколико година у низу Тајван један од венецијанских тргова за презентацију на бијеналу?
Данас није лако реконструисати контекст Бијенала, на коме је главно признање добио Густав Климт, судбоносна фигура за украјинско сликарство, без којег се не би појавио украjински уметник шездесетих година Виктор Зарецки. На фону давно признатог и одређеног модернизма, обновљени импресионизам Мурашка је морао очаравати својом природношћу и стекао би признања, да није (претпоставимо) девет година раније ту нишу заузео Филип Маљавин – академски вршњак Мурашка, са којим га каткада пореде. У стваралаштву руског аутора ови проблеми су решавани доследније, а главно, схватљивије разнеженом западном оку.
Две слике Мурашка нису једини "украјински траг" на Венецијском бијеналу. На украјинске реалије су обратили пажњу Пољаци, издвајајући их управо као такве, без присвајања, иако је карактер слика чисто етнографски, односно географски, ботанички, природњачки и природни: сунцокрет изнад степе и јасно небо – шта може бити украјинскије? "Шчорс" и "Земља" Довженка почињу визијом сунцокрета, па и Гончарова Меланија Чобитко из приповетке "Сунцокрети" је вредна макар узгредног спомена. Типичност мотива подцртава "Панорама", коју је приказала група отаџбинских мајстора на 49. Бијеналу 2001. године у шатору поред Ђардина. Мало је вероватно да су се његови аутори се присећали постојања "Украјинског пејзажа": то је одвећ амблематска слика у свести Украјинаца, да би било потребно неке позајмљивање.
Иначе, слику је насликао Јан Станиславски, који је рођен 1860 године у селу Виљшани Черкаске области "у породици… која је срасла са украјинским окружењем и по карактеру је била веома далека од правих Пољака" (пише Дмитро Антонович), а умро је три године пре арт-фестивала, о коме се говори. Често је гостовао у Кијеву. Долазак у Кијев, по речима Нестора, схватао је као "одмор за душу". Ту га је портретисао Мурашко, он је учествовао у локалним изложбама. "Нарочито је волео природу Украјине… откривао је ученицима њену лепоту и научио их је да приказују њену озбиљност, понекад чак суровост уместо слаткастих, кривотворних "малоросијских крајолика", – сведочи Микола Бурачек. Крајолици пољских Татри нису могли Станиславском да замене "завичајну украјинску природу", – завршава мисао Антонович.
Пољски научници који су већ истражили уметнички допринос својих земљака на Бијеналу, почињу истраживање од Семирадског и Станиславског не заборављујући да истакну да је пејзаж био "веома популаран у то време у Пољској" и типичан и до слатког понављања препознатљив за групу пољских уметника почетка 20 в., нарочито Тадеуша Маковског ("Сунцокрети", 1907) и Станислава Комецког (дело са истим називом, око 1910 године). Сам Станиславски је дуго разрађивао овај мотив, сликајући крајолике Биле Цркве. Можете то сматрати стицајем околности, али "Сунцокрети" ("Popowka na Ukrainie") се у његовом опусу јавља одмах после путовања 1904. у Венецију, којој је он такође био склон и додирнуо је (већ после смрти) соларним крилима украјинског сунцокрета.
На Бијеналу ја тада забљеснула Источна Европа. Осим уметника из Бугарске (Иван Ангелов са "Циганским плесом" и "Женом са ружама") били су запажени уметници Salе dell’Arte Czeco-Polacco, чији су кустоси били Јан Котера и Теодор Аксентович – што је невиђена част, јер су издвајање издејствовали само својим графикама провинцијалне школе из Италије и Француске. У таквом окружењу видимо Јана Станиславског, осим већ поменутог "Украјинског пејзажа", кога су у Италији преименовали просто у "Paesaggio" (укупно 24 дела), уметник је био представљен са још два рада у којима се осећа украјински утицај – "Степа" и "Руска црква". Није тешко укључити раширену аберацију територијалног придева, који су дозвољавали "западњаци", не разликујући империју од крајева и њихових уметника који имају своју особеност.
Друкчије су се понашали представници пољске културне заједнице (њима су поклањали пажњу представници других група, нпр. Енглез Алма Тадема, блиски прерафаелистима, који је портретисао познатог композотира и пијанисту Игнација Падеревског и показао тај рад у Венецији). Да ли случајно или не, тек 9. бијенале је спојио још и уметнике заљубљене у њима егзотичну културу украјинских Врховинаца, према којима су се они веома наклоно поставили. Таква је "Рутенска девојка" Теодора Аксентовича – млада насмејана сељанка у марами и простом кожуху, са снопом у рукама, обавијена хладним ваздухом, чија се фактура тако подавала четкици уметника. То је видљиво и на другом његовом раду који је био ту изложен "Јордански празник" ("Освећење воде", 1893). Интерес за свакодневни живот Гуцула, њихове обичаје, појављује се код уметника, ученика Лавовске гимназије 1878-1882, још крајем 19. века и не гаси се ни после много година: "Млада Гуцулка", датирана 1920-1930, по стилу сликања је блиска "Рутенској девојци". Али, могуће је присетити се и других слика овог усмерења: "Девојка са лепезом", "Девојка са маском", "Гуцулка са свећом" (све 1893), "Коломијка" (1895), посебно "Народни музикант са девојком" (око 1900) из збирке Лавовске галерије уметности, као и илустрација за "Историју старих Словена" (1882). О минималној дистанци између аутора и његових ликова говори његов "Аутопортрет" (1888), на коме је себе представио као Гуцула.
Ипак је Бијенале учинио продор у друштвеном укусу. Чак и не узимајући у обзир Климтову "Јудиту II" ("Салома" 1909), набављену за Музеј Ка’ Пезаро, први пут се јавља тако много немачких експресиониста (Густав Климт је представио програм од 22 слике, међу којима су биле и такве које су ушле у златни фонд сецесије: "Адел Блох", "Јудита II"). Чудно је али њихова присутност у Венецији потом је ретко, може изгледати и случајно. Ни у 20-им годинама пред њима неће бити прострт зелени тепих, ни у наредној деценији неће их посебно славити, дајући предност месној неокласици, а потом стратешком партнеру – нацистичкој Немачкој, са којом зближавање чини немогућим испољавање уметничког живота са Бијеналом на челу. Тако, 1910. ништа посебно не нарушава уобичајени мир.
Обиље је обезбеђено суровом селекцијом, која већ не може да обезбеди стопроценатну гарантију. Затишје растерује геронтофилијом. А како иначе разјаснити велику ретроспективу великог француског реалисте Гистава Курбеа? Од његових 19 сликарских платана, ниједно не припада његовим скандалним реалистичким ремек делима. Управо супротно, он брзо прилагођава ауторски манир укусу публике, која са задовољством гледа анималистику и пејзаже. Представљено је само једно дело не мање чувеног немачког реалисте Адолфа Менцела, који је последњи пут излагао на Бијеналу 13 година раније? Још недавно кумир многих друштва, сада је сабласни лик претпрошлог столећа, који цокчући украшава визије, ужива у светлуцавим детаљима, удишући миришљави прах изгубљеног времена.
У том окружењу је било неколико рапавих, мргодних дела. Без хармоније, као шмиргла. Она не представљају утеху за очи, већ изазивају потпуну збуњеност – то су дела немачких експресиониста. Ловис Коринт показује "Портрет музике" и "Нагу". Два бакрореза Кете Колвиц никако се не могу упоредити са њеним "Устанком ткача", који су украсили претходно Бијенале. Њена следећа и последња посета биће већ у новој епохи – 1922 године. Први и последњи пут ће излагати 1910 г. Емил Нолде бакрорезни отисак. Први пут, од два наступа, Макс Пехштејн је представљен само једним делом са симболичким називом "Мост": такав назив носила је дрезденска уметничка група, чији је као и Нолде био члан. (Његов "Мост" – није близак рођак "Мосту" Курбеа, који је био презентован у "мосту мостова"). Исто тако симболично усред Бијенала су израсли гигантски бркови "Ничеа" Олде Ханса (немојте да тражите име аутора у енциклопедији) – недавно јадног пацијента клинике за душевно болесне, сада поштованог филозофа. Зашто се чудити, да на бијеналску орбиту дуго нису пуштали манијама, фобијама, перверзијама обузетог норвешког мајстора Едварда Мунка, чији би "крици и шапати" жалосно нарушили слатку тишину фестивала сликарске уметности. Овог пута су се смиловали – дозволили су линорез. Следећи прилику биће потребно чекати 85 година – посмртно, наравно.
Пуни списак награђених на 9. Бијеналу разочарава ентузијасте уметничког развоја. Густав Климт међу других једанаест фаворита. Доста, нећемо вређати достојанство уметника чији је стручни ниво ван сваке сумње. На част руководиоца рецимо да су они избегли искушења "кумства". Половина награђених су житељи земље домаћина, остали – Американац, Аустријац, Белгијанац, три Британца. Чуди одсутност Француске и Скандинавије, али то није промена штетне конјуктуре – клаћење клатна. Загледајући се пажљивије, уверавамо се да се застој продуђава. Дистанца расте....
Доиста, скоро свих "12 задовољених мушкараца", од којих је већина славу стекла у претходним деценијама, и сада живи од дивиденди од стеченог капитала, примили су награде за пејзаже туристичког типа – крајолици Венеције (Италико Брас), Сијенее (Ферућо Скатола), Каприја (Антонио Лето), Холандије (Џон Тери, Франц Куртенс), Шпаније (Алфред Гејворт, Џозеф Пенел); врелу егзотику ("Афрички љубавници" Фраческо Нити), портрет ("Дама у ружичастом" Џона Лавери). Такав је одговор уметника на предлог времена. Сабласна прича – упоредимо са 1. Бијеналом – нестаје у прошлости. Такође неприметно пролази "Исмевање јеретика", епизода из руске прошлости, коју је насликао Гаврило Горлов, узгред, предавач Харковске уметничке школе 1914-1915 г. "Јеретике" ће наградити већ следећег лета у Минхену – то је историја аналогна Мурашкову, обрнуто пропорционална: њега су најпре наградили у Немачкој, а потом већ позвали у Италију. У будућности Бијенале ће доиста да постане "пут у живот" Италијана Антонио Анчинија, одмах после изложбе ће га изабрати у Академију, 1950. на Афро "ће се просути примамљиви пројекти"… На почетку 20. века он је хурија на сат, лутрија без џек пота.
Па и у срцу старе Венеције пробија пулс модерне уметности. Самосталну изложбу Огиста Ренуара (37 слика) нису приметили само Моради и Дерен. "За 21-годишњаке… она се показала као откровење савременог стваралаштва" – написао је Роберто Лонги. Али ће интелектуалци старе школе замерати уметнику "бездушност": "…тела и цвеће, и ништа више". Неколико дана пре изложбе предводника фунтуризма песник и драматург Маринети баца са куле са сатом на Сан Марко примерке свог памфлета, названог "Против Венеције, заглибљене у прошлост", у коме проклиње гондоле и "фотеље-љуљашке за идиоте" и хвали "власт Сунчаног Светла".
Што се тиче Мурашка, он је још много пута портретисао супругу (ћерку кијевског нотара Маргариту Густавовну Кригер), развијао је осунчане мотиве две своје фестивалске слике. "Недељени дан" са филозофским мислима о пролазности времена, ће се претворити у оптимистичку "Недељу", која најављује радове 1960-их година велике украјинске уметнице Татјане Јаблонске. "На тераси" ће подстаћи појаву низа портрета, чију лирску струју отупљује подтекст наруџбине.
Пре пута у Венецију, он ће коначно прећи у Кијев, где ће после девет година погинути близу свог дома од руку вечерњих бандита у шињелима.
Бијенале је Мурашко два пута помињао друговима, објашњавајући им свој незнатан успех на изложби Савеза руских уметника – "да су тамо биле такве слике, као у Венецији…"
"Интересантно, како су у то време украјинског мајстора могли брже и лакше да разумеју у иностранству, него у Московштини", прокоментарисао је ситуацију Антонович.
* Превод студенткиња 4. године (2011-2012) Марте Собковске, Ане Проценко и Татјане Јеременко и доц. Дејана Ајдачића катедре словенске филологије Института филологије Кијевског националног универзитета "Т. Шевченко".
Датум последње измене: 2013-03-07 22:49:56