Јулија Кропивјањска

Ако je то љубав, значи да је Бог негде поред

приказ украјинског издања књиге Михајла Пантића "Ако је то љубав" (Якщо це любов, Київ, Tempora, 2012).

Постоје књиге, које привлаче пажњу не толико именом аутора, колико насловом. "Ако је то љубав (Читати у четири сата ујутру)" пада у очи пре него презиме чувеног српског писца Михајла Пантића. Андрићева награда, пише на корицама, колосалан прозни опус, али при свему томе, на почетку је био наслов, да парафразирамо познати рекламни слоган.

Од утисака које сам чула о овој збирци приповедака, запамтила сам ове: "Лепо, али тужно", "Jeдноставно, али дубоко", "Није за заљубљене". Са последњим не могу да се сложим, мада и највише интригира. Ипак, можда и у томе има истине: неким читаоцима ће ове новеле донети трауматично искуство, независно од тога, у које доба дана ће их прочитати.

После првог читања "Ако је то љубав" доиста остаје туробан утисак. Као да је све о нашем животу – свађе, помирења, баналности, време које се не може вратити, смрт и растанак, заљубљености, преваре, радни дани и празници, али између редова осећаш празнину претећу, зјапећу, тамну. И не можеш да схватиш одакле се појавила и зашто. Неопходно је поновно читање и онда понешто постаје јасније.

Кључна реч за коју се треба ухватити како би се размрсило клупко које је Пантић предложио јесте – неодређеност. Она се види у самом називу збирке. Истоимена приповетка трепери овим "ако" : "ако је то љубав", "ако је била јесен", "ако ноћи бивају добре". Лик из друге приче, сећајући се историје својих односа са девојком, само у два трена тачно зна да је то била љубав, при чему то нису праве епизоде, већ само тренуци, назнаке. "Читати у четири сата ујутру" чини додатни маркер лиминалног, односно, прелазног стања. Али то стање Пантићевих ликова углавном није толико прелазно, колико "узвишено" без икакве перспективе за развој или промене. То се пре свега, наравно, тиче међуљудских односа, међутим, уз наговештај глобалне димензије проблема. Ова неодређеност је блиска сликању љубавних односа, код Сергија Жадана: његови ликови као и Пантићеви, претежно се клоне тачног одређења својих осећања, избегавају речи после којих нема повратка, коначно и свеобухватно – као пресуда, као Бог. Они желе да граде односе без њиховог одређења, веле, нека иде како иде, неусиљено, природно. Али све је то без страха, без напетости, док пред јунацима збирке "Ако је то љубав" изгледа постоји нека несавладива баријера. Пантићеви ликови греше, варају, поступају подло, упрошћавају, компликују, све кваре, траже случајне везе, али не желимо да их осуђујемо, већ саосећамо са њима. Јер се они многих ствари боје. На пример, викенда и празника, када немају снаге да трпе своју самоћу, када треба да испуне празнину, а чиме да то учине, ако не љубављу или у већини случајева, барем њеним сурогатом. И чини се да је то једини начин испуњења егзистенцијалне празнине за Пантићеве ликове, само због несигурности и неодређености то је скоро немогуће. Стиче се утисак да они лутају у тами, крећући се насумице, непрестано тражећи нешто ново. Шта то они траже? Љубав, у њеној највишој хипостази, мада се о томе не говори директно. Хајде да размотавамо клупко даље.

Збирка је подељена на седам целина, од којих свака има три дела, три посебне приповетке које су проткане мање-више истом темом или расположењем. Мислим да нема потребе објашњавати Библијску семантику бројева 7 и 3. "Ако је то љубав" отварају два епиграфа: о Богу и о љубави. Напокон, у тексту се појављује ђаво и не остаје ни трунке сумње да аутор сам (свесно или подсвесно) упућује читаоца на смер интерпретације. И заиста, кад поново прочитамо Пантићеву збирку, држећи у глави библијски израз да Бог јесте љубав, све одмах долази на своје место.

Изгледа да Пантићеви ликови очајнички траже Бога. Пошто је једини колико-толико доступан начин да се Он пронађе – љубав, јунаци – скоро сви скептици, циници, безбожници, хватају се за њен привид или сурогат, као што је већ речено. Историје њихових односа су по правилу цикличне, на породичном или личном ниову, али ово није цикличност спирале, већ зачараног круга, који додатно појачавају мотиви, који прелазе из једне приповетке у другу и постајући понекад чак и аутоинтертекстуални. Све се понавља, али нико не изводи закључке. Само са жаљењем фиксира време које је прошло између "тада" и "сада", 20 година, 22... Међутим, чини се да закључци нису ни потребни, јер је свет тако уређен, јер све иде природним путем, као што сматра главна јунакиња новеле "Ако је то љубав". Ивана зна да су се Оги и она свезали и да ће се једном растати. И заиста, зашто да се опире природном току догађаја. Али раскид је неочекиван, њен вољени иде у Свету Земљу (симболично је да је пар провео свој медени месец баш тамо) и зове Ивану, али она одустаје: "Не, никуда ја не идем, рекла сам, шта бих тамо радила". Оги је умео да се снађе са својом неодређеношћу, Ивана није хтела и остала је у Србији, изгубивши чак и оно мало што је имала: "Ма иди само, мислила сам, не остављаш бог-зна-шта, на срећу, нисмо имали клинце, нити смо о томе икада мислили, нисмо имали посао, стан нам се полако претварао у руину, имали смо само једно друго, имали смо само ту љубав, ако је то љубав...". Доиста као у једној библијској причи.

У неодређености "узвишено стање" је изузетно тежак терет, зато није ни чудо да често код душевно измучених Пантићевих јунака долази ђаво и они се подају искушењу. Мало ко остаје при своме са сигурношћу, и показује непоколебљивост, верује унутрашњем гласу, уме да чека стрпљиво, чврсто стоји на свом и не склања са пута као што је, на пример, девојка са снажним рукама, која са смиреношћу светиице верује да ће срести тог свог човека и да ће то бити њена љубав. Заправо, и не верује, већ само чека да се то деси. Међутим, она је скоро једина позитивна личност у целој збирци. Апсолутна већина Пантићевих ликова могу да се сврстају у прве три категорије из једне друге библијске приче. Ако уместо зрна-речи, које баца сејач, поставимо љубав (а Бог и јесте реч, и љубав, дакле линија тумачења није изневерена): "Гле, изиђе сијач да сије. И кад сијаше, једна зрна падоше у крај пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше у дубину земље. И кад обајса сунце, повенуше, и будући да немаху жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их. А друга падоше на добру земљу, и доношаху род једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет" [Јеванђеље по Матеју, гл. 13, прев. В. Караџић, прим. прев.]. Нећу наводити тумачење параболе. Надам се да је мисао јасна.

Јасно је да je тамо где има барем мало наговештаја љубави, треба очекивати и смрт. И, мада је, како Пантић тврди, смрт једноставнија од љубави, смрти у његовим текстовима има исувише, чак и ако нико не умире. Зато, поред свега осталог, ликови се тако чврсто држе љубави, њене могућности или несигурне сенке, јер она помаже да се подели време, које је остало до смрти ("Кратки излет") и, коначно, подели и сама помисао о њој. Изгледа да више ништа није у стању да ове несрећне људе одржи на површини.

Тешко је живети ако се не догоди љубав, сматра "најорганизованија жена на свету". Јунак последње новеле се приближава смрти преко писања, карактеришући тај уметнички чин као конфронтацију са њом, као гнушање према свету и према самом себи. А други јунак, лишен шансе за љубав, даје одушка злу у себи, замишљајући како ће да убије оне људе, који му трују живот, чак и уметност не спасава ("Крај часа" је једна од најбољих приповедака у збирци). На чамотињу повезану са недостатком љубави надовезује се нови терет - тескоба Новог Београда.То је суморан део града, где је туморно, као у провинцији, "црна причина", где не постоји дно, страховита пародија на град, јер је прави град – Београд, за којим јунаци чезну из дубине душе. Новобеограђани се, у селидбама из једног кварта у други, радују када успеју да приђу барем мало ближе центру, ближе "Дунаву, мом Богу", према речима наратора последње новеле ("Боже, пусти ме да уживам у четвртку"). "тек на Новом Београду можете заиста научити шта је права, безнадна самоћа" - уверава Пантић, и становницима тог мрског краја је бесмислено да врше самоубиство – оно нема смисла ако су они већ изнутра мртви? То није песничко преувеличавање, у једној од приповедака новобеоградски небодер се назива "колективни мртвачки сандуци". То су идеални услови за појаву ђавола и његових слуга, што се на крају и дешава. О томе да се зачарани круг неће размрсити, сведочи стравичан поента – писмо у ланцу светог Антуна које доноси срећу у новели "Црна субота" – Умножите и шаљите даље.

Дакле, оцртава се средњовековни модел простора: "центар-перифериjа" (ликови стално теже ка центру, боравак на периферији је неподношљив), и вертикална оса (планина, небодер и слични топоси су својеврсна лествица према Богу). Мушкарац из приповетке "Зграда коју стално сањам" стално у сновима види високу кућу. Једног дана јунак је налази и пење се горе, среће тамо своје три вољене жене, али.... се буди. Изгледа, да једину могућност продора чине снови, несвесно, ирационално (где се налази и љубав) јер стварност то не допушта (симболична је у овом контексту је фраза: "тек да се увериш да не живиш међу кулисама". Мајка наратор из последње новеле, чврсти комуниста, воли да иде у планине. "Љубав кроз одбијање много је напорнија него љубав кроз прихватање, њени походи на планине, били су, заправо, одлазак у храм: одбијам да се суочим са Богом, али му хрлим, тако бих некако одредио њену склоност ка висинама". Занимљиво је да се јунак види с мамом у четвртак (средина недеље, укочено "међу" и "међу"), када је она "духом сасвим тамо, на другој страни, а језиком и телом још неки тренутак овде". Пред смрћу жена се сећа планине, која се зове "Пусти лисац" - као назив краја света где је могућ разговор са Богом. То је невероватно упечатљива приповетка - "Боже, пусти ме да уживам у четвртку" - као да се римује са поднасловом саме збирке, и дакле затвара круг.

Бог, каквим га је замишљао Блез Паскал, је казао: "Не би ме тражио, да си ме нашао". Мада се у збирци Михајла Пантића индиректно констатује та чињеница, дијагноза болести, ипак се може говорити о позитивној динамици. Тим пре шти се "ниједна љубав никада до краја не завршава", ако је то, наравно, љубав.

LitAkcent 19.02.2013.
http://litakcent.com/2013/02/19/jakscho-ce-ljubov-otzhe-boh-des-poruch/

Превод Марија Мазко