Урош Смиљанић

Пјевачка дружина Светлане Спајић: „Сив соколе“ (Multimedia Music. 2013)

Традиционална музика везана за време у коме је доколица испуњавана интерактивном, а не пасивном занимацијом, на овом диску живи и виче из свег гласа, убеђена у своју релевантност и у времену када је све другачије. И потпуно је у праву.

Светлана Спајић је несумњиво најважнија певачица традиционалне музике која у овом тренутку ради на подручју Србије и… других територија на којима живе Срби. Њен напор да пронађе, сачува и будућности преда традиционалне песме са ових простора је утолико важнији што причамо о извођачу који наступа широм света на престижним фестивалима традиционалне и world музике, и који није склон никаквом компромису када је песма у питању. Наиме, ако постоји „hardcore“ када је у питању народна музика, онда је Светлана Спајић представник његовог хардлајн крила. За разлику од неких других, ескпониранијих извођача који се баве традиционалном песмом у Србији – од Сање и Балканике преко браће Теофиловић па до, рецимо Биљане Крстић – и који је користе пре свега као полазну основу за осавремењена, модернизована, данашњој публици теоретски пријемчивија читања традиције, код Светлане Спајић аутентичност је у првом плану.

Ово не треба схватати као некакво навијање у коме националистички императив налаже да се традиција не сме никако и никада мењати или развијати, јер тиме престаје да буде традиција – напротив, само жива традиција, која још увек постоји у пракси и део је свакодневице, она је која и даље збиља вреди. Радна теза са којом овде оперишемо је да је управо оно што ради Светлана Спајић пример такве традиције, духа и менталитета телепортованог у 21. из 19. века да покаже да се оно суштинско у нама заправо није много променило. Управо на том плану тај бљесак аутентичног надвисује друге интерпретације, осавремењене, често разблажене.

Пјевачка дружина Светлане Спајић је други „бенд“ са којим је Светлана снимила албум. Пре више од једне деценије био је то дует Дрина, са Мињом Николић која је сада део овог квинтета. Логистичка реалност извођача овакве музике диктира правилност да се најлакше преживљава самостално или удвоје, али постоје песме које не могу да се отпевају ако немате барем четири или пет жена на истом месту. Још боље је кад су у питању овако врсне певачице као у Светланиној дружини.

“Сив Соколе” је колекција двадесет песама из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине (Косова и Метохије, Баније, Далмације, Лике) које у пуној мери користе раскош пет утренираних гласова што се без видног напора пребацују из стила у стил, из географског и менталног простора у други географски и ментални простор, показујући запрепашћујући дијапазон техника, али и запрепашћујућу актуелност традиционалних форми и тема.

Аутентичност спомињана горе се огледа најпре у томе што је ово музика која руши интензитетом, али не чини ни најмањи гест у смеру дочекивања слушаоца на пола пута. Борићете се са овом музиком, онако како се она борила против заборава. И тиме ће победа бити слађа. Певачке технике, особености локалних лексика, тематска оријентација – све ово је провучено без икаквог уступка ненавиклом слушаоцу, неутренираном уху, отпевано у директном дослуху са старим женама (и мањим бројем мушкараца) уредно пописаним у књижици диска као онима који су песме Светлани Спајић пренели, чувајући их као живу материју од пропадања. И ствари ту постоју занимљиве, јер иако је ово најтрадиционалнија српска музика коју можете чути на ЦД-у (и најсрпскија, уосталом), она је истовремено потпуно неупотребљива за било какву дневнополитичку сврху.

Јер њена аутентичност везује је пре свега за лично, локално. Ово су тешке приватне драме неузвраћених љубави и проћерданих живота, птица које чезну за љубављу и заљубљених младића који замишљају да су птице. Ово су истовремено и трагедије и еротске анегдоте, онако како су их проживљавали људи који нису имали facebook и sexting да се њима занимају.

Ово су лепе песме – “Голубице бјела” која отвара албум је нежан мада тужан репрезент певања „на бас“ – али и застрашујуће. Већ “Сив соколе” која је следи је златиборски комад певан „на глас“ који са својим фракталним хармонијама и понављањем звучи као да није са овог света. Колико уметност може да онеобичи свакодневне ствари показује већ и “Приони, мобо, за лада”, поново златиборска песма намењена певању у паузама – или током – пољског рада у којој  водећа певачица прави импресивне пируете праћена хармонијом пратиља (које, сетимо се, оригинално у том тренутку можда савијају кичму и баве се жетвом) која би Лигетију натерала страх у кости. Ово је народна музика која растеже идеје комуникативности и „народности“ до самих граница смисла, додирујући се без напора са најапстрактнијом авангардом коју познајете. Звук који се ослобађа „баласта“ традиције и погађа у мету управо овде и сада.

Музика везана за време у коме је доколица испуњавана интерактивном, а не пасивном занимацијом, везана за време када је била саставни део дневних активности, светковина, ситних ритуала везаних за рад или одмор, на овом диску живи и виче из свег гласа, убеђена у своју релевантност и у времену када је све другачије. И потпуно је у праву. Ово су песме које не допуштају пажњи да лута док причају о хајдуцима (“Ропство Јанковић Стојана”) и краљевима који су само позадина породичних трагедија (“Што Морава мутна тече”). Оне сведоче о животу пуном често неутажених страсти и још чешће великих губитака после којих се морало даље живети. Сведоче и о времену када је сажимање огромног унутарњег бола у комаде уметности намењене групном извођењу и проживљавању била буквално једина утеха којој сте се могли надати.

Како би таква традиција могла да не буде заувек актуелна?

Музичарке: Светлана Спајић – глас; Драгана Томић – глас, кавал; Миња Николић – глас; Јована Лукић – глас; Зорана Бантић – глас

Списак нумера: Голубице бјела; Сив соколе; Четири ганге; Приони, мобо, за лада; Полегла је белија пшеница; Ој, јабуко зеленико; Валила се вала; Кукај, кукај, црна кукавице; Ова брда и пусте долине; Што Морава мутна тече; Сине мио, где си синоћ био; Ја урани јутрос рано; Што ме иска свака неприлика; Закошена зелена ливада; Ожени се од доњега града; Удаћу се ђе ћу бити сама; Каранфил се на пут спрема; Ропство Јанковић Стојана; Ој Крајино, моја мила мати; Кићено небо звездама; Бјела голубица.