Зоран Стефановић

Дозивање оних који су самовали: Неколико мисли поводом песме „Тамо (где самују вукови)“ музичког састава „Деспот“

Потребно је храбрости да се узме потцењени музички жанр као што је то хеви метал, укрсти се са традицијом српског фолклора и рокенрола седамдесетих, али и темама попут неизвесне српске судбине и односа према вери.

Са оволиком амбицијом можете само уметнички ризиковати, додати свој обол планетарној плими националног, идеолошког или верског кича. Осим ако вас кроз живот не тера сила већа од ваше личне.

Људе из састава „Деспот“ — спонтано насталог симбиозом чланова београдских „Ортодокс Келтса“ и смедеревске „Алогије“ — очигледно тера нека друга сила, а сада је породила и јавно исповедање.

Језиком који је и деци разумљив, песма „Тамо (где самују вукови)“ пева о полурасветљеној колективној (под)свести Срба, али дајући и свој допринос разрешењу наше народне патње. Одговор о томе шта славимо и шта заиста чекамо.

Само народ који је био на својој Голготи и већ васкрсао може да пева о ношењу свог крста без икаквог самосажаљења или опирања.

Осим најновијег јасног и гласног исповедања Христа из окупираног београдског „круга двојке“ (кључног, али несвесног средишта сатанизма на Балкану) и са смедеревске тврђаве свете лозе Бранковића, из ове песме избијају достојанство, мирољубље и господство. Песма је медијски непрорачунат одраз душâ њених стваралаца. Младалачки је чиста, колико људски створ то може бити. Има особине химне, али оне која не зазива будуће насиље, већ без незрелог устезања оставља Њему (који боље од нас зна шта нам треба) да одлучи.

Тачно четири десетлећа након песме „Косовски божури“, елегије „Ју групе“ певане из титоистичког сумрака, добили смо наставак. Громки исход растрежњења народа који је бескрајно страдао и због туђих и (још више) због својих грехова, и који сада хода планетом измењен и нешто више омудрен.

Као и са свим истинама, некима ће оволика отвореност песме бити суштински непријатна, али ствар је сада и непорецива и неопозива. И чини се да ће бити од користи и понеком другом народу, који је, као и ми, тек сировина за млевено месо банкарске цивилизације коју покушавају да нам натуре.

Баш како је древни Винчанац откривао трансмутацију руде у метал, тако и ми опет видимо да ниједан поп–културни жанр не остаје одбачени камен. Електрични звук се сада у сваком нашем отупелом или пренапрегнутом живцу спонтано преводи у старији инструмент/глас, дубљу вибрацију, која слободна плови и залечује — и ван нас лично и ван Племена Вука.

Овим је можда рођен и нови музички микрожанр: српски епски метал. У нашим лобањама то звучи као Сербал, име предачке силе коју зазивамо са простора где цветају божури, некад курјацима звани.[i]

Да. Управо оданде где више нема страха.

(Забележено на ушћу Саве у Дунав, 24. априла 2013)

[i] Paeonia officinalis: божурак, божурић, брозгва, деветак, духовска ружа, женски божур, краљев цвијет, курјак, мачур, прстеник, тројачке роже, тројашка рожица...