Матс Ропстен

Метак од леда. Предговор

(Сага о путу за Стокхолм), наводно превео са чешког Владан Матић, "Алтера", Београд, 2013.

2009. године, у септембру, премештен сам са службом у Стокхолм. Те године, Михољско лето било се одужило, и ја сам град упознавао кроз дуге шетње и вожње бициклом. Када сам први пут ушао у метро-станицу Кунгстрегорден, у новембру исте године, имао сам осећај да сам, из ње излазећи на њеном другом крају, ушао у један паралелни свет, и да је мој задатак да у том паралелном свету нађем сличну станицу одакле бих нашао пут до куће. Та моја замишљена потрага морала је да се спроведе брзо, јер ме је сустизало губљење памћења на свет одакле сам дошао, праћено неверицом да он заиста постоји.

2010. године, пријатељ, историчар и уредник угледне београдске издавачке куће, предложио је да своја запажања о Скандинавији и северу преточим у серију есеја. Већ тада, имао сам намеру да своје утиске о доживљају простора и времена у свом новом боравишту на неки начин систематизујем, као и да дефинишем шта стварно осећам према том новом боравишту и за њега везаним појавама, које се у њему неумитно јављају као асоцијације.

Конципирао сам укупно четири есеја, која сам делимично и написао – први је био из два дела, и односио се на доживљај времена. Први део тог првог есеја разлагао је аргументе за осећај да се налазим у непрекидним осамдесетим годинама двадесетог века: свеприсутна подразумевајућа вера у Прогрес, те масовно интересовање за појаве које су свој зенит досегле управо у том времену, као што су атлетски митинзи и фестивали хевиметал музике. Други део есеја представљао је истраживање питања зашто су бицикли фирме „Кронан“, реплике војних бицикала из 1940, рађени по превазиђеној технологији из тог времена, а који коштају двоструко више од много функционалнијих и удобнијих савремених направа, толико популарни? Одговор није био једноставан као што би се могло помислити на први поглед (робовање моди и робним маркама), већ га је требало тражити у чињеници да је Златно доба шведске индустрије и дизајна заправо двадесети век, те да се враћање на тада произведене првобитне или првобитно дефинисане облике ствари које су и данас у употреби, то Златно доба продужава унедоглед у свим правцима. Ово донекле подсећа на анахронизам чији најгрубљи облик је изражен у серији филмова о породици Кременко.

Есеј о простору говорио је о контрапункту вода/земља (копно/језеро и море/архипелаг) у шведском пејзажу који је на моменте потпуно примордијалан, те у њему лако можемо да замислимо крда бизона и мамута како лутају обалама језера. Као додатни контрапункт овом примарном додао сам и секундарни – однос земља/вода у норвешком пејзажу планина и фјордова. Трећи контрапункт, фјорд/архипелаг не само да је подцртавао овај основни однос, већ га је и продужавао у бесконачност.

Есеј о нордијским кримићима („Шта радити у Лулеи кад падне ноћ?) својим наглашено ироничним насловом (шта, заиста, радити у градићу на далеком северу Шведске кад падне ноћ која траје шест месеци?) бавио се заплетима и јунацима овог у последњим годинама толико извиканог жанра – од невероватно бруталних злочина описаних у делима „Ларса Кеплера“ и бесконачно замршених интрига с политичком позадином Леифа Першона до меланхоличних јунака као што је Курт Валандер, обавезних јуродивих финских Санчопанси и супержена као што су јунакиње романа Лизе Марклунд или полуаутистична Сага Норен из шведско-данске ТВ серије „Мост“. Излишно је рећи да је слика Стокхолма који сам стекао драстично различита од слике коју сам видео у филмовима рађеним по романима Јенса Лапидуса, и да су ме ти филмови пре подсетили на филмове Роберта Родригеза и слике мексичке провинције Сонора из романа „2666“ Роберта Болања, него на улице ноћног Стокхолма којима сам непрекидно крстарио оријентишући се у новом граду.

Последњи у низу био је есеј о северу или о фасцинацији севером, где сам уредно прибележио своје утиске о књигама писаним на ову тему које сам успео да ишчитам, од „Идеје Севера“ Питера Дејвидсона са којом сам сео у авион за Стокхолм, преко најбољег описа зиме који сам икада читао – „Леве руке таме“ Урсуле Ле Гвин, до „Златног компаса“ Филипа Пулмана.

На крају, можда не толико везано за Скандинавију, већ за фасцинацију севером, дошао је, као додатак, есеј о постапокалиптичној литератури и филмовима који се баве могућом будућношћу која се одиграва на северу.

Уместо да завршим ове есеје, написао сам књигу која садржи све побројане елементе. Пред вама је: нордијски кримић, који се догађа у постапокалиптичној Скандинавији, са компликованим заплетом који има политичку позадину. Простор у којем се догађа радња књиге је реплика Стокхолма, изграђена на локацији приближној али не и истој на којој се налази данашњи Стокхолм. Технологија тог „Новог Стокхолма“ је технологија четрдесетих година двадесетог века, а кроз пејзаже постапокалиптичне Скандинавије заиста лутају крда бизона и мамута. Главни јунак је меланхолични Курт, али не Валандер, већ Андерсон, који живи у згради тако сличној острвима које описује Урсула Ле Гвин, а главна јунакиња зове се, разуме се, Аника. Контрапункте земља/вода и архипелаг/фјорд у мојој књизи успео је да на визуелан начин артикулише кореански уметник Нам Чок По, а обновом цивилизације баве се читачи из Ериксонове централе који су очигледно духовни синови Асимовљеве Задужбине и Хесеове Касталије. Историјска позадина на којој се догађа радња књиге је капричо на теме из историје 16. и 17. века.

А слика будућег Стокхолма, те благо измештене реплике делова садашњег града, и свега у њему, је слика мог сопственог лутања кроз непознат град, које тако прецизно описује наше лутање кроз тумачење сопствене историје. Историје, која заувек остаје страна земља, од које нас дели онај Зид који опасује град, и који Курт Андерсон посматра на почетку и на крају књиге.