Дејан Ајдачић

Кијевске вештице

Київ і слов'янські літератури. Збірник // Упорядник Деян Айдачич, Київ: Tempora, Београд: SlovoSlavia, 2013. – с. 197-204
ISBN 978-617-569-155-7

На светим и проклетим местима се поколењима понављају благодатни или разорни поступци људи и оностраних надљудских сила које њима господаре. Та веровања о судбинској предодређености места за добро или зло фантазматски се повезује са реалном градском топографијом и владајућим религиозним представама, учвршћујући градска предања о чудесима благодати и пустошења.

У народним веровањима Словена се преплићу остаци паганских представа са елементима народног хришћанства, што је утицало и на особено поимање простора на којима се јављају нечисте силе – то су места лишена ознака људског света – тамо расте нечисто и неплодно дрвеће, бодљикави и смрдљиви грмови, тамо је крш без растиња или мочвара, то су простори у којима живе наказна створења, у коме се не чује људски глас, у њима се може осетити смрад из пакла. У веровањима Словена брдо без растиња представља изразит пример нељудског простора. По записима фолклориста и етнографа, дијалектолога и ономастичара – назив Лиса гора је веома раширен топоним, посебно код Источних Словена и среће се у насељима и ван њих. Као гора без растиња она представља део анти-света у свету блиском свету људи, на коме се окупљају нечисте силе.

Разне нечисте силе владају способношћу летења, у свом виду или претворена у птице или инсекте [Ајдачић]. По народним веровањима Словена вештице се сакупљају на раскрсницама, дрвећу, брдима, најчешће ноћу, а посебно су активне у јовањску ноћ (ноћ Ивана Купале) [Виноградова; Толстая: 298, 300–301]. Глас да су у неким местима вештице посебно моћне ширио се далеко. Тако су у Украјини биле познате вештице из Конотопа, Кијева и Бердичева. Хришћански мисионари су и у Кијеву потискујући паганску веру старих Словена светилишта многобожаца претварали у цркве или су места и људе који су се даље тамо сакупљали осуђивали као састајалишта нечистих сила. Тако су и представе о вештицама које владају магијом, хришћански проповедници приближавали нечистим силама. Постојање Лисе горе на југу Кијева, на брдовитој десној обали Дњепра, јужније од Видубича, на десној обали речице Либид, мало пре њеног ушћа у Дњепар, као и неколико мањих голих узвишења у граду, вероватно, сведочи о њиховом култном статусу у паганска времена и мрачној слави коју су јој приписали хришћански свештеници.

Фолклорни запис о вештицама Миколе Маркевича из списа о обичајима у Малорусији могао је бити познат писцима романтизма: "Њихови главни скупови бивају у Кијеву, на Лисој гори, на јовањску ноћ: оне из целе Малорусије долећу ту кроз оџак пећи (комин)" [Українці: 116]. Вештице које називају кијевским, и места места њихових скупова наводе на помисао и да текстови о њима изразито обележавају делове града Кијева, али је најчешће град тек маркиран. Нема ширих описа који би повезавали јунаке и град, он није позорница збивања, али се вештице називају кијевским, са уверењем да се управу ту сакупљају најмоћније вештице.

Будући да вештице у неким записима и књижевним текстовима долазе управо на кијевску Лису гору, а негде се њихово сабирно место не локализује или се пак повезује са другим насељима, питање је – има ли смисла бавити се фантазматским представама о различито локализованим сабиралиштима вештица. Поред тога није искључено да је број фолклорних записа у којима вештице лете на сабат управо у Кијев порастао и под утицајем писаних извора и пучке културе 19. века. На пример, у фолклорним записима Петра Иванова из Купјанска крајем 19. века, кијевска Лиса гора се више пута помиње као циљ лета вештица [Українці: 442–444, 448–449]. Умножавање таквих записа могло је додатно подстаћи и нове појаве мотива лета вештица и у књижевним текстовима. Покушај да се дође до одговора на питање о различито локализованој Лисој гори биће постављен тако да сама књижевна дела укажу када је веза Кијева са вештицама јака, када Кијев добија само украсну функцију, а када се поступци вештица везују за друге просторе.

Књижевност као фантазматска творевина може да споји реално и измишљено, па се и чудесна бића попут вештица у њој могу појавити на стварним местима у стварно постојећем граду, као што је Лиса гора у Кијеву. Када се вештице у измишљеном свету књижевног текста повезују са градом, у фикционалне представе текста уноси се нешто локално и особено што више није само амбијент чудесне радње, већ и одлика управо тог града који је друкчији од других насеља и по уверењу аутора приповедног текста примамљивији нечистим силама. Лиса гора у Кијеву је могла бити осуђена као сабиралиште вештица у црквеним круговима, али Кијев је као стара престоница, могао допринети развитку фантазми да тамо где у изобиљу има добра, мора бити и јаког зла. Кијев се дичи светињама Светом Софијом, Лавром, моштима и црквама, па би, у духу такве логике, светлим духовним тачкама могла да одговарају и места тамних сила.

Сабат или шабаш као сабориште демона потиче из западних инквизицијских и антисемитских кругова, али су се представе о скуповима вештица шириле у народу и добиле своје пучке форме. Код словенских народа који су исповедали католичанство постоје народна веровања и малобројни фолклорни записи о сабату. На истоку сабат се у фолклору ређе јавља - и тада најчешће под утицајем са запада. Kод католика су прогони вештица били систематичнији и суровији, а једно од незаобилазних питања у црквеносудским ислеђивањима било је да ли је оптужена жена летела на сабат.

Предубеђења књишког и пучког порекла кружила су, стварајући и могућност да жена окривљена да се бави вештичјим пословима, под притиском да призна своје нечасне поступке почиње да препричава туђе приче као своје личне доживљаје. У књизи Катарине Диса о судским процесима вештицама на територији Украјине, наведено је суђење (1730) у коме је сусед оптужио жену свог суседа да је учестововала на састанцима вештица. Оптужена Оришка је после уобичајених грехова крађе млека и изазивања непогода почела да измишља и како је два пута летела на "коњу" са другим вештицама. Ауторка истиче да таквих описа нема у судским процесима чије је материјале читала, али да се они срећу у записима етнографа 19. века [Диса: 243, 245–246].

Кијевске вештице су се у књижевним текстовима украјинских и руских романтичара могле појавити у време интересовања за записе народних веровања и под утицајем западноевропског готског романтизма. Језовити мотиви страних аутора су спајани са мотивима изворног словенског фолклора, при чему се туђа књижевна и своја народна митологија подвргавају ауторској фантазији. На словенске књижевности могла су извршити утицај и популарна романтичарска дела са мотивом сабата, као Гетеов Фауст, баладе немачких и енглеских предромантичара, Хофманова фантастика, приче Лудвига Тика о скуповима вештицај, попут Сабат вештица Хроника из 1459 инспирисана 12 главом Барантове Histoire des Ducs de Bourgogne.

У причи Григорија Квитке Основјаненка Вештица, мајка обучава ћерку против њене воље вештичјим вештинама, па је, саопштава приповедач, тако доводи и на сабиралиште "лети на Лису гору, покрај Кијева".

Лиса гора се појављује у две приче представника раног руског романтизма Ореста Сомова који је своје приче потписивао као Порфирије Бајски. Овај Гогољев претеча у Причи о благу приповеда о страху каплара да је његова домаћица вештица, која ће му ноћу испити крв и намазавши се машћу одлетети на сабат. Време збивања приче Кијевске вештице (Киевские ведьмы) Сомов одређује победом хетмана Тараса Трјасиле над Пољацима (1628) и изгоном Пољака и Жидова издајника из многих малоруских места.

Сомов у причи Кијевске вештице говори о продавачицама на пијаци као вештицама, али издваја Ланцјужиху и њену лепу ћерку Катрусју. Ћерка се срећно удала за младог одважног козака Кијевског пука. Несретни Козак Федор Блискавка примећује да његова жена крајем сваког месеца постаје одсутна, бледи, те случајно открије да се маже неком машћу и одлеће кроз димњак. Следећег месеца он одлучи да је прати, па се и сам намаже чаробном машћу. Сомов детаљно описује промене у изгледу и доживљају козака док изводи црни обред, али после спомена гласа из казана и трљања масти нема лета: "Када се пробудио, видео је себе под отвореним небом, на Лисој гори, иза Кијева." Врх Лисе горе је описан као глатко место, црно као угаљ, и голо, као глава старог деде без косе. Писац описује плесове на Лисој гори које прате крик и топот, "звиждуци адских пиштаљки и свирала, певање и ђавола и вештица". На сабату ова "страшна поганија" се од душе весели с безумним дивљим смехом. Козака прожима наизменично страх и смех. Тамо се налази и црни медвед са двоструком мајмунском њушком, козјим роговима, змијским репом, јежевим бодљама по целом телу, с рукама костура и мачјим шапама на палцима.осети туђу душу, али вештица спасе свог козака. Када се несретник са њом врати кући, она му открије клетву своје мајке да мора да убије онога ко од блиских види њихов скуп. и исиса му крв у пољупцу у коме се преплићу демонски еротизам и страст. Она се покаје и њихова кућа изгори, а мајка побегне и лута као вучица.

Под утицајем приче Сомова, Александар Пушкин је написао песму Хусар у коме су озбиљне страхоте прожете подсмехом. Главни јунак је хусар који у првој строфи већ најављује да га је вражји дух довео у проклети стан. Потом се јунак присећа свог доласка у Кијев и дом Марусинке. Младић је заволео, али она ноћу негде нестаје. Решен да испита у чему је ствар, он се скрива и гледа како Марусинка пали свећу, узима теглу са полице, седа на метлу и потпуно се разодева. Смешно испробавање моћи јунак испитује мажући ствари које такође одлећу кроз димњак. На крају и сам не одолева и одлеће на гору. Она се не назива именом, али је јасно да се радња одиграва у Кијеву.

Украјински романтичар Олекса Стороженко у причи Заљубљени ђаво живописно приказује путовање од Харкова на коме приповедач на одморишту среће старог, већ слепог козака који приповеда причу свога деде о томе како је вештица своју ћерку Одарку учинила такође вештицом. Девојка се освестила тек када је била "на Лисој гори, крај Кијева. Ништа вам немам рећи, шта се тамо чинило, ви сте и сами, можда, не једном тамо бивали, тако знате". Као узгред се одређује да се радња одвија "крај Кијева", чиме казивач додатно прецизира место на које је одлазила Одаркина мајка. Лиса гора се потом помиње још једном, као место са кога се она дуго није вратила, претпоставља Одарка зато што су је ђаволи тамо убили.

Гогољева приповетка Виј завршава разговором двоје познаника Хоме кога је убио у цркви виј, последње ноћи када је седео крај покојне лепотице и вештице. Млади филозоф Григорије Горобец (врабац) испија са познаником из студентских дана звонаром Хаљавом за покој Хомине душе и каже:

Свезнајућим тон филозоф тврди да би он на Хомином месту могао себе да заштити, јер он зна како се ваља заштитити од вештице. Али у контексту овог разматрања занимљиво је његово искуство засновано управо на кијевским вештицама. Филозоф износи уопштавање да су вештице све жене на кијевским пијацама. Овакав суд, наравно прати прикривена иронија, коју је писац уплео у такав суд "филозофа".

Књижевна традиција називања кијевских вештица јавља се и у причи Кијевски просци Ивана Нечуја-Левицког. Ту млади Лука Литостански, родом из Кањева, добија необичан позив за недељни вечерњи чај и одлази у кијевски дом у коме никога не познаје. Луки у друштву брбљивих и непознатих госпођа постаје досадно, па он размишља да крене "Ја сам то доспео просто на Лису гору до кијевских вештица" и размишља да оде у Царски врт да се наслуша музике и нагледа лепушкастих госпођица. Писац је смерао да у доживљају младог човека хуморно повеже сабиралиште нечистих сила са скупом дама у кијевском салону.

Лиса гора без географског одређења се појављује у речима вештице у историјском роману у стиховима Лине Костенко Берестечко о битци из епохе Богдана Хмељницког. Вештица која је неколико пута пророчки саветовала шта ваља учинити се вратила после неколико дана одсутности и на питање да ли је била у Паволочи, она одговара да је летела на метли на Лису Гору ("На Лису Гору на мітлі літала").

Песникиња Лина Костенко се у роману Записи украјинског лудака (Записки українського самашедшого) пребацује у савремено доба и политички миље нечасних моћника:

Најобимнији прилог обнови представа о кијевским вештицама учинила је серијом романа Лада Лузина у којима су овим бићима додате и анђеоске црте, а њихови поступци смештени у урбану средину савременог Кијева. Три главне јунакиње Маша, Даша и Катја стичу силу када их стицај околности примора да присуствују смрти Килине у центру старокијевске магије у стрмој Андрејевској улици. Ремитологизација кијевских вештица изведена је уз ослањање на етнографске записе, али и књижевне алузије којим се посебно истиче кијевски амбијент одвијања радње. Поигравајући се моћима и својствима савремених вештица, ауторка их представља као смеле, али и опасне савремене жене које стичу моћ ослонцем на надљудскe силe. Карта Кијева се обогаћује бројним местима која ауторка повезује са тајновитим моћима, при чему она упућује и на етнографске и историјске изворе. Тако Кијев постаје још чудеснији. Лариса Фиалкова, је у тексту Принципи стварања фантастичког лика у серији романа Ладе Лузине ‘Кијевске вештице’" указала на "сижејну оријентисаност фантастике Лузине на кијевски текст руске и украјинске културе" [Фиалкова: 212], као и и на проширење чудесне топографије Кијева:

У роману Ладе Лузине реч "Кијевица" означава вештицу, али вештицу новог типа, која није у свему зла, нити у свему добра, али је блиска савременом добу.

Лиса гора ван Кијева. На огромним просторима словенског Истока има много Лисих гора и других места на којима се појављују вештице. У књижевности 19. века, позната је прича Конотопска вештица Григорија Квитке Основјаненка у којој Кијев нема никакву улогу.

Лиса гора, као универзални и широко раширен топоним и јавља се у књижевним делима у којима се налази у другим крајевима словенског света – код пољског писца друге половине 19. века Валерија Лозинског у роману Црни Матвеј у Бескидима, у драми Кирила Топоље Чари у украјинском селу близу Дњепра. Демонски хронотопи у књижевности 19. века понекад се не везују за одређену географску локацију, као на пример у Дељвиговој песми Ноћ 24. јуна. Одсуство локализације може бити и део разговора о општепознатним народним веровањима. Украјински реалиста Иван Нечуј-Левицки у причи Облаци (Хмари) приказује препирку на селу о старом и новом, сеоском и градском, у којој млади Радјук, противник сујеверја и присталица научног виђења, сумња да још неко воли врачаре и вештице, па своју увереност формулише у виду питања на које очекује негативан одговор:

Најпознатији вештичји лет у словенским књижевностима 20. века, лет Маргарите у Мајстору и Маргарити (Мастер и Маргарита) Булгакова није везан за Кијев већ за Воробјеву гору крај Москве.

Иако се радња романа браће Стругацких Понедељак почиње у суботу. Бајка за научне сараднике млађег узраста (Понедельник начинается в субботу. Сказка для научных сотрудников младшего возраста) одиграва се у Научно Истраживачком Институту Чаробњаштва и Волшебства градићу Соловец на руском северу, аутори су са хумором посејали алузије на Кијев и гогољевске мотиве – дело почиње мотом из Гогоља. Молба старе Наине Кијевне, која по великом невремену од главног јунака тражи да је одвезе на Лису Гору (гл. 5), по патрониму "Кијевна", се недвосмислено везује на веру о моћи кијевских вештица. Оно се везује и за јунакињу Пушкинове поеме Руслан и Људмила. При следећем помену ове "вештице" аутори додају и њено тобожње презиме, које читаоца упућује на вишеглавог и ватреног Змаја Горинича из источнословенских бајки и билина, који је отео и кијевску принцезу. Наина Кијевна Горинич учествује на ноћним бдењима на республиканској Лисој Гори са Ха Ем Вијем, Хомом Брутом и другим хулиганима (ист. 2, гл 1). Приближавање паганско демонских и тада савремених совјетских реалија среће се и у помену да на је Лисој гори био "традиционални пролећни слет" на коме су се безобразно понашали Виј и Хома Брут, који су због хулиганства доспели у милицију. По сценарију браће Стругацких снимљен је и филм Чародеи у коме се јавља и песма о вештици и њеном лету.

У повести за децу украјинског писца Володимира Руткивског Гости на метли (Гості на мітлі) Лиса гора као место скупљања нечистих сила није локализована. Ваљало би проверити да ли се демонска бића у прози Валерија Шевчука, Галине Пагутјак, Јурија Виничука и других писаца склоних оностраним силама можда сакупљају на Лисој гори..

• Ајдачић Д. Летење демона у словенском фолклору и књижевности 19. века // Studia mithologica Slavica, Ljubljana-Pisa, 2, 1999. – s. 307–317.
• Виноградова Л. Народная демонология и мифо-ритуальная традиция славян, Москва. 2000.
• Виноградова Л.; Толстая С. Ведьма // Славянские древности. Этнолингвистический словарь под редакцией Н. И. Толстого, Москва. – Т. 1, 1995. – с. 297–301.
• Гнатюк В. Знадоби до української демонології // Етнографічний збірник. – Т. 33–34. – 1912. – с. 34–280.
• Гнатюк В. Купанє й паленє відьм у Галичині // Матеріали до україно-руської етнології. – Львів, 1912. – Т. 15. – с. 178–201.
• Диса К. Історія з відьмами. Суди про чари в українських воєводствах Речі Посполітої XVII–XVIII століття, Київ, 2008.
• Иванов П. В. Народные рассказы о ведьмах и упырях (материалы для характеристики миросозерцания крестьянского населения Купянского уезда) // Сборник Харьковского историко-филологического общества. – 1893. – Т. 3. – с. 156–228.
• Милорадович В. П. Українська відьма: Нариси з укр. демонології, Київ, 1993. – 71 с.
• Оглоблин Н. Очерки из быта Украины конца XVIII ст.: Сожжение ведьмы // Киевская старина. – 1887. – № 5. – с. 92–154.
• Сумцов Н. Ф. Колдуны, ведьмы и упыри // Сборник Харьковского историко-филологического общества. – 1891. – Т. 3. – с. 229–278.
• Толстая С. М. Между двумя мирами: магические способы распознания ведьмы // Миф и культура: человек – не человек: Тез. конференции, Москва, 1994. – с. 9–13.
• Українці: народні вірування, повіря, демонологія, Київ, 1992.
• Фиалкова Лариса. Принципы создания фантастического образа в романном сериале Лады Лузиной “Киевские ведьмы” // Слов’янська фантастика. Збірник наукових праць, Київ. – с. 210–220.