Дејан Ајдачић

О зборнику "Кијев и словенске књижевности" (2013)

Уредник који саставља зборник од објављиваних студија о некој књижевно-историјској појави је ограничен наруџбином издавачке куће, предвиђеним профилом читаоца, објективном доступношћу извора, али и субјективним границама знања, склоности и приљежности. Такав уредник „претреса“ корпус постојећих и расположивих текстова и у задате оквире смешта изабране радове, што коначан резултат његовог посла чини релативно предвидљивим.

Од таквих компилација разликују се тематски уоквирени зборници са прилозима који су писани по позиву и који се први пут објављују. У њима новину доноси сваки појединачни рад и зборник као целина. При томе, уредник нема пуну контролу над резултатом свог подухвата, јер не зна ко ће се одазвати на његов позив, не може знати какве ће текстове добити. Резултат зборника по позиву је нека врста заједничког стварања у коме се преплићу предвидљивост и непредвидљивост. Зборник о Кијеву и словенским књижевностима је управо зборник такве врсте.

И још неколико речи о особеностима склапања зборника радова по позиву... Уредник оваквих издања не рачуна на раније објављене текстове, знајући да неки од њих представљају темеље и нових истраживања. Текстови за његов зборник тек треба да буду написани, па се избор заснива на предвиђању шта могу написати одређени аутори. Стога, уредник зборника по позиву, на основу читалачког искуства претпоставља да ће изабрани аутори понудити радове њему препознатљивог стила и приступа књижевним темама и чиниоцима књижевног текста. Он унапред рачуна да се неће одазвати сви позвани, због чега ће његов зборник бити окрњен у односу на почетну и идеалну замисао, јер позвани аутори могу имати и прече обавезе. Он не може да у потпуности оствари свој план, што могу да достигну и уредник компилације и уредник-руководилац пројекта. Док у зборницима- компилацијама недостаци произлазе пре свега из недовољног познавања корпуса текстова или одбацивања неких од њих, недостатци зборника по позиву произлазе из ограничених сазнања о потенцијалним сарадницима или из немогућности успостављања контаката са њим, чему треба додати и одређене склоности уредника, које се могу одразити на квалитет зборника.

Упркос свим тим предвидљивим ризицима и свести о недостацима сопствених знања, прављење тематских зборника по позиву сматрам драгоценим и стваралачким видом колективних истраживања. Лични избор уредника даје могућност да се са колегама обликују лична виђења, да се отварају нове теме и проналазе нови приступи и динамизује поље књижевноисторијских истраживања. Уредник је повлашћени читалац не само као први читалац текстова будућег зборника, већ и као читалац који има право да од аутора понекад затражи извесна дотеривања појединих прилога. Уредник има и ту част да на промоцијама књиге буде и један од првих који о њој говоре. И ту се, на јавној сцени, његова веза са књигом коју је саставио обично и прекида. Није уобичајено да састављач пише текстове о томе како је радио на неком зборнику, шта је желео, а није успео, чему се није надао, а добио је, какви су његови судови о заокруженом скупу објављених текстова. Улога оцењивача се предаје колегама који нису аутори у зборнику. Такав обичај вероватно проистиче из сумње да би аутори и уредник прибегавали хвалисању и самохвалисању, тј. да њихова оцена не би била објективна. Не слажем се да уредник после појаве зборника треба само да ћути и пасивно прати мишљења других. Рекао бих да су уредници и аутори блиски теми и проблемима и да им не треба ускраћивати право да о књизи говоре, ако то желе.

Додатни разлог за овај прилог о зборнику "Кијев и словенске књижевности" повезан је са врло малим бројем читалаца из Србије који би могли да га прочитају. Шест украјинских писаца и троје странаца отварају зборник текстовима на украјинском, пољском и српском, а потом следи 26 радова тумача књижевних текстова. Прилози су објављени на украјинском (22), руском (4), пољском (3), српском (3), италијанском (2) и немачком (1) језику. Овај прегледни текст на српском језику треба да приближи српским читаоцима садржај самог зборника и у њему отворене теме.

Зборник "Кијев и словенске књижевности" објавили су почетком јесени 2013. кијевски издавач "Tempora" и београдска "SlovoSlavia". Зборник представља другу књигу у колекцији "Topoi" посвећену градовима и словенским књижевностима, после зборника "Венеција и словенске културе" (2011). Као и претходни зборник, књигу отвара збирка књижевних и есејистичких текстова, после чега следе књижевноисторијске студије, а на крају се налази прилог библиографији радова о Кијевском тексту Вјачеслава Левицког. Као уредник у уводној напомени захвалио сам се Лесу Белеју за помоћ око књижевног блока и Вјачеславу Левицком за контакте са неким ауторима и израду библиографије. На корицама се налази слика пропланка са којег се виде падине кијевских брежуљака и град са куполама и кућама.

О књижевним прилозима. На почетку зборника објављени су стихови четворо украјинских песника – Ирине Шувалове, Андрија Любке, Јулије Стахивске и Петра Мидјанке. Кратка прича Олега Коцарева "Фортепијано" оцртава атмосферу 1919. године када су се у Кијеву са отимачинама смењивале трупе црвених и белих. Лес Белеј је у тексту "Кијев: триптих свакодневице", насићеном различитом језичко-менталном карактеризацијом савремених Кијевљана, уз колористичку симболику три линије градског метроа – црвене, плаве и зелене – приказао житеље града. Поенту чини курзивом издвојена последња реченица: "Црвеном граном тече артеријска крв, плавом – венска, зеленом – мешана. Кијев је град хладне крви." Успомене на Кијев троје странаца затварају блок књижевних прилога. Јудит Герман описује сликовитим детаљима људе око парка код Златних врата и металног мачка чије уши није додирнула питајући се да ли то доноси срећу или новац. Богуслав Бакула из Познања присећа се необичне свакодневице свог кратког боравка у Кијеву у раним деведесетим годинама, а Милета Продановића из Београда.поводом мозаика из старе Михајловске цркве развија мисли о особеностима Кијева између Истока и Запада.

О терминологији. У словенским књижевностима тема града појављује се већ у првим књижевним приказима дела са градским темама, али у њима још нема речи које би се стручно везивале за проучавање књижевности. Таква терминологија се појављује са јачањем књижевне теорије, која покушава да речима разговорног језика дода термине који би прецизније били везани за поједине теме у тумачењу књижевности и историје књижевности. Културолошки усмерени семиотичари који су писали о Петрограду у руској књижевности, увели су у књижевноисторијске студије појмове који су лагано ушли у књижевноисторијска проучавање представа о градовима и код других словенских народа. Појам "градски текст" се користи као општи појам, а локализоване варијанте стварају се заменом придева "градски" придевом из имена града, па се користе синтагме "петроградски текст", "прашки текст", и следствено томе и "кијевски текст". Аутори који користе ову синтагму подразумевају да представа града у анализираном књижевном тексту садржи некакву митологизацију приказаног простора, а таква представа у једном тексту је повезана са сродним представама града у претходним књижевним текстовима. Појам "Кијевски текст" се већ неко време користи у филолошкој литератури, па се појављује у наслову четири рада у овом зборнику – у радовима Тамаре Гундорове, Тетјане Свербилове, Вјачеслава Левицког иИне Булкине. Поред тога, ова синтагма се појављује ван наслова, у прилозима и других аутора.

"Представа Кијева" је уобичајени, и раније употребљавани спој, који се среће у низу радова. Појављују се и спојеви "поетски портрет Кијева" (Крекотењ-Сулима), "лица Кијева" (Ушкалов), "поетика урбанистичког простора" (Брацка), "урбанистичка митологија" (Левицки), "кијевски мит" (Жигун и др.). На ширење појмовних оквира у тумачењима књижевних текстова о граду, речито сведочи и почетак студије Тамаре Гундорове: "Град као тело, град као протагониста, град као текст, туристички град – све су те хипостазе урбанистичког топоса посебно активно грађене у литератури новог времена... При томе ново значење добијају метафоре као Кристални Град, Град-Врт, и не без утицаја естетике, појављују се појмови мегаполис, футурополис, некрополис, град-колаж, субурбија, глобално село" (стр. 217).

Рус Александар Љуси је трагом поређења престоница писца Михајла Чајковског и студије Георгија Федотова о три руске престонице, предложио интересантан, многозначан неологизам, "престоноградософија" (стр. 261 и даље), применљив и у другим културама и епохама. Јарослав Полишчук у својој студији уводи појам "кијевоцентричан" (стр. 396). Разумљиво, у зборнику се често помињу и симболика, симболизације простора, светиње, света и проклета места и др. У терминолошким меандрима овог зборника срећу се и метафоре. Снижана Жигун, тако употребљава "град-палимпсест" (стр. 280-281), означавајући уместо писања новога текста на месту избрисаног старог, промену у књижевним представама Кијева као града који се не мења само у историји, већ и у књижевним делима. Кијевска полонисткиња Марија Брацка користи термин "темпоритам градског живота" (стр. 212), по студији гдањског филолога Ане Мартушевске, али ваља осмотрити да ли га је Мартушевска користила у својој студији (1993) као спој два музичка појма или као термин Станиславског из теорије глумачке вештине за убрзавање и успоравање испољавања емоционалног садржаја.

Од новијих теоретских појмова о узајамним етничким представама у књижевности, Јарослав Полишчук се ослања на (у словенским истраживањима књижевности не превише одомаћену) имагологију, као и постколонијалне студије, наводећи појам периферијалности из студије Стивена де Зепетнека из 2002. године (стр. 390).

Досадашњи радови о Кијеву у књижевности. Почетком истраживања књижевних представа Кијева може се сматрати рад Б. Антоненко Давидовича (1927), Н. Анциферова (1943) и О. Билецког (1945 и даље). Низ проучавалаца књижевности је узгред писао о Кијеву у руској, пољској и украјинској књижевности. У студијама по часописима и зборницима, у монографијама о стваралаштву В. Пидмогиљног, В. Домонтовича и др., расута су бројни коментари о књижевним приказима Кијева у њиховим делима.

У Луганску су недавно објављена два тематска зборника посвећена градском тексту међу којима су и радови о кијевском тексту. Кијевски текст је предмет и неколико дисертација: Ине Булкине одбрањене у Тартуу, Владиславе Осмак и Вјачеслава Левицког у Кијеву. Поред Булкине, Левицког и Анастасије Левкове која је магистарски рад писала о кијевском тексту, у овом зборнику је објављено неколико радова аутора који су већ писали о Кијеву (Т. Гундорова, Ј. Полишчук, Д. Ајдачић, Т. Свербилова). Нико од учесника вишедисциплинарног семинара у Кијевомогиљанској академији посвећеном Кијеву, у зборнику није заступљен, мада су им позиви били упућени.

Многоликост Кијева у књижевним делима се одражава и у књижевноисторијским прилозима овог зборника о словенским књижевностима. У самом зборнику радови су распоређени по хронологији епохе у којој се град описује, па је логично да књигу отварају радови о средњевековној књижевности и фолклору, а завршавају анализама најновијих књижевних дела. Овај прилог неће одражавати структуру самог зборника, већ ће разматрање бити подређено сродним типовима приказа града, без обзира на историјске и књижевноисторијске епохе.

Место светаца, вере и светиња.

Корнелија Золдат (Келн) се у свом раду "Незнабожац и хришћанин у руском летопису", бави конверзијом великог кнеза Владимира Свјатославича у познатом средњевековном спису "Повест давних лета".

Володимир Крекотењ и Микола Сулима (Кијев) су 1981. године објављен рад обновили и под насловом "На почецима поетског портрета Кијева: урбанистика старе украјинске књижевности" показали како се старе представе о Св. Андреју из "Повести минулих лета" и представе о славном граду Кијеву из "Слова о закону и благодати" митрополита Илариона преносе и допуњавају, мењају у поеми на пољском Томаша Јевлевича, у "Похвали Борисфену" на латинском Феофана Прокоповича, у делима на староукрајинском "Скарга нишчих Богу" анонимног аутора, у похвалама Петру Могили и стиховима Митрофана Довгалевског.

Ђанфранко Ђираудо (Венеција) у тексту "Кијев у историјској и географској литератури од 16. до прве половине 19. века" представља спомене Кијева низа аутора који описују дивље шуме око Бористена – језуите Антонија Форестија, Доменика Марио Негра, венецијанског амбасадора у Пољској, позније књиге Ортелија, Хибнера, Бишинга, Брикнера, Балбија и др.

Јуриј Пелешенко (Кијев)у раду "Кијев и Јерусалим у украјинској црквено политичкој мисли прве половине 17. века" оцртава незавидни положај православне цркве после Брестске уније и њену обнову после хиротонисања епископа и високих великодостојника од стране јерусалимског патријарха Теофана 1621. године. Аутор указује на "Похвалу Јерусалиму" (1624) Захарија Копистенског и друге текстове у којима је Кијев представљен као "други Јерусалим".

Наталија Јаковенко (Кијев) је представила рад најпре објављен у часопису "Кијевска академија"(7, 2009), а затим и у њеној књизи "Огледала идентитета" (2012) – "Кијев под шатором Свентољдича: могиљански панегирик ‘Tentoria venienti Kioviam’ 1646. године". Историчарка се бави хвалоспевом Адаму Кисиљу поводом његовог свечаног увођења у дужност каштелана, који је на латинском језику (без тада уобичајених уметака на пољском) у форми "школске драме" написао Теодосије Василевич-Бајевски. Шест амблема отвореног шатора са крстом на врху налази се на почетку шест поглавља (Tentorium Ecclesiae, Tentorium Patriae, Tentorium Domus, Tentorium Palladis, Tentorium Martis, Tentorium Honoris) што по тумачењу ауторке, у оквирима "конструисане генеалогије" треба да истакне везу Свентољда и Кисиља, чиме се указује на жељу да се прослави заштитник православља у време притисака на православну цркву почетком 17. века.

Рад "Барокна лица Кијева" Леонида Ушкалова (Харков) указује на опадање моћи Кијева после бројних разарања као разлог за његову мању присутност у писаној традицији позног средњег века. Проучавалац барокне књижевности усредсређује своју пажњу на повезивање и "изједначавање" Кијева са другим местима у књижевним делима, реторичким списима и преписци: Кијев – Троја, Кијев – Париз, Кијев – Атина (као средиште учености), Кијев – Рим, Кијев – Парнас, и најчешће Кијев – Јерусалим и Кијев – Сион. Најблиставију песничку слику Кијева као Јерусалима, написао је, по аутору, Шевченко у фрагменту поеме "Варнак".

Жељко Ђурић (Београд) "Герасим Зелић у Кијеву" посветио је пажњу упорном и самољубивом путујућем православном монаху и великодостојнику из Далматинског залеђа 18. века који је описао свој први боравак у Кијеву 1782. и потоњи шестодневни боравак у Кијеву 1787. године., посебно истичући описе цркава и царице Катарине.

Људмила Кисељова (Кијев) радом "Представа Кијева као иконе у делу Павла Тичине ‘Золотий гомін’" бави се једним од најзначајнијих поетских дела овог песника. У стиховима Тичине се огледа његово богословско образовање те се у преплету сакрално профетског и сакрално обредног, поетским симболизују иконографске представа православних икона сучељавају и спајају пролазан и вечан живот. Уз наводе који поткрепљују закључке образлажу се мотиви голуба, нематеријалног божанског света, Кане галилејске, вина и др.

Место демона. Демонска бића и Лису гору анализира Дејан Ајдачић (Београд) у раду "Кијевске вештице" полазећи од етнографских и историјских извора, али и указујући на утицај књижевних текстова на потоње етнографске записе. Наводе се романтичарске обраде - приповетка Ореста Сомова "Кијевске вештице", Пушкинова песма "Хусар", те познији, пре фрагментарни спомени и књижевне алузије код Олександра Стороженка, Ивана Нечуја Левицког, Лине Костенко, и неочекивано, код браће Стругацких. Циклус романа Ладе Лузине преображава вештице умањујући њихово зло и приближавајући их савременој жени. Интересантна су и дела у којима се Лиса гора алузивно повезује са Кијевом и указује тако на раширеност мита о кијевским вештицама, коју писци само узгредно уводе у свој текст.

Пасторално место. Иако је зборник посвећен граду, природа у њему није одсутна. Антагонизам пасторалног и урбаног огледа се у низу одељака посвећеним књижевним текстовима о Кијеву. У тим описима највећу пажњу како писаца, тако и тумача који се баве књижевним делима у овом зборнику су добили Дњепар и околина Кијева.

У прилогу "Кијев и Москва в руским билинама" Татјана Иванова (Санкт Петербург) анализира епске песме Архангелског краја око река Пинеге, Кулаја, Мезења и Печоре. У предлогу опште класификације топонима у руској епици, Кијев са својим формулативно фиксираним епитетима столни, славни, Кијев град, уз Чернигов и Новгород представља најраније и најчешће помињане градове руске епике. У епским описима Кијева истичу се Дњепар и данас већ непостојећи његов рукавац раније називан Почај(на), а ауторка анализира и загонетне називе Кијев-Мурон и Мали Кијев.

Место грађана. Гана Веселовска (Кијев) у раду "Топос Кијевског Подоља у драматургији 18.-20. века" указује на промене у представама духовника, а тек касније и малограђана (И. Нечуја Левицког "На кожумјака", Михајла Старицког у сатиричној преради И. Нечуја Левицког "За двома зечевима", И. Кочерге "Свичкина свадба") и узвишеним приказом Турбиних у драми М. Булгакова.

Тамара Гундорова (Кијев) је представила студију "Романса као архетип Кијевског модернистичког текста". То је нова верзија текста "Кијевски роман-с" објављеног у часопису "Критика" 2008., текста који је покренуо низ питања о кијевском тексту. Гундорова показује како је (старо)градска песма о љубави – романса у сагласности са увођењем теме љубави у прози Пантелејмона Кулиша, Валерија Пидмогиљног, Володимира Виниченка, Ивана Нечуја Левицког и др.

Александр Љуси (Москва) у раду "Био је то просто веома добар стан" са поднасловом "Покушај престоноградософије" полази од тријелектике симбола коњаника у три руске престонице Петрограду, Москви и Кијеву. Локус града и локус стана у књижевним делима о Кијеву он сагледава као амбивалентан однос, а у текстовима украјинске књижевности запажа буколичко градоборство, те анализира опозицију града и стана код В. Пидмогиљног, М. Булгакова, Еренбурга. Љуси предвиђа да ће се будући писци „кијевског текста“ плодно ослањати на књижевну прошлост, али и кренути ка новијим представама и значењима градских симбола.

Снижана Жигун (Кијев) студијом "Кијев у делима прозаика ‘Ланке’" анализира особености представа Кијева у делима писаца ове групе В. Пидмогиљног и Ј. Плужника, у којима је град представљен као модеран центар формирања нације, док у делима Б. Антоненка-Давидовича Кијев постаје место-палимпсест, јер се кроз савремене слике пробијају давније представе.

Марина Гогуља (Кијев) у раду "Представа Кијева у приповеци Данила Киша ‘Механички лавови’" анализира приповетку из циклуса "Гробница за Бориса Давидовича" овог српског писца у контексту употребе докумената и полемичког оспоравања историјске веродостојности приказа цркве у Св. Софији из пера Дијане Клочко. Ауторка говори о бризи приповедача за детаље у приказу стаљинског терора.

Рад "Митологија модернизма у Кијевском тексту украјинске поезије" Вјачеслава Левицког (Кијев) испитује испољавање модернистичког мита у представама Кијева у поезији украјинских неокласичара, неоромантичара, симболиста и авангардиста од 1910. до 1930. године. Аутор истиче начело хармоније у стиховима песника Кијевског текста. Анализира се рима "Кијив – змиј" (змај) Николаја Гумиљова и њено присуство у украјинској поезији.

Марјана Комарица (Лавов) у прилогу "Град ‘арханђеоског народа’ у прози Наталене Королеве" тумачи представе о Кијеву и Кијевљанима у циклусу "Старокијевске легенде" на фону украјинске бездржавности и религијско психолошке основе католичког васпитања и племићког достојанства књижевнице.

Анастасија Левкова (Лавов) у тексту "О онима који су панаєхалі", или Јучерашњи провинцијалци у Кијеву" пише о књижевним виђењима страгегија дошљака – покорити и променити велики град или лагодно живети или се макар снаћи. Ауторка пише о проблемима са обезбеђивањем стана избором језика између руског, украјинског и њихове мешавине у говору мање образованих људи, те истиче разлике у књижевним ликовима "освајача" код В. Пидмогиљног и савремених писаца С. Пиркало "Зелена Маргарита", Љуко Дашвар "Рај, центар", Т. Маларчук "Gallus domesticus (кокошка)", А. Димаров, Ј. Макаров "Геније града". Као особени случај наводи се роман Г. Тјутјуника, чији јунак жели да се из града врати на село.

Олександр Јаровиј (Кијев) у раду "Уметничка посебност ‘Читања Кијева’ у збирци Станислава Бондаренка ‘Ћирилица Кијевских улица’" пише прелазима од јавног (грађанског) до интимног и обратно. Аутор осветљава улогу напомена које прате Бондаренкове стихове.

Место разних народа. Марија Брацка (Кијев) у тексту "Кијевски урбанистички простор 19. века у очима пољских писаца" полазећи од ставова кинеско-америчког географа И Фу Туана који пише да најразличитији утисци могу аутора везивати за град, испитује мемоарске текстове Александра Грозе, Антонија Марчинковског, те романе "Хетман Украјине" (1841) Михајла Чајковског и "Соловијувка" (1869) Павлина Свенцицког. Акцентују се елементи на које аутори посебно обраћају пажњу – трговачке просторе, забаву, различите коње и кочије, куполе и звонике у описима пољских аутора.

Тетјана Свербилова (Кијев) у тексту "Историјски мит и ликови украјинске историје у кијевском тексту 1918-1919 г." компаративно приступа историјским чињеницама и личностима периода грађанског рата у комаду "Како је сунце залазило" украјинско-совјетског драмског писца И. Микитенка, у филму Олександра Довженка "Арсенал" и роману руског писца Михаила Булгакова "Бела гвардија". Ауторка, користећи појам "лик Другог", указује на различита разумевања и оцене историјски значајних места у Кијеву са становишта Руса и Украјинаца: "Арсенала", Трга Св. Софије, споменика Богдану Хмељницком. Она осветљава процес митологизације Симона Петљуре и петљуреваца који се схватају као Други-Туђи у различитим виђењима историјских догађаја у дијалозима књижевних јунака.

Предмет интересовања Еве Погоновске (Лублин) у раду "Кијев 1930-1936. Пољаци 20. века на ‘кијевској деоници’ пута по Совјетском Савезу", представљају записи Пољака о совјетском Кијеву у периоду од 1930. до 1936. године – Станислава Мацкјевича, Владислава Броњевског, Јана Берсона, Х. Шошкесја, Александра Јанте Полчињског и др. Ауторка представља ставове пољских путника о Харкову као првој престоници совјетске Украјине и Кијеву као старој и потоњој престоници, наводи њихове описе промена у бољшевичком Кијеву, замену споменика, претварање цркава у несакралне објекте, њихове утиске о новим стадионима и фабрикама, паролама, али и сведочења о траговима старих навика, животу Пољака који живе у Кијеву и неизменљиву лепоту природе.

Лукаш Сатурчак (Пшемишљ) у раду "“Више никога свога”. Кијев у успоменама Јарослава Ивашкјевича" приказује Кијев у делу пољског писца рођеног у Украјини, у светлу нових извора о Ивашкјевичу, фотографија, дневника и записа осветљава ставове писца од првих спомена града до његове последње посете Кијеву, 1977. године, која се помиње и у запису самог Ивашкјевича и у сећању украјинског песника Дмитра Павличка.

Јарослав Полишчук (Кијев) се у раду "Имаголошка димензија Кијева у уметничкој књижевности новог доба" бави кијевским текстом 20. и 21. века (В. Виниченко, М. Булгаков, В. Пидмогиљни, Ј. Липа, В. Даниленко). Аутор полази од мисли Валтера Бенјамина да град "историзује простор", тј. ствара га и истиче културнотворачку мисију града. У одређењу идентитета града он посматра Кијев у књижевним делима као место на периферији, по студији де Зепетнека (стр. 390), а потом уводи размишљања Јурија Липе о менталитету Украјинаца у разматрања прозних текстова.

Кијев као словенски град је истакнут у раду Розане Морабито (Напуљ) "Тоскана, љубав и кијевско словенство у унутрашњој географији младог Црњанског" укрштајући ставове писца из његове преписке са фрагментима из његових путописа, нарочито из путописа "Љубав у Тоскани" и са ставовима јунака Милоша Црњанског у роману "Сеобе".

Град чуда. Ина Булкина (Кијев) у раду "‘Кијевски текст‘ у новој украјинској књижевности" полази од тезе Гуковског да свака национална књижевност мора проћи целовити пут, независно од тога када је он започео, па указује да је појава текстова о Кијеву у украјинској књижевности, пример којим она потврђује прихваћену тезу. Ауторка дисертације и књиге о Кијеву у руској књижевности прве половине 19. века, највећу пажњу поклања Андруховичевим есејима у којима он изражава своју несклоност ка Кијеву, те сродним ониричко-фантастичким приповеткама Олександра Ирванца о кијевском подземљу у којима се њихови јунаци из метро станице преносе у Лавов са непотребним етнокичем, или из тоалета у клубу књижевника у ходнике окрутне тајне полиције бољшевика (ЧК), уопштавајући да украјинска проза насељава подземље Кијева.

Библиографија. Вјачеслав Левицки је саставио "Материјале за библиографију проучавања кијевског текста" која обухвата 194 рада у временским оквирима 20. и почетка 21. века, која ће, несумњиво, бити добро полазиште за историјска истраживања Кијева и у словенским књижевностима. Библиографија је раздељена на три групе текстова: оне који постављају концептуализацију кијевског текста, посвећене кијевском тексту, и посвећене кијевском дискурсу и представама Кијева. Унутар група, библиографске јединице су распоређене по азбучном реду.

Чега нема, а могло би да буде у зборнику може да се осмотрити са становишта непредвиљивости састављања оваквих зборника, али и конкретно са становишта, управо, зборника о Кијеву и словенским књижевностима.

Већ је речено, како није уобичајено да уредник у освртима на зборник који је приредио представља оне и оно чега нема у књизи. Избегавање таквих признања, вероватно би се могло схватити као обезбеђивање од могућих замерки или оправдање за учињене пропусте. Али, свако ко је уређивао иоле обимнији тематски зборник зна да постоји раскорак између намера и учињеног. Био сам изненађен неочекивано малим одзивом сразмерно броју позива. Због тога је позив поновљен а списак позваних је проширен славистима, посебно у Италији и англојезичким академским срединама. Напор да се дође до зналаца књижевности из Чешке и Словачке који би написали рад о Кијеву у књижевностима ових словенских народа није уродио плодом. Изостанак неких аутора може се посматрати и личније. Жао ми је што угледни проучаваоци који су најавили интересантне теме – Владислава Осмак из Кијева, са очекиваним радом о пољским путописцима и Агњешка Матусјак из Вроцлава са темом о еротским аспектима, нису заступљене у зборнику, јер нису приложиле своје студије. Штета што се књижевна историчарка Јарина Цимбал која се бави Кијевом у периоду доминације соцреалистизма није одазвала позиву. У време састављања спискова за позив учесницима, знао сам за радове Валерија Шевчука, али се нисам осмелио да му упутим позив.

Ако се радови у зборнику осмотре са тематско жанровског становишта, у овој прилици није било успеха у опсежнијем представљању средњевековне књижевности, ходочасничке (сигурно богате) литературе о Кијеву, врло мало пажње је посвећено историјским романима у којима је Кијев представљан много пута. Ваљало би у неким наредним приликама осветлити и савремену масовну књижевност (криминалистичко-детективске романе, готског детектива Андреја Кокотјухе, ретро детективи Валерије и Натали Лапикур, фантастику нпр. Владимира Васиљева, Ладе Лузине, и др). Вишеструки покушаји да од зналаца дела Милоша Црњанског добијем текст о роману "Други део Сеоба" као и старање да обезбедим прилог о представи Кијева, или пре о одсуству те представе у Мемоарима 18. века Симеона Пишчевића, нису дали резултат. Нико од позваних србиста се није огласио ни поводом стихова Матије Бећковића о Кијеву.

Шта даље. И на крају, осврт на сабране радове речито указује и на отворене нове могућности и путеве. Простор за истраживање кијевског текста овим зборником је проширен, јер обиље текстова и тумачења нуде нове изазове. Поред овде анализираних дела, постоје и тек споменута или ненавођена дела. Зборник може да представља подстицај и за нове антологије књижевних текстова о Кијеву.

У једном од наредних бројева "Украјинско српског годишњака Украс", планирам тематски блок о Кијеву у српској књижевности.Роман Олеса Иљченка "Град са химерама" постоји у преводу на српски језик слависткиње Тање Гаев, али тај превод није објављен.

У систематизовању сазнања о представама Кијева и кијевском тексту ваљало би направити и објавити списак књижевних дела (хронолошки уређену и анотирану библиографију са различитим регистрима).

Има пуно простора за размишљање о проширеном издању или новом зборнику који би представљао наставак овога.

Колекција Топо(с)и ће бити продужена. У наизменичном низању словенских и несловенских градова, после Венеције и Кијева, предстоји зборник о једном несловенском граду и његовим везама са словенским књижевностима. У зборнику чије се објављивање планира за 2015. годину то ће бити град од великог значаја за словенске народе – Беч.