Рита Флеис

Калеидофон Радослава Лазића

Радослав Лазић: Естетика радиофонске режије, Антологија, Радио–телевизија Србије, Центар за истраживање јавног мњења, програма и аудиторијума, Издавачка делатност, 2008.

Међу корицама лепе књиге Радослава Лазића Естетика радиофонске режије налазимо се у његовом апарату за истраживање света звуковља и његових протагониста првенствено у Србији, али и на територији бивше Југославије, као и света. На 360 страна Б5* формата Лазић истражује и документује естетику радиофонске уметности и њену режију од њених почетака до тренутка издавања монографије. Његов значајан подухват преузимањем издавачке обавезе подржао је Центар за истраживање јавног мњења, програма и аудиторијума Радио–телевизије Србије. Прво издање штампано је у тиражу од 400 примерака 2008. године.

Основна нит Лазићеве Естетике радиофонске режије представљена је из перспективе опште историје радиофонске уметности и њене режије, дакле, теме су низане хронолошким редом њиховог појављивања: радиофонске емисије, радиофонске драме, развој технике, развој поетике, раслојавање струка у радиофонији, развој естетичке мисли о радиофонији, методологија истраживања радиофоније. На основу те концепције монографија је подељена на следећа поглавља:Гласници радиофонске режије, Ствараоци радиофонске уметности и Естетичари радиофонске уметности. Као пример успешне звучне изражајности радиофонским уметничким остварењима Радослав Лазић у Додатку даје исцрпне податке о радиофонској SF–драми Орсона Велса Марсовци долазе и саму радиофонску драму у књижевној форми.

За лаика лако пријемчив дијалошки стил текста истовремено је за естетичаре тзв. еротематски метод истраживања уметничке материје најобјективнији. Наиме, омеђивањем поља значења, у ком очекује одговор уметника, испитивач одређује предмет свог истраживања. Уметник на питања редовито изражава схватање своје уметности и своје поетике. Тако добивени подаци су директни и документарни. За стручњака они представљају односе у радиофонској уметности, за лаика водич кроз њену густу и непрегледну чаролију. Да илуструјем примером разговора са Слободаном Бодом Марковићем на стр. 103:

Може ли се закључити да у ствари радио–редитељ режира ушима? – пита аутор.

„Мислим да он више режира вибрацијом, целим телом. Јер, ја слушам целим телом, целим телом морам да доживим тај звук. Ако га не доживим, ја сам готов. Значи, ја режирам вибрацијама, не само ушима. Ја морам из целог тог слоја звукова да издвојим само оне који су најтачнији за то и то стање“ — закључује Марковић.

Прелази између индивидуалног и општег у уметности тешко могу да се утврде једнозначно, јер уметност на другачији начин карактерише супротстављеност општем, не само свакодневном, неуметничком, већ углавном и токовима уметности. Стога је и постављање питања у циљу постизања објективног податка тежак истраживачки задатак. Тек кроз сагледавање свих питања и одговора истраживач феномена естетике може да утврди однос између тих полова уметности, наиме, ја као уметник и општа, тј. свеукупна уметност којој и мој рад припада. Управо зато Лазићево истраживање односи се на многе ствараоце радиофонске уметности почев од глумаца и редитеља преко тонских мајстора, дакле ствараоца саме радиофонске материје, па све до критичара и теоретичара естетике радиофоније.

И у истраживању естетике радиофонске дешава се тзв. негативан резултат. Такав је случај неуспешног покушаја интервјуа са Николом Маричићем у поглављу Радио продукција, који је заправо цитат његовог писма истраживачу Радославу Лазићу. Писмо је веома исцрпно, оно није пуки израз одбијања, него и покушај образложења тог чина материјом саме праксе и теорије радиофонске продукције и организације радија. Стога, упркос његовој жељи да се његов удео изостави из разматрања, сасвим је приступачан истраживању, а до тог закључка дошао је и сам, што се види из цитата са стране 196:

„Будући да сам Вам на неки начин одговорио на више питања које сте желели да ми поставите, одговорићу Вам на још нека.“

Овим се још једном обистинила опште позната чињеница у науци да нема негативног резултата, него само неочекиваног, одговора, са чијим предусловима настајања се не рачуна јер није био ни предвиђен планом истраживања. Објективност Лазићевог истраживачког рада потврђује се и тиме што је ово писмо као одзив објавио равноправно са осталим интервјуима и предвиђеним материјалима, те су и подаци из њега драгоцен материјал за изучавање свих аспеката естетике радиофоније и њене продукције.

Осим дијалошког приказа естетичког поимања поетике уметника радиофоније, у овој студији налазе се многи текстови есејистичког карактера.

Техничка терминологија естетике радиофоније уводи се постепено и у два циклуса. У вези са физичко–уметничким остварењем радиофонског уметничког дела занимљиве су Белешке уз слушање наших радио–драма др. Хуга Клајна. На пример, о звучним кулисама он каже следеће на стр. 24: „Звучне кулисе у радио–драми имају исти значај, ако не и већи, као и видљиве у позоришту. Ако треба помоћу њих (а не, рецимо, помоћу самог текста) утврдити место збивања, онда те кулисе, за време једне сцене, морају бити стално присутне, баш као и видљиве позоришне, а и исто тако ненаметљиве. Из сведочанстава многих испитаника сазнајемо о специфичном изражавању радиофонијом као медијем, наиме, о тзв. писању микрофоном, о режирању и глуми, о читачким пробама, којих редовито нема у довољној мери, те стога глумац мора да има изузетан осећај за уживљавање, што се огледа у игри гласом.“

Са друге стране, ту су и текстови који се односе на естетичко вредновање радиофоније. Естетска проблематика интермедијалног транспоновања предмет је од великог значаја за припрему садржаја емисије. О томе пише Софија Кошничар на стр. 219, она каже:

„Говорећи о проседеу интермедијалног транспоновања–графички фиксираног књижевно–уметничког текста у радио медиј, независно од тога који је начин из домена иманентне презенације одабран, намеће се, као очигледна потреба, одређивање differentiae specificae између оригиналног и новонасталог дела, а која произилази из природе самих медија чијим су средствима обликовани: са плана искључиво визуелног реципирања штампаног текста прелази се на план чисто акустичког реципирања новонастале звучне структуре. Јасно је да је томе неминовно претходила промена изражајних средстава, тј. самога језика медија, чије кодове реципијент мора да познаје, ако претпостављамо успешну комуникацију.“

Пошто је звук подједнако изражајно средство и говору и музици, у радиофонска уметност служи подједнако обема видовима звучног израза. О музичком опредељењу на радију композиторка Ивана Стефановић на стр. 178 каже:

„У новостеченом праву на избор, у оквиру различитости, ја сам изабрала могућност да се НЕ определим. Мој естетски концепт данас је: слободна кретања по свим освојеним пољима наслеђа. Забрана забрана. И заиста, у радиофонији најчешће срећемо музичке програме најразличитијег садржаја и код оних уредника емисија, који нису композитори, а композитори користе све могућности које радиофонија нуди. Тако уметничка продукција радиофоније сеже од искључиво говорних са наративним садржајем до музичких, и то вокалних, са музичким инструментима, те до звуковних сазданих позајмљених из природе или створених у лабораторијама звука. С обзиром да радиофонија служи и за информисање па чак и едукацију, емисије ове природе бивају режиране са тенденцијом да имају склад по узору на емисије уметничке природе. Сав тај свет звуковља у дужем периоду режира се у блокове по емпиријски утврђеним естетичким правилима тако да слушаоци добију пријатан доживљај склада, калеидофон.“

Однос према истраживању естетике радиофоније и њеној теорији веома је различит код прегалаца радиофоније, но већина их сматра кориснима и потребнима. Радиофонија се, међутим, без обзира на став према теорији поузданим инстинктом одвојила од позоришне праксе и развија независно и од телевизије и од филма као медија. Као први настао масовни медиј, радиофонија је и данас свеприсутна и одолева изазовима које нуде други медији захваљујући облику своје појаве у целости. А такав је случај и са њеном естетиком.

У поглављу О аутору читалац се упознаје са био–библиографским подацима Радослава Лазића, редитеља, театролога и естетичара, компетентног стручњака за израду стручне монографије о естетици радиофонског медија.

Податак, да је издавач Центар за истраживање јавног мњења, програма и аудиторијума Радио–телевизије Београд, важан је из културно–антрополошког аспекта естетике радиофоније Србије, као и осталих медија, с обзиром да плански спроводи испитивање и са утицајима медија на становништво и усклађивање са његовим потребама, а то значи да је свест о културним утицајима масовних медија у Србији институционализована плански. Уреднику Драгану Инђићу припада заслуга у објављивању овог капиталног дела.

Естетика радиофонске режије Радослава Лазића ауторско дело истраживачког садржаја од вишеструког је значаја за нашу естетику драмских уметности, посебно за науку о медију радија и његову радиофонску естетику , како високо стручне литературе, тако и литературе за популаризацију уметности.

Писана у облику мозаика, те по облику подсећа на зборник радова који може да се чита по изабраном реду, пружа читаоцу увид у историјски континуитет развоја радиофоније, основну техничку терминологију, различите поетике радиофоније, те у развој њене естетике.

Из непосредних сведочења уметника читалац сазнаје њихове тајне уметничког стварања и види их у њиховом радном простору као сопствене саговорнике.

Исцрпни индекси чине ову монографију функционалним енциклопедијским делом, чему доприносе и фотографије у црно–белој техници, још увек најбољој у документарној сврси.

Сви аспекти естетике радиофоније, о којима у њој сазнајемо, илустровани су радиофонском SF–драмом Орсона Велса Марсовци долазе. Документарним подацима о реакцијама слушалаца показује се моћ радиофонске илузије и зачудности који се могу постићи радио–игром, тј. радио–драмом.