Северин М. Франић

Прелиставајући Радослава Лазића

Театарски пустолов с једне, радознао као дете с друге, врстан познавалац материје с треће, неуморни говорник с четврте, интердисциплинаран с пете, с шесте стране Радослав Лазић нам се указује у још једној од многобројних својих димензија — као непредвидљив сапутник и путник. Обишавши током неколико последњих година, ако не и у току последње две деценије, готово све значајније југословенске театарске раднике, почетком овог деценија Радослав Лазић запутио се и ван граница наше земље, у театарску меку – Париз, доневши нам са тог пута књигу која је управо пред нама — Париске theatralie. Након књига које је посветио југословенским театарским радницима, његова четврта по реду књига у склопу вишеструких његових театролошких истраживања, готово да је, по природи ствари, логично, морала и да се оплоди у једном од светски најзанимљивијих театарских средишта, како би, с дистанце, и ми сами исто тако могли да саме себе проверимо у односу на светску театролошку мисао, пак, наравно, и обрнуто.

Конципована као „збирка“ разговора са најистакнутијим театарским радницима Париза, те допуњена есејом Патрис Пависа Режија, књига Радослава Лазића изнова нас одвлачи у свет позоришне уметности и режије с њом на интелектуално суверен, прецизан и, не мање, занимљив и узбудљив начин. Љубопитљив у мери у којој је то било потребно, методичан као ретко ко, у овој књизи Радослав Лазић се показује, не само као врстан интерпретатор туђих мисли у форми интервјуа него и као веома интелигентан саговорник, који свог садруга у овој игри не гњави ни сувишним питањима ни преопширним својим знањем. Напротив! Као ретко који од истраживача, Радослав Лазић се и у овој књизи понаша као онај неко ко о самоме феномену, доиста, веома много зна, али који, исто тако, уме да то знање у себи затоми и да, прецизношћу питања која поставља саговорника наведе на то да, уместо њега, на све оно што сам зна подговори ако што ће само то знање или да потврди или да доведе у сумњу.

Све је у овој књизи управо то: и сумња и знање, и плодна мисао и недоумица, и јасно изречена дефиниција и могућност да се у разноврсном плетиву људског духа разазнају и још неки тајни звуци спознаје о томе шта је то позоришна режија и да ли је позоришна режија, као и режија уопште, иоле и поводљива у том смислу да би се могла и дефинисати. Како нас искуство учи да је тако нешто немогуће, да дефинисати одређени феномен не значи друго до се зачаурити у теоријску максиму која у додиру са временом и бледи, то књига Радослава Лазића све непосредније добија на вредности јер, тамо где је једногласје, тамо је све мртво, све је ништавно и ничег више нема. Једино у вишегласју, које се не искључује него се унутар преплиће и обогаћује све свежијим нијансама, могуће је открити тајну која је то што јесте, како би то рекао сарајевски драмски писац и песник Мирослав Жалица, само зато јер је ствар у томе да „тајна остаје тајном зато што је тајну немогуће открити“.

Но без амбиција да је, ипак, открије, у разговорима са париским театролозима, глумцима, редитељима и теоретичарима Радослав Лазић упорно покушава да са те тајне скине бар један део вишевековно наталожене „позлате“, те да, загребавши у материју која је склиска попут јегуље, сваком од потенцијалних читача омогући да на материјалу који му нуди и сам стекне још више снаге како би феномен театра иоле и осветлио. И то је оно што ову књигу у нашим очима и чини у тој мери деликатном, отвореном, непосредном, незлобивом, да јој верујемо од првог тренутка, од оног тренутка клада отворимо прву њену страницу не одустајући од ње све до последњег исписаног ретка. Наизглед рационалан и хладан саговорник, који зна шта хоће и који уме да пита, као и у претходне три и у овој књизи Радослав Лазић је успео у ономе што је и најтеже: да своје разговоре са париским театролозима острасти изнутра, да нас суочи са формом која споља не интригира, али изнутра, из саме своје бити, која нас анимира управо стога јер су у питању саговорници од којих неке по први пут срећемо и по први пут се упознајемо са њима.

Скромног обима, графички сјајно опремљена, интелигентно срочена, пријемчива и у сваком случају драгоцен прилог упознавању југословенских читалаца са париском театрологијом с једне, а с друге стране очит доказ наших културних веза са Европом, ова књига заслужује да се адекватно верификује и у друштвеном и у театарском смислу речи, те је, као такву, свима топло и безрезервно препоручујемо.