Хенрик Јурковски

„Светско луткарство“ Радослава Лазића

Радослав Лазић у ономе што је написао има тако много радова посвећених позоришту и у Европи га не треба представљати. Његове активности и поље деловања је веома широко. Интересује га суштина позоришне уметности, њена феноменологија. Интересује га њена естетика, дакле смисао њеног постојања. Зато пажљиво прати теорију и праксу редитеља савременог позоришта. Своју истраживачку пажњу усмерава на различите врсте позоришне уметности: оперу, драму и позориште лутака. Ова последња, на шта указује наслов књиге, постала је основни предмет његових истраживања.

У уводу књиге објашњава изворе својих фасцинација. Оне имају антрополошки, психолошки и поетски карактер. Јер, лутка је уграђена у дугу историју човечанства. Била је човеков партнер у освајању света и његов ослонац у свим могућим приликама. Данас је инструмент који помаже у позоришној делатности, јер она по природи ствари сваког ствараоца води у правцу поезије и метафоричног језика. Лазић види лутку као суштински елеменат наше културе и из те чињенице изводи закључке за уметнике који намеравају њом да се баве.

Лутка, наравно, има своју историју. Лазић то разуме, али би желео да ту њену историју интерпретирају људи који су најближи савременом добу. Тако заобилази деветнаестовековне иницијаторе истраживања луткарског позоришта, и одмах се окреће ауторима који преносе историјску дијахронију на њену савремену синхронијску димензију. Није се случајно овде нашао део рада великог француског редитеља Гастона Батија (Gaston Bata) и његовог сарадника у истраживањима луткарства Рене Шаванса (Rene Chavance).

Из истих разлога је он овде уврстио историјски текст Борислава Мркшића и моје текстове. Захвалан сам Радославу што је између осталих изабрао моју студију о двадесетовековном луткарском позоришту у Централној Европи. Ова студија говори о младости и стваралачком жару уметника моје генерације, мојих пријатеља, који су поставили темеље за развој прелепе уметности луткарства, такође и на територији бивше Југославије.

У складу с богатом панорамом европског позоришта, Лазић представља расправе о комичним јунацима луткарског позоришта. Тако се нашло места студијама о француском Гињолу (Guignol), о енглеском Панчу (Punch) и његовој жени Џуди (Judy), као и о оригиналним појавама европског позоришта – о сицилијанском луткарству.

Наравно, као изврстан истраживач луткарства прелази границе Европе. Представља расправе (при том једну своју) о азијском позоришту, необично богатом традицијом и изражајним средствима. Као познавалац светске литературе о овом предмету, Лазић бира знамените ауторе и њихове студије. Објављивање радова Жака Пимпаноа (Jacquesa Pimpaneau) о азијском позоришту и радова Олењке Дарковске (Oleńka Darkowska) о афричком позоришту је најбоља препорука за његову књигу. Томе треба додати информацију Роберта Лагоа (Robert Lago) о мексичком позоришту и добијамо готово потпуну слику светског луткарства.

Теоријски део отвара расправа руског лингвисте и семиотичара Јурија Лотмана. То је одличан избор јер Лотман показује да лутка постоји не само у позоришној пракси, већ и као чворни појам за егзистенцијалну проблематику човека. Лотман види лутку као неисцрпан извор метафоре.

Запажа се даље Лазићево приклањање италијанским и француским ауторима које је брижљиво изабрала издавачка кућа Борда (Bordas), у албуму под називом Les marionnettes. Лазић, човек високе културе, у складу са европском традицијом говори француски и под утицајем је литературе на том језику. То није нимало лоша околност. Савремена француска мисао о луткарском позоришту је импресивна, поетска, у већој мери изражава индивидуална доживљавања појединих аутора, иако не води рачуна о неком одређеном систему.

С тачке гледишта научног мишљења, у томе лежи извесна слабост; с тачке гледишта сценске праксе, у томе је предност не само кад је у питању бављење луткарством, него је и сугестија да сваки уметник луткар изнесе своје мишљење. Без обзира на то, Лазић уме да се ослободи те пресије француске „поетизације” и сигнализира нам друге могућности посматрања луткарства, а посебно кад говори о луткарским експериментима Баухауса.

После дела „теорије”, следи део „трагања”. И ово је необично важан део књиге, јер говори о трагањима и искуствима редитеља луткара друге половине XX века. Говори и о путевима теоретичара тог позоришта, о њиховим трагањима у области позоришног језика луткарства. И овде Лазић има заслуге не само као аутор избора текстова, већ и као истраживач који са огромним познавањем говори о проблемима савременог луткарског позоришта.

Уз све своје богатство, књига Радослава Лазића има и „ауторски” карактер, јер се он не крије иза свог субјективизма. Свестан је својих преимућстава и то жели да понуди читаоцима. Књига Светско луткарство изражава Лазићев поглед на уметност луткарског позоришта. Тај поглед није само поглед познаваоца већ и поборника лепих ствари. То је и поглед визионара који види широк културни значај луткарства и његову велику шансу да заживи у савременом позоришту.

С пољског превела Ивана Ђокић