Володимир Арењев

Мирис нане

Превод фрагмента романа «Командант мртве тврђаве» из циклуса «Палимпсест». Са руског на српски језик превео Дејан Ајдачић

На траг Плетија наишли су крајем треће недеље. Једна од патрола је приметила црне нити дима и дојавила да се оне дижу над шумом. Проверили су по каратама – пре Разлома тамо се налазило сеоце Торжок, а нико није знао шта је сада тамо.

У предвече је то постало јасно. Два и по сата је било потребно да се пробију кроз нездраву и гњилу шуму, без икаквог трага дивљачи. Под ногама је шљапкало од нагњилог тла, са веома широких листова кабрануса је капала мутна вода.

„Кроз пет година“, помислио је господин Отенс, „на том месту ће бити мочвара“. На крају, чета се нашла на крају невелике долине у облику чаше. Сунце на заласку је обојило њен даљи крај руменилом, а само село је лежало у сенци. Тачније, - оно што је остало од сеоцета.

- Гарово семе! Сотник Акијнурм Клик заклима главом и пљуну себи пред ноге.

Капетан је већ имао више од шездесет, није имао два прста на десној руци, ни лево уво, лице му је било црно и суво, слично јужном воћу, а на врату му је висила тешка огрлица од кљова.

Акијнурму, који се пре пет година повукао, предложили су да се врати у војску. Ако је веровати гласинама, Клик је само фркнуо: „Дуго вам је требало. Изгледа да је сасвим дозлогрдило, зар не?“

„И те како”, - мислио је сада господин Отенс, гледајући на изгореле куће. – И то је, ма како то изгледало чудно, тек почетак.“

Није било ветра, али су се тела на гранама једва приметно љуљала.

Неко од млађих – а чету су већином чиниле новајлије – није успео ни да сјаше. Тако је и повраћао искрививши се у седлу, трзајући целим телом.

- Мораћемо да се спустимо доле, – рекао је Бурдјук. Његови образи су поцрвенели, венчић косе око ћеле је штрчао на ветру. – Да се спустимо и... урадимо све што је потребно.

- Заповедниче, позва господин Отенс. – Пошаљите уходе и поставите стражу. Нећу да нас та курвинска штенад изненади. А ви, свети оче, вршите своју дужност, али имајте у виду: чим се разјасни где су отишли побуњеници, ми ћемо кренути за њима.

Бурдјук је уздахнуо, као да су њему залепили шамар.

- Но...

- Заповедниче, извршавајте. А ви, оче Гугонал... молим вас, само пар речи.

Они су журили, предали су узде Отенсовом оружару и отишли у страну, да не сметају другима: иначе би они уместо наредби, прислушкивали разговор.

Отенс није желео ни да понижава жреца пред другима.

- Дајте, свети оче, да нешто објасним. Ми нисмо на забавном излету. Три недеље за редом идемо по трагу побуњеника и мародера, које предводи неки самозванац са надимком Корбач Рункејрова. Он претендује на то да је у вези са самим Праоцем Рункејром. Да?

Бурдјук расејано климну главом и језиком олиза осушене усне. Већ седамнаест дана господин Отенс је водио рачуна о томе да свети отац пије само воду и јак чај. Жрец је, очигледно, то схватао као још једно искушење на трновитом животном путу. Можда и сложенијих од оних које су му до тада допали.

- Праотац, – продужио је господин Отенс, – тобоже говори Плети, да би умањио број несрећних Рункејрових чеда. Тобоже Разлом се и десио зато што се чаша трпљења Праотаца препунила. Алтере је тобоже од тога и погинуо, а троје других Праотаца су заувек напустила наш Палимпсест. Тобоже, само Рункејр је у милости својој изабрао праведника, да би свима дао последњу шансу. Тобоже, само ми, Дојхари, његова чеда, имамо мизерну могућност да се спасемо, а остали народи Палимпсеста – они које су створили други Праоци, - од сада су осуђени и доживеће уништење.

- Не схватам, зашто ми, господине Отенс, ви то све причате. Ја то знам не лошије од вашег...

- Лошије. Очевидно, много горе, ако сте спремни да у присуству других чланова чете оспоравате моје наредбе.

Бурдјук руком заглади ћелу и покуша да исправи леђа. Нажалост, прилично избочени стомак је кварио целу слику, и жрец је то очигледно разумео. Он поцрвене више но икад.

- Али, тела треба сахранити према обреду. И то није пуста формалност...

Хтео је да га зграби за шију и да га прописно истресе, али господин Отенс се уздржао. Између осталог, он је био малога раста и крхког тела – једноставно не би могао да дигне ту мешину.

Са стране, они су, вероватно, изгледали комично: дебели, проћелави свештеник и витак саветник за специјална питања. Естритолка Отенса никада није красила лепота – и он је то знао. У детињству он је мрзео своје лице са пљоснатим, кратким носем-дугменцетом, са широким очима, лице скоро лишено подбрадка, са набреклим и огромним ушима и ожиљком на челу. Ожиљак је добио од бабице, а све остало од родитеља.

Касније је господин Отенс схватио колико је имао среће. Захваљујући својој неприметности, па чак и ружноћи, он је научио најмање две ствари. Да све постиже својим снагама и да трезвено оцењује оно што се дешава.

Њега је још чудило да други нису за то способни.

- Можда, да још и саградимо капелу и направимо бдење? А можда се неко изненада врати са оног света, а? Освестите се, свети оче, ми не живимо у Освит Времена. Напољу је 594. година од Одласка Праотаца, деветнаест година после Разлома, свет се распао на делиће, у држави и даље влада хаос. Овенчани Хасгрим Астилс, је напокон, мање-више увео ред на ближим острвима и почео да се бави даљим – и ево нас и вас овде, да утврдимо законску власт Венца, да вратимо свим послушним грађанима мир и спокој; да казнимо банду бунтовника, насилника и убица. Анделн и, чеда Праотаца, одавно се већ не враћају с оног света, отац Гуггонал. Ми деветнаест година живимо у новом, промењеном свету, по новим, суровијим законима. Ни Ви, ни ја, ни ма ко други, више не може да помогне онима чија тела висе тамо доле. Једино, ако сам Праотац Рункејер остави Небеско Острво – али у последњи трен он се у плоти јављао пре скоро шесто година. Осветите се, свети оче, макар се Ви спустите са неба на земљу.

Господин Отенс дохвати Бурдјука за плећа и упиљи му се у очи:

- Ви сте ми потребни, да надахнете све ове дечаке и старце. Од њихове мужевности зависи судбина других житеља Скаллунгира – још увек целих и неповређених. Или ви мислите да сам ја из злобе забранио да Вам дају вино?

Жрец лагано заклима главом, али поглед није скренуо.

- Ја мислим, - рекао је, Ви сте частан Анделни. И ја... ја нисам сумњао да ви измате разлог да... Хм, хм... можда сам ја чак и захвалан, господине Отенс. Али ви ипак грешите.

„А већ како ти грешиш“, помислио је господин Естритолк Отенс. – „Частан Анделни“ O Рункејру-избавитељу, тако треба!...”

Он Бурдјуку гестом предложи да за осталима оде доле. Сада су ту остали само стражари и оружари које је поставио Акијнур, и било је могуће говорити без опасности од сувишних ушију.

- Ви грешите, - упорно је понављао Бурдјук, - Те Анделне је потребно сахранити ради тих који су живи.

Господину Отенсу је постало заморно.

- Помислио сам да ћемо проћи без јефтиних проповеди, свети оче.

Ма како то било чудно, спуштање по сумраку је било лако: ка сеоцету је водила широка камена стаза са равним степеницима. Господин Отенс је узгред помислио колико су напора уложили овдашњи Анделни да би издубили те степенице. А на крају, све узалуд.

Чак и одатле се осећао смрад спаљених кућа.

- Ти, који иду за вама... – рече изненада отац Гугонал, - њима је потребно да знају. Да буду уверени макар у то да ће се неко после смрти побринути о њиховим телима. Да их неће оставити да гњију, да их неће бацити усред поља, као ... као ђубре, као ништавну, сломљену ствар.

„Тако и јесте, - помислио је Естритолк Отенс. – Тако је, ако буде било потребно, ја ћу их оставити“.

Бурдјук се зауставио да поврати дах. Рирри, оружар господина Отенса, се пажљиво спуштао напред, водећи на узици борбене птице. Дугачки, грабљиви кљунови бу били покривени кожним накљуницима. Птице су несигурно ходале, па и шиштале, чепурећи се црвено крвавим крестама.

Чета се у међувремену расула по сеоцету. Ваља одати признање Акијнурму: они су дејствовали вешто, одмах су кренули у ланцу; чешљали су развалине, оружје су држали наготовс, чаробницу су оставили у позадини и под стражом.

„Ево још једног проблема, који ваља некако решавати“.

Госпођа Дојварнес им је била неопходна, без ње, цео тај план није имао ни најмање шансе за успех... па и са њом, отворено говорећи, те шансе нису биле велике.

Али чаробница је за те три недеље силно пропала. Најпре је закачила неку болест, сада су почели женски проблеми. У сличним операцијама она ни једном није учествовала, није се могла похвалити неким посебним талентом; њу су прикључили чети, зато што других под руком није ни било, - а на страни Плета је ратовало најмање неколико самоуких чаробњака. Међутим, и тих неколико имало је довољно знања да војсци откривају портале.

Већ два пута је чета губила траг – и само захваљујући госпођи Дојварнес га је поново налазио. Али због месечних, она је привремено изгубила чак и те своје невелике таленте...

Господин Отенс са жаљењем и љутито помисли на она времена када је свет био још један и целовит. Када се још није распао на делиће који пливају у лепљивој, смртоносној материји, коју друкчије зову дугиним мастилима.

Пре деветнаест година, извидница господина Отенса није морала да тапка као слепо куче. Када је свет целовит, а крај унет на карту, ти можеш да предвидиш следећи корак противника - можеш да кренеш заобилазно; поставиш заседу, пошаљеш гласнике у суседно место и затражиш помоћ.

А сада су се они кретали, само претпостављајући шта их очекује иза следеће кривине на путу, иза шуме, иза гребена брда... Од старих карата било је мало користи. Пређашње заклетве и савези нису били скупљи од пишљивог боба. Овенчани кројбелс, Хасгрим Астилс, по надимку Заменик, уложио је деветнаест година у обнову некадашње државе, но сви, па и он, су схватали да Скаллунгир никада више неће бити као што је некада био.

Понекад, у тренуцима душевне слабости, господин Естритолк Отенс се питао, не треба ли он све то да прихвата као поклон судбине. Ко би он био у прошлом Скаллунгиру? Послушник на двору млађег сина осиромашеног ојвира. Један из многих. Анделни без најмањих шанси да се пробије.

Разлом је све протресао, све измешао – а многе је и потпуно избацио са табле за игру. Естритолк Отенс се одржао и успео да постигне одређене успехе. На двору су били потребни и такви, који извршавају прљаве послове. Господин Отенс је на то био спреман. И уопште не зато што је жудео за славом или новцем, како су сматрали неки завидници. Господин Отенс је волео Скаллунгир и желео је да се он препороди у пређашњим границама. Да Дојхари, чеда Праоца Рункејра живе као некад, као у Освит Времена.

О тој својој машти господин Отенс никоме и никада није причао, јер је прекрасно разумео како ће на то реаговати и њему најближи Анделни. Не треба бити тако наиван у наша времена; тим пре – ономе ко извршава деликатне налоге кројбелса.

За последњих неколико година на основним земљама (данас – острвима) Скаллунгира је повраћен ред – и овенчани Хасгрим Астилс се дохватио периферија некадашње државе. Неки Дојхари су сматрали да је најстрашније и најтеже прошло, али Естритолк Отенс је знао: било је управо супротно.

Гледајући сада на спаљено сеоце, он није осећао заправо ништа. Заправо, не – били су то лака раздраженост и умор, и још жеља да се све то што брже заврши.

На доњем степенику каменог степеништа господин Отенс се зауставио и извадио из торбе малу бочицу. Зубима је извадио чврсто набијен затварач, капнуо уљасти раствор на јагодицу прста, и намазао под левом, па под десном ноздрвом.

То му је препоручио стари Клик. „Мени, - казао је, - већ неће помоћи: није то више онај нос, а немам ни толико новца. А Вама ће бити потребан, да не пада борбени дух чете. Сами схватате да командир увек мора да изгледа најбоље. Дешава се, да и најотпорнији желудац, превари – боље је осигурати се.“

Господин Отенс је пред полазак успео да набави мало наниног раствора и сада се њим користио... много чешће, но што је претпостављао. Он је подозревао да ће отсад мирис нане у његовом памћењу бити потпуно повезан са једном те истом сликом: спаљеним кућама и труповима које су искљуцали стрводери. Увек. Плет није никога заробљавао и никота није штедео. Неколико чудом преживелих сведока је причало да су побуњеници испрва предлагали да им се придруже и закуну на верност новом пророку. Многи су одрицали, не знајући шта их у том случају чека.

Све „заблуделе“ су терали у велики сарај, затварали врата и потпаљивали. Доушници Акијнурма Клика налазили су потврде да понекад Анделни нису желели да иду у сарај, грабили су виле, косе, праћке... Но крај је увек био исти – олош Плети је приређивао масакр. Све су секли – како стоку, тако и бесловесна, глупава створења, а камоли чеда Рункејра.

И то није било најстрашније. Није то приморавало господина Отенса да се буди у хладном зноју и да поспан пипа појас да би проверио да ли је на месту кинжал.

Врло често су житељи села леђа уз леђа са нитковима Плетија истребљивали ти сами сељани, који су тек прешли на страну бунтовника. Своји су уништавали своје. И секли, силовали, на живо спаљивали.

Понекад се господин Отенс будио и гледао на небо, посејано миријадама звезда и погледом је покушавао да пронађе Небеско острво, пристаниште Праотаца. Питао се: „Зар су нас они таквима саздали?“

Није налазио одговор.

И на крају крајева је падао у сан, јер је делимично и сам постао „такав“, професионалац који схвата да би, ако се не испава, сутрашњи дан могао да му буде и последњи.