Драгана Стојиљковић

Кроз вртове детињства

Тамара Лујак: „Вилина планина“, збирка прича, Књижевни клуб „Бранко Миљковић“, Књажевац, 2006. Морам бити милосрдна према онима који то нису, имати стрпљења према нестрпљивим, показати разумевање за оне који га немају ни за кога. И то није само моја судбина већ и свих осталих књижевника. — Десанка Максимовић Кажу да се најбоље ствари дешавају онима који стрпљиво чекају. И заиста, свет фантастичне књижевности је коначно дочекао да један од његових слободно могу рећи, најплоднијих писаца објави своју прву књигу. Узимајући у обзир да је Тамара Лујак у својој списатељској каријери написала преко 40 прича, пут до издавања књиге, на жалост, није често утемељен на квалитету. Али ту су се прешли они који нису у Тамариним причама препознали један питак приповедачки стил пун симпатичног хумора и довитљивости. Иако се ради о збирци прича, тачније о 11 бајки поређаних по свом хронолошком настајању, вредност коју оне носе није само поучна нити је окарактерисана као „добра за пред спавање“. Од бајки очекујемо да буду снови са срећним крајем, да нас науче моралним вредностима, покажу врлине живота и направе јасну границу између добра и зла. Међутим, Тамара се поиграла са оваквом поставком и разбила клише поклањајући свакој својој бајци елемент стварности. Од митова је направила своје легенде. Тако у причи „Четворопрсти“, која отвара збирку, змај помаже младој девојци да пронађе изгубљену љубав. „Дубрава“, „Завет“ и „Вилина планина“ приповедају о вилама. „Зорило“ се поиграва са породичним вредностима, а „Ружа ветрова“ нам прича причу о томе како је један цвет зауставио рат. „Тандарић Мандарић“ је весела прича о чудној дружини: три патуљка, змају, диву и вили. Како су настали људи са зеленим очима казује нам бајка „Мојре“, а зашто у приморском граду Перасту нема правих углова објасниће нам прича „Мазар“. Да је љубав једне сирене велика као острво видећемо у „Госпи од Шкрпјела“. Најзанимљивија и најсимпатичнија прича је „Мали бели Зец“ којој би Езоп позавидео. Ликови су бајковити, а толико људски да вам се понекад чини да у вама чучи змај или вила. Магија која разара све је љубав. Сила која одржава свет је пријатељство. Биљке су те које лече, природа је уточиште храбрима. Ако би се неко осмелио да ослика описе предела, настале би бајковите слике. Нема крви, нема насиља, нема тешких заплета. Признајем, било је помало необично читати бајке. Још чудније да их неко пише у 21. веку. Ма колико имали предрасуда кад одрастемо да смо заборавили како је то бити дете, оваква једна збирка нас проведе кроз вртове детињства и покаже како никада не одрастамо већ само заборављамо да смо били деца. Или нас одрасле научи које су истинске вредности живота. Али бајке не треба препричавати. Оне се приповедају. И у то име, узмите свој примерак „Вилине планине“, удобно се сместите и уживајте у 11 прелепих бајки из света маште Тамаре Лујак. Верујте ми, тражићете још! (Напомена: проширена верзија миниприказа из: Новине београдског читалишта бр. 22-23-24, стр. 12, Београд, јун-јул-август 2007.)