Рита Флеис

Текстура живота

МиЈоНе (псеудоним аутора): „Бабуцине приче“, Издавач: Хуманитарно друштво Побратим, Штампа: Стојков, Нови Сад, 2010, тираж: 500 примерака, 45 страна

Кроз живот корачамо отворених очију и гледамо га таквим какав је он, а видимо га таквим какви смо ми сами. Тај однос нас прати од детињства. Све непријатне драме и сваки топао загрљај доживљавамо кроз додир својим чулима. Процена додирнутих вредности извире из дубине наших раних сусрета са тактилним, чујним и визуелним текстурама. Приповедач Миланка Берберовић са својим младим сарадницама, Јованом и Невеном Берберовић и Урошем и Николом Мирчетом, и Филипом Тержаном под псеудонимом МиЈоНе приноси наша чула врелима наших сећања и гради бајке чији су јунаци боје, звуци, ритам, дах живота животиња и биљака. Све се у Бабуциним причама дешава кроз њих, сваки наш доживљај транспозиција је динамике ових елемената. Бабуцине приче пригодне су за гласну интерпретацију младом слушаоцу, али интерпретатор треба да буде искусни читалац, који уме да осети и дочара својим гласом значење писане речи. Стога је интерпретација Бабуциних приче породично интимно позориште. Сву грађу замишљене књиге графички је у целину, погодну за штампање, обликовала Мирјана Живковић.

Бабуцине приче су драме у којима су драмски сукоби заоденути суптилним збивањима на нивоу елементарних чулних доживљаја у тренутку када се стварају прва значења из личног искуства и спајају са првим симболима из наслеђа. Тако у првој причи на страни 7 већ у наслову Прича о необично обичној девојчици крије позамашан интелектуални задатак за решавање смисла оксиморона: необично обична. Сам оксиморон је мисаона фигура која је у овом случају примењена на значење генерализованог појма. Уместо имена лика, аутор је идентификује овом стилском фигуром која је типично урбани појам: у великим градовима са много становништва постоји велика вероватноћа да се сретне све што се може, па чак и не може замислити. Басна о жаби из Сасвим могуће приче је до крајности тачна: рода ће прогутати сваку жабу која закрекеће у време кад се ћути. Она је уверљива до апсурдности. Кроз њу млади читалац-слушалац приче сазнаје смисао пословице ћутање је злато као голу истину. Та животна прича евоцира тугу, прихватање губитка, прихватање ауторитета више силе. То је закон природе, закон живота, пред којим се не мудрује и ту позориште Бабуциних прича поставља свој камен темељац.

Херменеутика, умеће читања, као добро не поседује само човек. У причи Риби море капље из очију очитује препознавање, распознавање, процену опасности, угао посматрања. Ко је ту риба? Драма нам ту чињеницу открива на самом крају: то је човек. У тренутку када риба сазнаје да биће, које она сматра рибом, није риба, млади читалац сазнаје да нас је риба препознала као себи слично, безазлено биће, да би на крају млади читалац схватио да и ми, људи можемо да представљамо опасност по неко друго биће. Да ли је тај наслућени страх рационалан или ирационалан? Та људи каткада хватају рибе и једу их! Како не би била опасна?! То је ново откриће за читаоца. И ми делујемо у својој околини и можемо да будемо и савезници и непријатељи. То је наш избор. Човек плаче. Његове сузе су слане као море. Тема искона. И људи су испрва били у мору, као рибе. Дакле, били су некакве рибе. Променили су се. Што им капље море из очију? Што ли плачу?

Аутор користи визуелна, у погледу књижевности статична поређења, метафоре, и подстиче на размишљање о појму морала. Човек не једе рибе стога што је зао, већ што је гладан. Са друге стране, рибе желе да живе, што повлачи за собом да не желе да буду поједене. Филозофија зла овде није представљена као антипод добра, већ као однос између потребе једног и његовим угрожавањем егзистенцију другог, управо, однос између егзистенцијалних величина. Драмска динамичност се крије у два истовремена процеса сагледавања егзистенцијалних односа. То је прави, животни сукоб.

Бабуцине приче оживљавају дечју ликовну машту анимацијом особина ликова. Најлепше крпене лутке свој живот дечје играчке добиле су за празник Божић у топлом дому. Њихова породична судбина дочарана је овде као река понорница: она постоји, али се из приче не види. Њу испреда дечја машта покренута спољашњим визуелним и аудијалним утисцима.

Глас приповедача и прави дечји цртежи илустрација Бабуциних прича основа су реалистичне дечје прозе, реалистичне на дечји начин у складу са могућностима дечје спознаје. Миланка Берберовић се са својим младим сарадницима отиснула у смео стваралачки подухват да књигу са оваквом концепцијом понуди младој читалачкој публици на дружење кроз ликовни доживљај те да невербалним средствима подстакне њихову стваралачку машту у интерпретацији прочитаних догађаја. Књига Бабуцине приче су стога прикладно педагошко средство за развој вербалног и ликовног изражавања најмлађих покољења којима је једини сврсисходан програм естетског развоја ненаметљива комуникација кроз игру.