Рита Флеис

130 година од оснивања Коларчевог народног универзитета

Приказ књиге „Илија М. Коларац добротвор српске просвете“, написао М. Ђ. Милићевић, у Београду, у Државној штампарији Краљевине Србије, 1896.

„Речених десет хиљада дуката имају се дати под интерес на сигурно место како би могао трајати докле траје српског народа и Србаља“

Богатство звукова, лепих речи и осећања навире из сећања на помен речи Коларац, добро познат београдски топоним масивне зграде загасито сиве боје. У витринама његовог улаза годинама је исти плакат са карактеристичном бело-смеђом табелом актуелног програма. Концерти, научна предавања еминентних стручњака, течајеви страних језика и многи други садржаји нуде се у овом монументалном здању званом Коларчева задужбина. О њој и о њеном дариваоцу говори биографска монографија Милана Ђ. Милићевића Илија М. Коларац добротвор српске просвете чији један примерак са посветом ученику за добро учење и владање, као и са печатом Гимназије у Приштини чува Градска библиотека у Суботици.

Илија М. Коларац није такав мецена коме је само напросто претицало материјалних средстава и за добротворна улагања. Из обимне, али јасне биографије аутор је успео да истакне најважнију чињеницу о Коларчевој задужбини, наиме, да је она дуго осмишљавано и остваривано животно дело Илије М. Коларца. Да ли је то дело научно или уметничко, или можда припада неком трећем роду стваралачке делатности, тешко је једнозначно дефинисати. Чињеница је да је стваралац имао наум да његово дело надживи свога ствараоца, да у основном облику постоји у дијалектичкој игри са материјом у коју ју је замислио и калемио, са српским народом. Лепота његовог дела у овом случају није пуки чин људскости, који је на самом врху лествице Платонове поделе Љубави, већ је тај чин продуховљен и оживљен снагом тела, којом је Коларац створио свој иметак, снагом воље да га усмери, снагом љубави према књижевности и науци, снагом љубави према тлаченом народу из којег је поникао, снагом вештака у економским радњама, снагом правног инстинкта да подари свом делу стабилност у друштву без обзира на друштвени поредак у коме треба његово дело да живи. Ова наизглед једноставно срочена књига документарног карактера својеврсна је естетика Коларчевог дела, приказ Коларчеве поетике.

Свој самосталан живот Коларац је започео као помоћни радник у трговини и то код страних трговаца. То су у то време биле својеврсне емпиријске студије економских наука преношене усменим путем. Из богате преписке, коју аутор Милан Ђ. Милићевић потанко наводи, види се да је Коларац постао моћан и значајан трговац у Средњој и Јужној Европи. Своје знање је усмерио на побољшање општег материјалног стања државе Србије приликом саветовања за систематизовање трговине сољу и њеног опорезивања.

У трговачку делатност Коларац је улагао и своју физичку снагу и у каснијим годинама сваки пут, када је трговачки подухват имао и својих тешких физичких послова.

Честа исмевања или прекоре због штедљивости, која се сматрала тврдичлуком, Коларац је редовито оћутао или је једноставно одговорио да за њих штеди, мислећи на сваког појединца српског народа. Монографија јасно показује да није тврдичлук у питању. Наиме, помиње се истанчан укус у одабиру личних предмета, међу којима има и таквих који у бити и немају нарочиту употребну вредност, већ пре неку врсту естетске таштине или мужевности. Такав је пример његов скупоцени прстен или страст према лову. Дакле, Коларац је умео да живи. Својом опоруком оставио је многим људима добре нарави довољно материјалних средстава за сигурност током целог живота. Па ипак, није сметнуо с ума суштинску вредност свог дела никада, а то је новчани фонд и установа као дводелно смишљена целина своје оставштине.

Још за живота је основао фонд у сврхе помоћи књижевности у сваком погледу, па и писцима, појединцима. Дружио се с ученим људима и са њима се саветовао о интелектуалним вредностима. Поштовао је њихово мишљење, а о томе аутор монографије износи податке и описно и чињенично. Међутим, оно, о чему само факта говоре, али не и описи, то је истанчан опрез према лаицима у трговини, тачније, у питањима расподеле новца. Његови сведоци у опоруци били су адвокати и трговци, зналци правних наука, као теоретичари друштвених кретања, и зналци новчаних послова, као стручњаци за емпирију у економским кретањима. Поштовао је обе врсте вредности које су неговали његови пријатељи, али појединачно. Сам Коларац је био свестан да интелектуалне вредности без материјалних, као ни обрнуто, немају могућност опстанка, па ни смисао.

Исти опрез се огледа и у тестаменту, који је срочен тачно и прегледно, како у погледу новчаних вредности, тако и у погледу правних моћи појединца у погледу остављања опоруке. Тачно је дефинисао разлог због кога неке своје блиске рођаке изоставља из наследства, као и у којим животним околностима могу поједине особе, којима је навео име, могу да се сматрају наследницима. Да је имао добар инстинкт, потврђује моменат овог списа, који говори о правном нападу на тестамент, који су извршили његови незадовољни, а грамзиви рођаци.

Најзад, генијалност Коларчевог дела је моменат у деветој ставци његове опоруке у којој говори о економским условима опстанка фонда после његове смрти (у монографији стр. 83): „Речених десет хиљада дуката имају се дати под интерес на сигурно место: Управи Фондова или Кредитном Заводу, под добро јемство, како би могао трајати докле траје српског народа и Србаља“. У својој опоруци Коларац је изричито зацртао да његов фонд не сме да се састави ни са једним другим фондом нити му се сме име преиначивати. Добро је знао да приликом формалне промене идентитета фонда, он може и да нестане. Како су материјална добра најнесталнија, јер се физички могу раздељивати и отуђивати много једноставније, него нематеријална, Коларац је законски осигурао очување неповредивости ових добара. Пошто није именом одредио одређени фонд који треба да обрће средства његовог фонда, осигурао је да његов фонд опстоји и при промени друштвених уређења.

Коларчева замисао је једноставна и прегледна. Па ипак, зачуђује њена моћ да чува и сачува дело и вољу свога ствараоца. Свакако, томе доприноси и узвишеност циљева: јединство живих људи, материјалних средстава и интелектуалних вредности у заједничком животу, који ове године обележава 130 година свог постојања. Најзад, Коларац у дару своме народу даје неизмерне просторе стваралаштву и радости стварања. Његов Народни универзитет не подлеже ни једној реформи школства, ни једној формалној одређености и скучености. У њеном здању, као и у средствима Коларчевог фонда, налазе прилике ствараоци свих врста и потреба, чије су стваралачке намере искрене и моралне.

Милан Ђ. Милићевић у поглављу Постање ове књиге (стр. IX)брижно бележи и све моменте везане за очување предања о Коларцу и његовом фонду. Одборници овог фонда одредили су међу собом Милана Ђ. Милићевића да напише прикладну књигу и то о трошку самог Фонда. Аутор се овог задатка није лако прихватио. Ипак, из његовог једноставног документарног списа зрачи поштовање према Илији М. Коларцу као и принципи праве историографије.

Посвета и печат Гимназије у Приштини сведоче о васпитној вредности ове монографије, коју су просветни радници наменили за пример свом ученику.

Према библиотечким стандардима, тираж од две хиљаде примерака првог издања ову књигу не сврстава у ретке. Међутим, према чињеницама да је оваквих подухвата мало, као и да они нису постојани зубу немара према тековинама и довољном поштовању сопственог људског рода, о чему сведоче у свету бројни примери интелектуалне крађе, уништавања добара од културних вредности, чак уништавање живих људи са којима делимо један једини живот, ова књига је изузетно ретка.

Коларчев пример генијалности изазива немир да се проникне у смисао живота који генијални људи сведоче. Трговац попут Коларца или Хајнриха Шлимана, оставља неизбрисив траг у сећању људи свих времена. Шлиман је слутио циљ свог трагања. Најзад, он је о њему и читао. Али одакле је црпио своје слутње Коларац? А слутио је велика дела будућности.