Рита Флеис

Бранитељу глуме

Владимир Јевтовић: „Одбрана глуме (десет писама)“, Фестивал монодраме и пантомиме Земун, 2009, Земун, 246 страна

Поштовани професоре Јевтовићу,

Питали сте да ли би гледалац хтео да за цену улазнице води кући глумца. Не питајте два пута! Не знате Ви на шта су све људи спремни. Све схватају дословно. Не би ме чудило да позову и хитну помоћ на крају представе да лекар утврди да ли је лик стварно умро или је у питању превара. Знате и Ви сами, професоре Владимире Јевтовићу, да мислим на Вашу књигу „Одбрана глуме“ коју је ове 2009. године издао Фестивал монодраме и пантомиме Земун коју сте ми летос као поклонику театра и театрологије даровали. Тих 246 страна прочитала сам у истом даху. Није ми било избора, јер Ви, драги професоре, ни на тренутак не заборављате да сте глумац, а ако и заборавите да сте професор, Ваши професорски манири ни онда не изостају када се борите са насртљивцима на Вашу част, на професију.

Са насловне стране гледају нас очи у очи десеторица великана: Дидро, Станиславски, Крег, Сартр, Ли Страсберг, Мајкл Чехов, Питер Брук, Бранко Гавела, Мата Милошевић и Мендела Кохански. Можда је Станиславски најзаводљивији: смешка се иза прста, делује тајанствено, али и изазивачки. Дидро се подбочио, а Мендел Кохански као да задовољно трља руке после добро обављеног посла. А шта би друго радили пошто су одбранили глуму, зар не? Али не лези враже! Чим сам се машила корица, а Ви ме шчепасте за душу и нисте ме пустили док нисте извршили свој наум. Ја, додуше, нисам никад ништа лоше помислила о глумцима. Боже мој, како ћемо позориште да правимо без глумаца? Не иде. Али то Вама није доста, јер Вам је прекипело, јер Вам је већ доста свих напада на глумце и њихову глуму. Слажем се, реците! Ја Вас слушам...

Тако сам се ја у овој драми мања од маковог зрна претворила у увце и само слушам. Све не могу да верујем. Зар Дидро! Та он је чувени просветитељ. Зар је баш он кудио глумце? Да му се у мраку испред позорнице није помрачио и ум? Зар Ви морате да га просвећујете? Али, ето, десило се. У свом Парадоксу о глумцу је рекао: „Глумац је улагивало по струци“. Е, то би већ заболело свакога. Нисам имала представу како објаснити разлику између глуме и улагивања. Али Ви јесте. Лепо пишете на стр. 12: „Тајна глуме се, донекле, може одгонетнути постављањем тајних питања, а велика глад за откривањем те тајне, опет донекле, задовољити само правим одговорима које је могуће добити од оних који знају“. А ко зна? Помислих. Нисте чекали да Вас ико прозове, већ сте сами то урадили у Десет писама великанима са корица. Добро, помислих, мене ту нико ни не примећује. Ви се на папиру јасно и гласно објашњавате. Много сте рекли једни другима, нисам све ни запамтила, али оно најгласније не могу да не прокоментаришем, макар за себе, јер то жив човек не може бездушно да прогута. Јер сви смо ми људи, данас-сутра, може да се деси свакоме да доспе у ту ситуацију да глуми. И шта онда? Нема назад, обавеза зове. Јер не верујем да је Бранко Гавела био прави ратник. Дакако, јавио се као добровољац, обукао је маску војника, униформу, са којом се обавезао обавезом коју је себи наметнуо да као војник без сопствене личности изрази сопственим телом на ратној позорници Галиције своју истину (стр. 197). И Станиславски је испочетка глумио, али само глумио, ни мање ни више, до глумца. Требало му је много времена и труда да схвати шта му недостаје да постане прави правцијати глумац. Ви то лепо и директно пишете Станиславском (Стр. 43): „Следећи корак Вам доноси потпуни успех – адаптација и режија Села Степанчикова и његових житеља и улога Ујке су Вам донели велика признања. Ви сами кажете да сте први пут 'постали' ујка, да сте 'ухватили душу улоге'“. И драги Професоре, Ви не пропуштате да истакнете тај моменат: „Каква је срећа, макар једном у животу, осјетити оно што је дужан да осјећа и ради на сцени истински творац! То стање је рај за глумца“. Па ипак, деси се да неко и заборави да је глумац заправо човек, а ви не губите стрпљење, па чак и Крегу објашњавате (стр. 65): „Глумац је жив човек. Као и сваки други жив човек, глумац има и мисао и емоцију. У приватном животу глумац има све психо-физичке функције, особине, врлине и слабости као и људи других професија. Као професионалац, он ради оно што се од њега тражи и што се адекватно плати у конкретном друштвеном контексту. Ако му то не пође за руком, онда ради додатни посао ишчекујући ускоро понуду – улогу, или сасвим напушта глуму“. А да глумац није уметник сам за себе, него да мора да сарађује и са другим уметницима, јасно се види из Вашег даљег објашњења (стр. 79): „Најбољи редитељи су уверљиви, разумљиви и сугестивни. Они често имају неку врсту харизме која привлачи и мотивише глумце. А мудри глумци долазе до закључка да им је редитељ потребан и зато сарађују и износе предлоге. Најбољи редитељи и најбољи глумци заједно стварају најбоље представе“. Најзад, не пропуштате ни то да Крегу сликовито објасните комуникацију између глумца и публике (стр. 80): „Суштинска одлика тог односа јесте обострана жеља да се учествује у сценском догађању: као у шаху глумци са белим, а гледаоци са црним фигурама. На сваки потез белих реагују црне – тако се одвија партија, односно представа“.

Дирљиво је како приносите своју душу на длану Сартру, кога сте толико волели да сте због њега и уписали Филозофски факултет и магистрирали на теми о њему, а да он о глумцу размишља негативно (стр. 96): „Зашто не може глумац да живи као 'сав нормалан свет'? Зашто мора толико да одудара од других? ...Уосталом, та 'веза стварног и нестварног' није природна, није јасна. Јер, ако то не може свако, ту има неке тајне, мистерије...“ Одвраћате му: „Шта бих дао да вас видим Вас, професоре Сартр, на сцени са Дидроом и Крегом како глумите...“ Па ипак, Ви, професоре, имате разумевања и према њему. Описали сте његов живот, нарочито његово детињство у крњој породици у детаље. Вама, заправо, није падало тешко да добро упознате околности у којима су ови великани изграђивали своје личности, пре него што сте се упустили у размишљање о њима, за разлику од њих, који нису имали осећаја за топлоту људског живота. Крег је човека чак третирао као материјал (стр. 65): „Човек није поуздан материјал или грађа за реализацију плана, за стварање уметности. Уметност будућности може омогућити боља 'грађа', прави 'материјал', ослобођен од својих емоција, размишљања, своје воље, своје личности... За Вас је глумац-роб својих осећања...“

Шта је урадио на овом свету Ли Страсберг? Китио се туђим перјем, као што се у народу каже. Лепо сте приметили на крају писма: „Имали сте дуг, леп живот и велику славу“. Па, ко разуме, схватиће.

Али није баш ни свако уљез. Има људи којима можда није успевало да раде онако како су замишљали да треба. Мата Милошевић није био у потпуности задовољан својом глумом, знао је да није савршен (стр. 219): „Једна слаба алтернација Раскољникова показала ми је да са тим ликом Достојевског на позорници немам нарочите везе“. А Ви се ни не трудите да га разуверите из некаквог лажног саосећања, већ му потврђујете (иста стр.): „Наравно да сте изванредно играли и низ ликова руских аутора. Као мајстор трансформације, имали сте широку палету ликова, али Ваш укус је тежио ка класичној лепоти... Без реализма. Без Руса. Ми смо Вас гледали на сцени, у Вашој последњој улози у Југословенском драмском позоришту, у представи 'Бановић Страхиња' од Борислава Михајловића Михиза, у Вашој режији. Играли сте Југ Богдана. Био је то заиста, прави правцијати, промашај. Ваш Југ Богдан се доимао као намћор залутао у ситуацију драме, незаинтересован за све што се догађа око њега. Тај иронични, стари господин који много зна и разуме самодовољан је, те му, стога, нити један однос у драми није значајан. Чија идеја је била да, у Вашој режији, Ви одиграте Југ Богдана, улогу која Вам не одговара? Ако Вам је то наметнуо писац, а Ви се 'нисте бунили', онда је Ваша 'слабост' била директан пут у неуспех“. Па ипак Ви, драги професоре Јевтовићу, драги, не из формалног ословљавања у писму, већ по својој драгој ћуди, одајете признање свом професору, Мати Милошевићу и казујете му ово (стр. 220): „Ми мислимо на Вас. Наша школа се више не зове 'Академија' него 'Факултет', а наша сцена на којој играмо колоквијуме, испите, студентске и дипломске представе носи назив 'Мата Милошевић', у знак захвалности за оно што сте за нас учинили, оно што сте за нас били“.

Са папира чујем Ваш устрептао глас када пуни одушевљења пишете Бранку Гавели „За Вас“ и цитирате га (стр. 179): „Централни проблем казалишта, његова повезаност с драмом не може се исто тако ријешити све дотле док није у својој дубини рашчињен појам глуме. Драги младићу, Владимире Јевтовићу, ту сте Ви још и сада, полетни, када већ у руху зрелог и, да тако кажем, превејаног глумца, знате све одговоре, све тајне свога заната, у овим својим писмима, као витез у бајци, рашчињујете глуму од ружних чини што су их на њу бацили они, који је нису разумели у потпуности, а били су у прилици да је упознају, а од урока оних, који су покушали да оскрнаве чедност глумаца.“ (стр. 234, у Писму Менделу Коханском): „Дакле, не мислим да је са појавом жене – глумице позориште постало место распусне сексуалности. Био је то природан раст глуме где један пол није више морао да представља оба и где се моћ глуме обогатила новом димензијом – врлинама и манама целокупног бића жене“.

Оставили сте на мене неизбрисив утисак о томе како се брани Своје. Честитам Вам! То је вечити испит пред којим се налази сваки човек у свакој прилици, некад у више, а некад у мање изоштреној борби са Животом. Често се дешава да се и живот преруши у лик човека који напада. Али Ви, глумац и професор глуме по вокацији, разликујете човека и исцерене историјске околности, које су попут сценског декора обујмиле наивну нејач, па му не нарушавате углед, не светите се. Задовољни сте одбраном своје светиње, извора свагдањег хлеба насушног, своје професије. А Ваше оружје је Тајна глуме, најнеобичнија тајна за коју сам икад у животу чула, а на коју ми је у Поговору скренуо пажњу Радомир Путник, Истина.

Шта сам добила ја као класични филолог у „прислушкивању“ ове оштре размирице? Све, исто као да сам, рецимо, глумица. Наиме, и класичну филологију угрожавају разне штеточине, почев од искварених представа о изгубљеном професору латинског језика у прошлости, преко намћора, који лови ђаке на ситним штреберским грешкама, до вулгаризације значаја ове струке за данашњу културу, на пример, у баналним примерима као што су грчки називи хемијских елемената.

У разговору о том изопаченој улози у свеколикој култури, моји колеге су ме умиривали да не треба на то обраћати пажњу. Ми и даље треба да извршавамо своје обавезе и да се не осврћемо на несувисле интерпретације. Све ће наћи своје место, само треба стрпљиво сачекати. Ето, и мој професор, дакако надалеко чувен класични филолог Мирон Флашар простудирао је опус Јована Стерије Поповића, а његова студија је нашла места у савременој стручној театролошкој литератури. Део античког театролошког наслеђа, који се очувао, и данас се примењује. Вуди Ален је, да поменем и то, у филму употребио лик хора грчке трагедије.

Могуће је да се исто скрнављење дешава и са другим професијама. Можда и није потребно увек одговорити на те изазове ниских побуда. Па ипак, мислим да свако, ко је изистински посвећен својој професији, треба макар за себе да зна тачно да аргументује своје место под звездама. Стара је народна пословица: Једноставна је прича истине. Видим то и из примера који сте ми Ви управо показали. Ако нисте класични филолог, а оно сте Човек и браните дело Човека, заједничко благо свих нас. Хвала Вам за то, тим пре што сте ме уважили својим великодушним поклоном, својом књигом у којој је пример како се брани вредност рада. Драги професоре Јевтовићу, ово је прилика да Вам саопштим да Вас већ сматрам својим професором и да ми је била част да се играм са Вама недељу дана у овој пантомими од форме и монодрами од садржаја. До следеће игре!

Рита Флеис,
класични филолог,
а Ваша студенткиња театрологије, по свом избору.