Миланка Берберовић

Допринос Радослава Лазића савременој теорији режије

„Позориште се мора носити у себи,

волети га и веровати у њега....“

У бесконачном свету уметности, сценска уметност је најкомплекснија, и ма ком медију припадала, тешко се може разумети и одгонетати без стечених знања и добре обавештености. Приказујући човека и његов живот на фиктивни, уметнички обликован начин, од свечаности и обреда древних народа до модерног позоришта данашњих дана, сценска уметност је најзначајнији визуелно комуникацијски и естетички чин.

Др Радослав Лазић, редитељ, естетичар и драмски педагог, том чудесном свету имагинарне сценске стварности, посветио је свој живот и свој рад, стварајући, откривајући и тумачећи је.

Тананог осећања за сценску игру, са посебном пажњом Лазић – редитељ градио је своје представе уносећи у заједничко стварање одушевљење и позитивну енергију који нису допуштали колебање и сумњу у успех. Та нека спокојна сигурност праћена стваралачким узбуђењем трагања и маштања, постала је његов знак, његово животно правило.

Са истим жаром и истрајношћу уметника редитеља који одлучује, уједињује, хармонизује, он прилази и научноистраживачком раду сакупљајући и систематизујући искуства сазнања теоретичара и уметника разних профила : редитеља, глумаца, сценографа, костимографа, луткара...

Његов перманентни истраживачки рад обухвата све врсте драмских уметности, њихових жанровских и медијских припадности, као и свих елемената који их чине : режије, драматургије, глуме, визуелне драматургије, анимације...

Мултимедијалне оријентације у свеобухватном интересовању за филм, позориште, телевизију и радио и различите поступке у концепцијама и реализацији свих елемената пројекта са нагласком на естетику режије, своја истраживања изнео је у књигама ( „Трактат о филмској режији“, „Трактат о луткарској режији“, „Постмодерни театар“ итд...)

Разумљиво је да таква свестрана личност интерактивне и богате биографије, која се бави истраживачким радом на пољу наше а и светске драмске уметности, побуди пажњу и Мр Рите Флеис која је одлучила да тему докторских студија посвети значају и раду Др. Радослава Лазића и његовом, не малом, доприносу теорији драмских уметности.

Спајајући и авантуристички дух и искуство маштара са објективношћу теоретичара и посвећеном озбиљношћу научника, Лазић поставља права питања на која добија праве одговоре од најбољих и најпозванијих.

Интуиција и истрајност уметника помажу му да увек изнађе одговарајући начин да појмове и недоумице у различитим сегментима сложене сценске уметности на којима могу да провере сопствене ставове или крену неким новим путем.

Лазићеве студије и књиге права су драгоценост и за оне који су само заинтересовани да се приближе загонетном свету сцене да је боље разумеју и доживе.

Кроз осмишљене разговоре са најзначајнијим ствараоцима нашег времена, многе упитне теме добиле су одговоре, а критички осврти анализе. Кроз збирке, стручне огледе, монографске садржаје сазнајемо шта и како су радили они најбољи чија искуства треба сазнати да би се до њихове естетике досегло: Орсон Велс, Еуђенио Барба, Бојан Ступица, Бранко Плеша, ....Сару Бернар упознајемо кроз „Уметност театра“, кроз „Разговор са Бергманом“, његов живот, режију, театар, филм.

Теза Лазићеве докторске дисертације „Југословенска драмска режија, 1918-1991, Теорија и историја, пракса, пропедеутика“, посвећена је врхунском естетском домену позоришне режије код нас (Гавела, Ступица, Милошевић, Клајн)

Кроз његов истраживачки рад, по први пут наша визуелна сценска уметност добија заслужену пажњу. Великани наше ликовне сценске уметности: Миленко Шербан, Павле Васић, Миомир Денић, Данка Павловић, Владимир Маренић, Душан Ристић... Уводе нас у своју уметност у којој смо, скоро читав живот уживали, а да многи међу нама, о њима и њиховој уметности нису ништа знали.

Кроз дијалоге које је Лазић уприличио у књизи „Трактат о сценографији и костимографији“, упознајемо их, шта су осећали, о чему су размишљали, како су стварали. И не само то. Откривамо читаву једну област сценске уметности, њену функционалну и визуелно – драматуршку вредност као најочигледнијег носиоца идеје и одређене естетике и поетике сценског догађања.

Естетика као сазнање вредности материјализоване стварности и поетике као односа према неухватљивој осећајности чији су феномени окупирали Лазићеву пажњу и његова истраживања увели у сферу филозофије уметности.

Инвентивни уметник, естетичар, заљубљеник у апсолутни луткарски театар, својим значајним и јединственим радним опусом, одавно је заузео заслужено место у историји драмских уметности.

И управо када помислимо да је исцрпео све теме, он нас изненади новим пројектом. Од некога ко као Радослав Лазић поставља реалне циљеве, а деценијама у себи носи љубав и разумевање ѕа имагинарни свет сцене, и о њему толико много зна, то се може и очекивати. Отвориће се нови простори осећајности, родиће се нове идеје... нове теме... нове књиге о свету уметности који нема краја ...

Проф. Миланка Берберовић,
костимограф