Радослав Лазић

Светска енциклопедија уметности луткарства

Encyclopedie mondiale des arts de la marionnette, EMAM, UNIMA, Editions L’Entretemps, Montpellier, 2009, Француска, главни уредник: Хенрик Јурковски, затим: Тиери Фулк

Поводом 80–годишњице UNIMA — Union internationale de la mariоннетте — Међународног удружења луткара, основаног у Прагу 1929 у театру Рише лоутек, данас под заштитом UNESCO, објављено је капитално дело Светска енциклопедија уметности луткарства. Ово је прва енциклопедија луткарства у свету, књига какве до сада није било. Настала је стручним радом око 300 научних, уметничких, уредничких, техничких, језичких, ликовних и других сарадника у раздобљу од три деценије, 1979–2009. Енциклопедија у великом албумском формату на близу 900 страница објављује преко 1200 енциклопедијских оригиналних текстова, са преко 600 аутентичних фотографија. Енциклопедија тежи више од 5 килограма и треба вам најмање три сата да је бар површно прелистате. Енциклопедија цитира преко 5000 имена која су обележила богату историју ове магичне уметности у свету. Такве књиге се у литургијским обредима читају са посебних сталака, који се у црквама називају налоњи. Све то сведочи да је реч о јединственој енциклопедији која се у свом првом издању појавила на француском, а припрема се и енглеско језичко издање. Речју, планетарни енциклопедијски пројекат.

Енциклопедија је јединствено дело посвећено театру лутака у свету и његовој историји у различитим формама извођења. Ова специјализована Енциклопедија методолошки доследно је компонована по тематским чланцима најпре посвећеним установама у светским националним културама, затим следе личности и појаве које су обележиле историју луткарства у уметности и науци, а потом ту су и чланци о значајним представама, улогама и појавама у светском класичном, модерном и савременом луткарству, посебно су темељно обрађене одреднице традиционалног луткарства у многим земљама света, са аутентичним изворним ликовним прилозима. По мом мишљењу најзначајнији су синтетички чланци који темељно осветљавају историју, теорију, естетику и праксу луткарства као специфичне представљачке уметности у систему репрезентативних извођачких уметности. Многе одреднице чине главни корпус ове свеобухватне Енциклопедије од А до З.

У Додатку су пописи светски значајних луткарских музеја и колекција, затим луткарски фестивали, а следи и попис у свету угледних високих школа, академија и факултетима на којима се изучава теорија и пракса ове древне уметности, посебно поглавље посвећено је свим конгресима UNIMA и угледним личностима које су обележиле живот и рад ове стручне светске организације од 1929. до 2009. међу којима се истичу се посебно истичу Сергеј Обрасцов, др Јан Малик, академик Хенрик Јурковски, Алберт Розер, Маргарета Николеску и др. Мислим да највећу вредност ове енциклопедије чини њена богата стручна Библиографија. Част ми је да су њој, од мојих десетину књига посвећених луткарској уметности, цитирана моја три наслова. Као стручни сарадник суделовао сам у стварању ове угледне Енциклопедије с неколико ауторских текстова о луткарском театру у Србији, Црној Гори, Босни Херцеговини. Овде наводим изворну ауторску верзију сажетка текста о луткарству у Србији:

– Луткарско позориште у Србији има данас десетак професионалних уметничких ансамбала, који превасходно негују луткарски репертоар намењен најмлађим гледаоцима. То су; Мало позориште „Душко Радовић“, Београд (основано 1948) — Позориште лутака „Пинокио“, Земун (основано 1972) — Сцена лутака „Кекец“, Београд (1980) — Позориште лутака, Ниш (1951) — Луткарска сцена „Феникс“, Ниш (1974) — Позориште младих, Нови Сад (1946) — Дечје позориште — Gyermekszinhaz, Суботица, сцене на српском и мађарском језику (1946) — Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, Луткарска сцена на српском и мађарском језику (1946) у Србији. Поред овога луткарски репертоар негују бројна аматерска позоришта, а на Телевизији Београд и Нови Сад постоје сталне емисије у којима су лутке носиоци драмске радње. 1992. снимљен је и први дугометражни луткарски филм Мрав пешадинац, режија Славко Татић, мада традиција производње лутка–филмова датира у Београду од 1949.

Порекло лутка — театра има богато наслеђе у фолклорној традицији српскога народа, као и код других јужнословенских народа. Театар с луткама, од симболичних представа до антропоморфних лутака очувао се у народним обичајима до данас. У таквим играма, лутка је носилац драмских збивања на сцени. Још старији облик је сачуван у театру сенки, који се најчешће остварује игром руку и прстију у мраку пред запаљеном свећом. Блиске овима су луткарске игре с маскама, којима обилује народна традиција од игара машкара до чауша — шаљивчина. До II светског рата у Београду се сачувао вертеп — луткарска игра, религиозног садржаја, а обновљен је у Србији увођењем веронауке у основни наставни образовни систем.

Савремено луткарство код Срба појавило се почетком XX века у традицији путујућих луткара и забављача на вашариштима. Први српски луткар био је Илија Божић, који је у свом путујућем луткарском театру изводио фарсу Куку Тодоре, како се и звало његово Мало позориште. Представе је давао у Београду на Ташмајдану, у близини цркве Св. Марка. Божићеву луткарску фарсу духовито је реконструисала доајен српског луткарства, писац и редитељ Марија Кулунџић (1916–1998) и објавила у књизи Мој живот с лутком (1988).

Између два светска рата луткарске атракције приказивао је по циркуским шатрама, кафанама и улицама мађионичар Костолани са својом лутком Ћиром, обученом у матроско одело, коме се касније придружила лутка Милева плешући и забављајући раздрагане гледаоце Упоредно, уз појаву соколског покрета, јавиле су се у Србији бројне луткарске сцене непосредно пред други светски рат, па и професионалније организовање луткарског театра у Новом Саду и Суботици.

Тек после другог светског рата у Србији су организована луткарска позоришта, као позоришне установе, с професионалним ансамблима, сталним репертоаром и сталном позоришном публиком, махом сачињеном од младих гледалаца, предшколске и основно школске популације.

Шездесетих година луткарски театар у Србији достиже вредне уметничке резултате, који су награђени на Стеријином позорју (1970), југословенским позоришним играма, за представу београдског Малог позоришта, На слово, на слово Душка Радовића (1923–1984), у режији Вере Белогрлић (1926). Примењујући различите луткарске технике (марионете, гињол, сенке, јавајке, црни театар), луткарско позориште у Србији стасало је средином XX века. Ангажовањем угледних писаца, редитеља и глумаца–аниматора , који се искључиво посвећују истраживању креативних могућности ове древне уметности и њеном савременом изразу, српски луткарски театар, у заједничкој земљи Југославији, постигао је високе естетске домете у европском и светском контексту.

Први луткарски комад код Срба написао је 1881. и објавио у листу Невен, 21–23, исте године Јован Јовановић Змај (1833–1904), највећи српски дечји песник. Био је то драмолет Несретна Кафина. Личности су краљ Ритибим и његова кћи Кафина у коју је заљубљен арамбаша Козодер, под именом Зодокер, Кафинин младожења. Змај је своју луткарску игру, илустровао духовитим скицама лутака од кромпира. Змаја можемо сматрати „оцем српског луткарства“, али и првим редитељем и извођачем и аниматором српског луткарства. Савремено извођење Несретне кафине је успешно адаптирао и режирао угледни редитељ Мирослав Беловић (1927–2005) у Малом позоришту „Душко Радовић“ у Београду, под насловом Позориште Ка–Ри–Ко. 1985. Комаде за луткарску сцену успешно је писао књижевник и путописац Стеван Пешић (1939–1994), који је за комад Петао са репом од дугиних боја награђен на Бијеналу југословенског луткарства у Бугојну

Највећи успех савремено српско луткарство доживело је на XXVI Битефу, 1992, извођењем ауторског пројекта ритуалног тоталног театра, без речи, Митови Балкана у адаптацији и режији Србољуба Лулета Станковића (1921–2000) на луткарској сцени Народног позоришта „Тоша Јовановић“, Зрењанин , 1991.

Сваке године одржавају се Сусрети луткарских позоришта Србије, а XXV јубиларни одржан је у Београду, 1992. Међународни фестивал позоришта за децу, основан је у Суботици, 1994. Он данас представља високе естетске домете луткарске уметности у Србији и Европи. Сваке године додељује угледну међународну награду „Мали Принц“ за животно дело уметницима и театролозима из земље и света. Професионални, уметнички, историјски, теоријски и педагошки аспекти луткарства подржани су тематским бројевима часописа „Сцена“. Литературу о луткарству као уметности богате монографије српских луткарских професионалних позоришта. Вредне доприносе теорији и историји луткарства у Србији дали су Миленко Мисаиловић (1923), Бранислав Крављанац (1928–2002 ), Марија Кулунџић, Радослав Лазић (1939) с десетином објављених књига о луткарској уметности у Србији, Југославији, Европи и свету.

Као сарадник ове угледне Енциклопедије редакцији сам предложио и неколико репрезентативних имена која су заслужила посебне одреднице, као што су у мојој одредници поменути писац Стеван Пешић и легендарни Душко Радовић, редитељ Србољуб Луле Станковић и редитељка Вера Белогрлић, глумац и непревазиђени аниматор Јанко Врбњак, чија је фотографија са виртуозном анимацијом Гламочког кола, са шест марионета у народним ношњама на 64 конца, и која представља најбољи ликовни прилог уз мој чланак о српском луткарству, али и овде непоменуте глумицу и аниматора Миму Јанковић, креатора лутака Милену Јефтић Ничеву Костић, композитора Зорана Христића, као друге заслужне личности у историји српског луткарства. Ако су изостали из француског издања, надам се да ће у енглеској верзији наћи своје заслужено место.

На срећу у Енциклопедију су ушле и две моје белешке: о српском луткарском редитељу Живомиру Јоковићу и црногорском писцу луткарских драмолета Игору Бојовићу.

Нажалост, у Енциклопедији, као својеврсним „свезнању“, увек остајемо некоме дужни. Платон, Сервантес, Гете нису добили посебне одреднице, иако су њихови погледи и мишљења од највећег значаја за естетику луткарства. Ни први европски класични луткар Потин из IV века пре Христа, ни индијски луткар сутрадара — „човек који вуче конце“ из Натјашастре — из II века пре нове ере — немају посебне одреднице. Данас су енциклопедије најважније књиге. Треба их уважавати с дивљењем и највећом пажњом.