Марко Мићић

Рат може да не буде, али пре ће бити… — Дневник једног заробљеника 1941-1945.

Марко Мићић (Коренита, Лозница, 1912–2001)

Рођен сам 9. августа 1912. На првом прегледу нисам узет у војску због узаног тела. Касније на прегледу, само 'ајде, исто стање.

Оженио сам се 1932. године у двадесетој години. Прво дете је рођено 1934. године ћерка Цана. Друго, 1936. године ћерка Рајна. Треће дете 1938. године, син Радосав, четврто дете 1940. године син Борисав.

1940. године позову у Ваљево на преглед и узму ме две године у пешадију у новембру. Позива Војни одсек Шабац за 3. новембар. Кад смо дошли у Шабац, дошао један наредник да нас спроведе. Ми га питамо где идемо — он каже идете у највећи град Београд. 4. новембра смо се обукли, Седма чета 18. пешадијски пук. До тада се служило осамнаест месеци, па је продужено на две године, тада је позвана и резервна, па је на Бањици била пуна касарна. До наше касарне била је подофицирска школа. Мој командир је био Божидар Селић Пожаревљанин.

Војске је било доста па се узнемирило. А командир каже: „Шта је, рат може да не буде, али пре ће бити.“ Сви смо обучени, ново одело, само нам је наређено да цокуле не можемо, јер су рачунали да се врате у магацин, да рат неће бити.

13. марта пита мене командир, јесам ли ишао кући, јер сам ја питао раније да ме пусти кући да припремам дрва за зиму, јер ми је брат на вежби у Бијељини, 6. пук. „Ја сам се јављао потпуковнику, он ми каже јавићемо да њега пусте“. Командир ми рече, а то је било 13. марта да одем код наредника, да ми да објаву за четири дана. И ја ујутро возом (био је петак) дођем у Лозницу у 12 часова. Народ око мене. Питају: „Како је, шта кажу?“ — „Море да не буде, али пре ће бити.“

Кад сам се вратио 17. марта у Београд до 27. марта ујутро, био је четвртак, засвира труба. Збор. Наш командир преузео команду команданта пука (јер је командант пука био за кнеза Павла), и командује пук мирно. Дајте заставу. И командује: пук мирно. 'Оћемо ли у рат? 'Оћемо. Напред за мном.

Са Дедиња Други пук прође, а ми за њима. Народ и са спрата виче, наша војска и бацају пакле цигара. Наша чета са командиром Божидаром Селићем, дођемо пред Саборну цркву да присуствујемо заклетви Краљу Петру II. Ми смо постројени, док народ повика живио Краљ Петар II Карађорђевић. И наш командир командова чета мирно, поздрав на десно: „Ваше величанство, ја сам командир 7. чете, 18. пука Селић Божидар“, и он с поздравом дође на крај чете, и врати се на сред чете и рече: „Помаже Бог војници“, а ми њему „Бог ти помогао“.

Тада сиђемо у горњи град. Примимо ручак а увече сиђемо у доњи град. Мени био ред да будем на стражи, кад ујутру погледа, оно Зоолошки врт.

И кренемо на Бањицу. Прошли смо поред куће Драгише Цветковића (он је у кућном притвору), а Цинцар–Марковић, ухваћен на маџарској граници. Био је 1. април кад смо дошли на Бањицу. Нас тринаест одреде на стражу, на Војну академију, на стражу испод Сењака, 6. априла, код Сењака један наредник и два војника. Ја њима кажем: господин наредниче, чујете ли неки пуцањ? А и ми ослушкујемо. Оно — авијација бомбардовала Нови Сад. Мало не постоја кад наиђоше над Београд. Ми сиђемо у долину Вождовца и гледамо шта се ради. Наши туку из топова са четири стране и ниједан не оборише. Кад једну бацише (Немци) од петсто кила Београд се више не види.

И, онда кренемо Авали. Кад, чујемо јавља Радио Лондон да ће немачки авиони доћи у три сата поподне из Румуније да бомбардују Београд. И, тачно у три сата долетеше и тада наши један оборише над Бањицом. Увече ми кренемо и ноћу путујемо, а дању склонимо се у шуму. Другу ноћ дођемо више Младеновца у шуму. Увече кренемо у село Ковачевац. Пук нам је био малопре отишао. Ја, наредник, каплар и још редов Шиптар (наредник је са заставом), и кад смо прелазили преко једне речице у Глибовац, оно петоколонаши. Препуцаше. Наредник рече: натраг. Тек се смрачило, кад ми погледасмо један војник бежи. Мени кажу пуцај. Ко да пуца? А Шиптар виче: дај мени пушку (јер је он имао цев од пушкомитраљеза).

Кад смо се вратили у Ковачевац, опет увече, и сели код једног домаћина, један његов комшија дође и каже: има један војник, дође сав мокар, ево га код мене. Наредник посла каплара и Шиптара да виде. И дођоше. Наредник каже: Мићић, идемо. Он репетира пиштољ, а мени каже: пази, пушку на готовс. Он оде унутра, а она домаћица поче да плаче. Ја кажем: не бој се. Неће тебе нико узнемиравати. Кад, наредник изађе на степенице и каже: 'ајде Мићићу овамо, унутра. Кад они се познају. Наредник каже њему: осуши се, па 'ајде. Ми одосмо. Кад ми преко речице у Глибовац, оно војник лежи мртав. Наредник каже Мићићу види шта има од докумената. Оно музички наредник. И оста мртав.

У Глибовцу добијемо вечеру. Мислили да ћемо овде ноћити, кад кренусмо ноћу за Смедеревску Паланку, мислили да ћемо ту ноћити, оно пре нас дошла војска и заузела место и у школи и у дому. Нас крену за Велику Плану, оно и ту пре дошла раније војска.

Изведе домаћица краву из штале, а нас пет унесемо сламе, простремо и полегнемо. Кад ујутру устанемо, та домаћица поранила и скувала купус са месом, тањир сира, врућу проју, и литар ракије. И кад смо доручковали, ја кажем да платимо. Она каже: не, ко зна како се мој брат мучи и он је мобилисан у Словенију. Нама су наредили: ујутру кад труба свира збор, на зборно место. Делили су по цео хлеб, кад смо ми дошли на ред по пола. Ја метнем оно пола 'леба у торбицу и рекоше да се склонимо у куће, па кад свирну на зборно... Ја уђем у једну кућу. Троје мале деце и мајка им око пећи, а двојица војника леже на кревету. Ја им реко' сиђите са кревета, ако немате своје деце, имате своје фамилије. Они изађоше, а ја децу метнем на кревет и узмем моје пола леба и разгодим деци.

Кад труба засвира покрет ми дођемо до реке Раче, један резервни поручник превео нас преко моста, а дође активни наредник и врати нас натраг од ову страну реке. И ту ноћимо. У гробљу. Целе ноћи падао је снег. Кад је свануло и сунце обасја, тада Немци почеше да тучу брзометним топовима наше две батерије. Погибе послуга, нама наредише да се вратимо назад у Велику Плану, па преко шуме, оно само отпадају ступови од дрвећа. Кад смо дошли у Плану, наредише нам да се склонимо у куће, кад у том моменту дођоше Немци. И, у новом селу, у црквеном дворишту, један наш војник, био је крвав а немачки војник узе ћебе и метну под њега. Један стражар виче: Ја Чех. Друго вече преместе нас у школу. Ту ноћимо и ујутро кренемо за Рачу. Ту смо добили ручак. И цивили доносе лебац и бацају преко ограде. И сад, који узме 'леб стражар узме од њега и разгоди на три–четири. Увече крену нас пешке за Крагујевац. Тамо, наместо у касарне. Тамо нађемо у кацама купуса рибаног, па смо јели. И дођу са камионима. Пребаце нас у Београд, баш на Велики петак. Ту се нађем са Ђурићима; Милинком, Миливојем и Обрадом, и са Станимиром Милићем. Они су сишли у нови град и накупили по пуне торбице кафе помешане са шећером. Узмемо по шаку. Добро.

На Велики петак крену се, и седнемо на лађу до Панчева, а одатле седнемо у отворене вагоне за Вршац. Неки почеше да искачу, а стражари из машинке; а они, само се чује глас: јој, мајко. Прешли смо у Румунију на наш Ускрс, а Ускрс је био 20. априла. Истоваре нас на једну велику пољану. И дође по нас други воз. И Румуни бацају на станици 'лебац, а ми њима одело. Кад смо дошли у Сакалае код Темишвара ужасно је било. Зуква, а доле вода па само три–четири чучимо, и ту три ноћи киша а три ноћи мраз. И 26. априла спреме нас за покрет, построје нас. И до потпоручника ми идемо у Сталаг, а од потпоручника у Офлаг. И за мном је био ред виших официра, један генерал. Један редов, Хрват, кида му 'полете и звездице и 'сује му мајку српску и да га јебо краљ Петар и нема више Југославије.

И 26. априла кренемо за Немачку. У фургонима, у Мађарској уставе да се вагони проветре. Више нас цивили Маџари нешто говоре, а мени каже један Београђанин, име му је Бранко, (Маџари) кажу „да нас Немци не спроводе, све би нас побили“. Кренемо, и у лагер Алтен Грабов 11-а стигнемо 30. априла, у касарне још од Првог рата, светског. Низ целу дужину, и с једне и с друге стране по три реда, доњи, средњи и горњи. Ту будемо шест дана. 6. маја на свети Ђурђевдан окупамо се. Испаре нам одело, и 13. маја дођу са камионима и нас 75 дотерају у Олкеншлебен 'вабрика авиона месершмит. Мене и Боју Живановића из Лознице (трговачки путник Сингер машина). Немци догоне са шпедитером и коњима песак, а ми разгрћемо. Ја само узгрнем на гомилу и опет разгрнем. А он мени: шта радиш. А што да радим, дотеро ме од мог порода и моје земље, па да им радим.

Фабрика им је покривена трском, обојена зеленом бојом, и изгледа као неко брдо шуме, и ту им је аеродром. И кад се спусте трче њини и разговарају са пилотом, па се смију. Ту су ударили бандере, три–четири метра високе и метар ширине и ставили песак. И то десет делова. Тако да су ставили авионе, све по девет комада да се не би видело са висине кад лете непријатељски авиони. А доле, три километра даље праве дрвену као фабрику од јутра па до шест увече. Ја сам бројао по двадесет шест транспорта пругом прође, по цео транспорт војске, транспорт топова, тенкова. Ми питамо, где то иде. Ирак, Иран. Кад, 22. јуна ударе на Русију. Нас петнаест пребаце у Албештат — фабрику цигле. Нас петнаест и четири Немца. Сваки дан оправи се по двадесет хиљада комада, а толико се извезе шпедитером и коњима. Ту је било једно брдо — плава земља. Минирају, па убаце вагонче и струја извуче на спрат, и из вагончића изручи у кош. Ту је један Немац цивил. Има и вода проведена и ваљци мељу ту земљу, воду пусти колико је довољно, а доле излази и један одсеца на три комада. Меће се на лифт и нас четири прихватамо у колица. Колица су са два лежаја по дванаест комада, и одједном двадесет четири комада. То је све у згради и мећемо у рафове. Мора да се растави мало да има луфта. И забележи се датум да знају по реду за у пећ за печење. А пећ около слажу и имају канте. Наспу угаљ и струја отвара и затвара. Оно се пече.

У међувремену ја добијем маларију. Одем код лекара. Дају ми неки' лекова. Кад дође други стражар што је био у Ошеншлебену, он каже лекару: зар је немачки Рајх дочекао да му овакав, болестан ради. И лекар ме упути у Магденбург, у болницу. Кад тамо нема места, и у лагер, проведе ме Алтенграбов и ту сам презимио.

Кад, на пролеће дође' у Грабов један Немац стари, и узе мене, Обрада Ђурића и Милована Крајчиновића да чистимо улицу у лагеру. Он дође' ујутру по нас, а била је зграда 'ди стоји алат, и нас један узме колица, други метлу, а трећи лопату. У подне нас доведе у лагер на ручак. Па после ручка опет дође по нас и доведе у лагер.

Видим ја да у лагеру може да се прода пиво. Ја дам томе Немцу пет марки. Он оде у продавницу, и увече кад нас поведе у лагер ја те флаше, једне метнем у џепове, једне око појаса и обучем шињел и пронесем на капији поред стражара и у лагеру узмем педесет марки. Две марке флаша. И још у кантину дођу шпилови карти. Ја дам да играју. И сами дају за једну ноћ по двеста и триста марки. Метну ћебад на прозоре. Био је и Добросав Мићић звани „Кињо“ из Слатине. Кад губи он дође мени: дај ми сто или двеста марки на зајам, и он врати. Али, ја добијем пакет, ја и Обрад једемо заједно, дамо и Кињи. Он добије пакет и прода и да новац на карте. После ми више не дамо.

Са мном у лагеру је био Станимир Јовановић из Бање Ковиљаче. Он је био у Општини Ковиљачи благајник, и код нас је у лагеру радио за пријем пакета Црвеног крста. Ја сам преко њега слао новац кући. Прво су давали да можеш послати четрдесет марки. После су одобрили осамдесет марки месечно, а марка се рачунала двадесет динара. Месечно само једаред си могао послати. Ја сам слао на све, и сестре и зетове. Они су давали мојим, али морао сам да питам другове који не шаљу па на њино име.

Овај чича Немац, који је нас три узео да чистимо улицу, каже ми: Марко, полако, ја знам шта је бити заробљеник, ја сам прошлог рата био три године у Енглеској. Он је био два километра даље од логора — село Древиц. Ту у селу је становао са женом. Радио са коњима и шпедитером за заробљенике. А знао је српски да говори јер је био до наше границе близу. И одемо кући тога чиче, отерамо угаљ. Тај чича је имао три сина и зета на руском фронту. Један је био дошао на одсуство и обучен у цивилно одело, и он носи у корпама угаљ са нама. Кад смо стоварили, она баба, чичина жена, поставила да једемо. Кришчице хлеба намазане путером и по чашу јогурта. Кад смо јели, ја извадим пет марки, мада оно све не кошта једна марка, јер они то добијају на купон. Баба каже: не треба, а ја кажем: узми, имам ја. Код ње ту два близанчића мушка од једно три до четири године. Тада смене нас три и узму три Руса.

Мислио сам да идем на посао у село, али мени каже Цветко Игњатовић, син Јанка Игњатовића абаџије из Лознице. Само је Цветко био кројач, имао радњу у Београду, и каже мени: 'Ајде ти у радионицу, знаш опшивати дугмад и прешивати закрпе на одело за заробљенике. И ја ту останем у радионици и још научим на машини шити. По целу ноћ авиони амерички лете. Осветле наш лагер и баце летке. Пишу Сталаг 11а Алтерграбов. Стално су, кад крену Американци — Руси стану, а кад крену Руси — Американци стану. А поред нашег лагера, немачка војска сад тамо, сад овамо. Кажу Немци цивили, америчка војска доћи ће вечерас, ноћас, а ујутру сигурно. Кад, америчка војска дошла до реке Елбе и стала, а руска војска четвртог маја дође нама у лагер и једна женска Рускиња, мајор по чину. Пита нас ко смо ми по нацији. Ми кажемо Југословени, она не зна, а кад рекосмо Срби, она зна. И ми у лагеру онако ћутимо, а руски војници питају што смо невесели. Бојимо се да се СС војска не поврати. Они кажу не! Ми њи будемо све забити!

Кад смо ослобођени, ја одем кући код Немца у село Древиц. Он би' сам у кући. Ја му дам пакло цигара, а он мене загрли и заплака, а ја њему кажем: Видиш да смо ми Југословени добри и културни.

Кад смо пошли из лагера за Штутгарт пешке, ми смо сели у једној пољани и певамо: „Ој, Хитлере, јебем ли ти нану, шта ти тражиш код нас на Балкану“, а добили смо 'армонику преко Црвеног крста, а знао је Жарко из Петровграда да свира. А Рус наиђе: давај да посвирам, и узе растезати и однесе. Ми кажемо: дај, нужно за мене. Ја ту купим од једног Пожаревљанина, исто је и он заробљеник, четири дуката за дванаест пакли цигара. Он каже да је са једном Немицом закопао два ћупа злата, и то је остало, јер њу су отерали Руси у логор. Он каже да је преко двадесет километара. Ја сам отишао у лагер. Кренемо и дођемо у Штутгарт. Ту су у граду све зграде празне. Сав је намештај остао. Ретко да видиш кога од немачког света. Ја и Обрад и Миливоје Ђурић, били у једној згради и мени спаде да будем на улазу у град. Речено ми је да одузимам бицикле (а Рус узме да вози, не зна, претури се), ја одузе’ од Немца, а он каже: свињо једна и џукело. Ја зовем њега: шта кажеш, па опет помислим, и ја би се љутио.

Кад је дошао воз да кренемо кући, на станици било је женски много. Хтеле да иду за Југославију, а били су вагони затворени, без седишта. Ја нађем један кревет са мадрацима и убацим унутра, и лежао сам на њему. Кад смо ишли преко Пољске нигде станице. Све је то порушено поред Чешке, Братиславе. Кад смо дошли до Мађарске, у Будимпешту, два моста, оба леже у води, а постављени понтони. Ту смо били два дана. Кад стане транспорт ја изађем да нешто пазарим, мени Обрад и Миливоје кажу: напиши ти нама ђе останеш. Кад смо били кроз Маџарску, трешње биле стигле, зреле. Наши се попну, беру, Маџари мрнџају, а не сму да приђу. Кад смо били пред нашу границу на пет до шест километара, оно три језера. Све оде да се купа, док рекоше, један је заронио — није се вратио. Наредише да уђу сви у вагоне. Пребројаше. Нема Добривоја. А брат му рођени Боривоје оста. И Љубомир из Обреновца, рекоше да је један Маџар заронио и извадио га.

И ми сиђемо у Суботици. Једна велика зграда на спрат, свуд около, сви смо одевени у кангар одело и један мајор партизан и два наша официра кажу: Кога презовемо, нек дође. И презваше. Једно пет, шест, али један наредник Крушевљанин каже: Знам ја да ћете ви нас... терајте где 'оћете, ја сам се заклео за краља Петра II, и ја њега волим.

И ту у Суботици се окупамо и испари се одело, па у Бачку Тополу и за Нови Сад. Кад, оно тунел засут и треба да пређемо пешке у Сремске Карловце: док мене зову. Тражи те једна партизанка, кад оно синовица Вида Никодинова. Ја јој дам чоколаду. Тунел био засут и преко Фрушке горе у Ириг и за Руму и за Шабац. У Шапцу виђе нас Панто Тејић и каже да су наши (укућани) дошли у Шор да жању пшеницу. И ја сиђем са воза у Липници, и дођем у њиву. Одело им сво поцепано. И, те ноћи одемо у Козјак, ноћимо и други дан сиђемо и ресто средимо. Тек четвртог јула дођем. Преда ме у Терзиће изашла деца: Цана, Рајна и Рашо... Пуна два месеца. 4. маја ослобођен — а 4. јула дошао кући.

Рођен сам у сиромашној породици како ми је мајка говорила. Мајки је било име Меленија. Ђед Томо, баба Томанија, а отац Ђоко. Њега нисам ни упамтио. Првог светског рата 1915. године он је дошао са фронта болестан, па је умро код куће. Мајка је родила прво ћерку Стану, па Станојку, оне су удате у Козјак. Још је родила Јованку и Десанку, које су умрле од седам година. После је родила сина Станка и Марка, а на послетку сина, име му је било Лазо, а он је умро од четри до пет година.

Ја сам ишао у школу на Брезјак, јер код нас у Коренити је радила школа тек од 1932. године. Било је путовати сат и по до школе. Ја сам био одличан ученик и пошто сам завршио основну школу, нисам могао ићи даље пошто сам био сиромашног стања. И сад, пошто су знали да сам добар ученик, тада је био председник Михајло Бојанић, дође и пита моју мајку Меленију да ме да у општину, да будем писар и ја одем. Општина је била ди је Видоја Милића сад кућа. Деловођа је био Тешић Борисав, благајник Цвијо Митровић. Михајло није имао деце, само је доста волио да игра карте. Била је кафана код Стојше Јелића, и он по целу ноћ игра карте. Имао је брата Цветка, који је имао децу, и он је обављао све послове. Мени је општински одбор одредио плату сто динара, а он мени да педесет, а узме себи педесет. Тада је била бановина у Сарајеву и њега позову да дође, да подигне новац (пензије) и донесе кући. Код куће исплаћује и каже: Ето, да није мене било — не би добиле (пензије). Онда је било потребно уверење и он каже: Хоћете ли и даље да примате, треба да дате триста динара. Жене јадне дају, ко ће бити да не прима, јадне жене мисле није сигурно, већ само који су стараоци.