Милета Продановић - Лес Белеј

Купање у мору уметности

О симболици боја, трендовима у српској књижевности и пост- постмодернизму
Український тиждень № 27 (295) 4.07.2013.

Свако ко је макар имало растао у уметничком окружењу, разликује се од других само по - филигранском укусу. Ако се томе дода и таленат, тај човек слободно плива у мору уметности. Такав је, несумњиво, Милета Продановић - српски сликар, писац и ликовни критичар. Недељник „Український тиждень“ je поразговарао са њим током промотивне турнеје украјинског превода његове нове књиге "Ултрамарин“.

УТ: Прво, молим Вас, реците неколико речи о „Ултрамарину“.

- То је, у основи, књига о смрти мог оца, који је, као и ја, био уметник, сликар. Наративни оквир је изношење ствари из његовог атеља, претрпаног стварима које су се ту накупиле током његовог дугог живота. Користио га је више од 40 година. Имао сам три месеца да вратим испражњен простор. Кад сам сређивао ствари, нашао сам затурену разгледницу са бродом „Либурнија“ и у моју главу су наврле бројне успомене.

„Ултрамарин“ је, једним својим слојем, реконструкција породичног путовања у Италију. У Европи 18-19. века образовани људи су одлазили на такозвани Grand Tour, путовање по најважнијим италијанским местима. Имао сам 13 година када су ме родитељи одвели на такав пут, до Италије смо путовали бродом и управо сам на том трајекту купио црно-белу разгледницу „Либурније“.

Књига не заобилази ни догађаје краја 20. века - рат и распад Југославије. Период опраштања са комунизмом Европи је био веома сложен, али у неким земљамама он је био тежи него у другима и прерастао је у грађански рат. У време мог детињства југословенска верзија комунизма је била, како би рекли глумци „Монти Пајтона“, „нешто сасвим другачије“. Оно о чему становници осталих комунистичких земаља нису могли ни да сањају, за нас је било могуће. На пример, да слободно путујемо по Европи. Али за ту слободу смо платили накнадно, у 1990-им годинама. На Балкану верују да не постоји генерација која није доживела рат. Дуго сам веровао да ће моја бити прва којој ће то успети, али сам погрешио.

Дакле, упркос свом проживљеном ужасу и тако постављеној теми, трудио сам се да напишем књигу која не би била испуњена жаљењем и страхотама. У скоро свим претходним делима, описивао сам трауматично искуство наших ратова. „Ултрамарин“ сам замислио као књигу о смрти, али потпуно лишену морбидности. Наравно, отац ми је најближа особа, тај губитак мора бити трагедија... Али када је он нестао, схватио сам да је, за своје 83 године остварио све што је желео, да је имао сасвим испуњен живот и невероватну способност да се уметношћу издигне изнад тешких, па и трагичних околности живота.

Наративна структура књиге је веома једноставна – то је збирка кратких успомена које се преливају једна у другу, ту не постоји традиционални сиже који се може препричати.

УТ: Какво симболичко значење сте унели у наслов „Ултрамарин“?

- Наслов има више симболичких слојева. Најпре, ултрамарин је нијанса плаве боје, најближа љубичастом, то је можда њена „најметафизичкија“ нијанса. Пигмент ултрамарина је донесен у Европу у средњем веку, Путем свиле из Централне Азије. То је била омиљена боја мога оца, који је био традиционални пејзажиста. Друго, у књизи се говори о путовању морем, а тај пигмент, доношен је управо тим путем, па и његово име буквално значи „преко мора“. Треће, ради се о смрти, која је у нашој култури увек повезана са путовањем преко воде (реке) ​​.

УТ: Хајде да направимо мали асоцијативни тест о другим бојама, на пример, о бојама које је издвојио Њутн у својој класификацији... Дакле, са чим Ви повезујете црвено?

- То је важна боја. Црвено наспрам белог је најстарија, праисторијска опозиција боја, старија од данашње у којој насупрот беле стоји црна. Црвено је увек ватра и енергија. Лично, веома је волим и користим. Наранџаста је лето. Жута - богатство. Плава - лет. Тамно плава је сложена филозофија. Љубичаста је несигурност.

УТ: А сада ахроматске боје : шта мислите о црном и белом?

- Бело је нешто веома широко, отворено и чисто. Црно је врло озбиљно и једноставно. Када сам био студент, носио сам само црну одећу. Тада сам некако прочитао интервју Лу Рида (америчког рок музичара, песник, један од оснивача бенда The Velvet Underg­­round, бел. уред.), у коме је рекао да човеку који се облачи само у црно, живот постаје много једноставнији. Живео сам једноставан живот, док нисам упознао своју будућу супругу, која ме је приморала да обратим пажњу и на друге боје у одевању.

УТ: Шта сада занима савремену српску визуелну уметност?

- Ја сам, у извесној мери, инсајдер, тако да могу да пратим трендове. Све је почело одмах после Другог светског рата. Године 1948. Тито се посвађао са Стаљином. Југословенске власти тада су почеле да се брину о уметности на начин другачији од вулгарно-пропагандног. Држава је тежила да да покаже Западу да имамо авангарду и да идемо у корак са светом. У седамдесетим годинама постепено смо се одступили од овог модела, али у то време већ су постали јаки андерграунд уметнички покрети младих. Студентски културни центар у Београду био је један од пунктова алтернативне уметности, али га је ипак подржавала и држава. Ту смо, на пример, могли да видимо наступе Јозефа Бојса и других тада водећих уметника. Створила се цела плејада перформанс уметника, чији је најистакнутији представник светски позната Марина Абрамовић. Поред ње, биле су и друге јаке личности, као што је Раша Тодосијевић. Сада ова генерација није више млада, али су они још увек активни. Онда је ступила генерација постмодерниста. После ужасних ратова у средиште пажње дошла је критичка уметност. Низ мојих колега, и ја, смо направили много радова који постављају незгодна питања о текућим догађајима.

Данас је уметност у прилично чудном стању налик украјинској, владају разочарања и изгубљене наде. Постоји тенденција ка ироничним радовима. Они нису критички, већ цинични. Музеј савремене уметности је затворен 2000. године због реконструкције. Најпре су га уништили да би започели рестаурацију, а нема новца за завршетак пројекта. Тако, главна институција савремене уметности заправо не ради већ 10 година. Држава скоро да и не одваја новац за музеје. Слично је и са Народним који је нека врста историјске личне карте државе...

УТ: Ако сам добро разумео, у Југославији готово да није било соцреализма?

- Постојао је, али је владао веома кратко – од 1945. до 1949. године. На пример, мој отац се увек шалио на његов рачун. Када је завршавао своје школовање, требало је да наслика битку на великом платну, то је био његов „дипломски рад“. После је то платно исекао на комадиће, и на њима је насликао друге слике. Има неколико примера овог правца, али не много, заиста... У жанру споменика из рата и Револуције, како се то тада звало, касније је државна линија била апстрактна скулптура. То јест, споменици 1950-их и 1960-их година су рађени у чисто апстрактном кључу.

УТ: Шта мислите о савременој српској књижевности?

- Ситуација је веома слична приликама у визуелним уметностима. Не постоји нека доминантна схема или тенденција. Припадам генерацији која је допунила скуп традиционалних тема и донела нове форме. Претходна генерација је давала предност натуралистичким сижеима са друштвене периферије, а ми смо унели друге теме.

Проблем је у томе што су људи сиромашни, и скоро нико не купује књиге. Сада имамо много превода лаког штива. Међу новим феноменима могу навести да ТВ водитељи вести и временске прогнозе постају локалне књижевне звезде. Они су невероватно популарни и од књижевности праве ријалити шоу. Али, ипак, и други књижевни правци се слободно развијају. Постоје и добре, и не превише добре књиге. Нигде се не пишу само ремек-дела.

УТ: Критичари су Вас назвали пост-постмодернистом. Да ли се слажете са овом дефиницијом?

- Има нечега у томе. Одрастао сам и почео сам да радим у време када се истицало животно искуство, космополитизам, када су уместо великих форми дошле мале. Често користим колаже и у ликовним, и у књижевним пројектима. Никада немам потпуно јасне и унапред одређене представе о томе шта и како ћу да напишем или како треба да изгледа моја изложба. Метода долази као констатација апостериори. Сматрам себе потпуно слободним – могу да направим нешто традиционално или некакав уврнути колаж. Књига „Ултрамарин“ је добар пример, јер су ту апсолутно различити приступи спојени под једним корицама. Зато се са одређењем пост-пост могу сложити. Мада ни то није идеалан термин...

Са украјинског превео Дејан Ајдачић