Саша Недељковић

Соколска Петрова Петогодишњица у Дубровнику

Соколство је сматрало, да у свом дотадашњем раду није дало праву меру жртве и прегарања за општу ствар. Соколи су били спремни да у Југославији изврше свој задатак према народу исто онако као што су извршили свој део дужности у борбама за слободу. Зато је на Шестој главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије одржаној 7. јуна 1936. одлучено да се уведе Соколска Петрова Петољетка, која је требало да траје пет година, до пунолетства краља Петра II. За соколске јединице завети су били изузетан напор којим је она доприносила Соколској Петровој Петољетки и одужење великог повесног дуга неимарима и жртвама борбе за слободу. Сваки соко је после потписа личне заветнице постајао Соко–заветник. Завете су потписивали чланови, нараштајци па чак и деца. Понесени заветним одушевљењем Соколи су на све стране Југославије остваривали свој завет подижући цесте, мостове, подижући Петрове гајеве, засађујући на десетке хиљада воћних и шумских садница (Петрово дрво), подижући споменике националним борцима, одужујући се успоменама погинулих мученика у свом крају, набављајући ручне апотеке, и радећи живо без предаха и са одушевљењем на свим подручјима Југославије, нарочито на селу. (1)

Правила Соколске Петрове Петољетке одобрена су на састанку делегата Соколских жупа Цетиње, Мостар и Сарајево на ,,Соколовцу“ код Траста–Пржна (Тиват) 8. августа 1937. године. У књижици „Соколска Петрова Петољетка 1936–1941“, издање Соколске жупе Цетиње, речено је да су на рад у оквиру петолетке позвани како чланови соколских друштава тако и сва друштва, удружења и пријатељи Југославије. Циљ С.П.П. Био је да оснажи, прикупи и ободри све синове и кћери народа за сложан родољубиви рад и стави их у службу соколског рада, ... „сећајући их трагичне прошлости нашега народа за време нејаког Уроша, кад „великаши проклете им душе на комаде раздробише царство“. Свака соколска јединица морала је да има своју соколску читаоницу и књижницу. Циљ предавања био је да се и грађанство изван соколских редова задобије за рад на извршењу С.П.П. Од сокола се тражило: „Лични и непрекидни рад на познавању соколске књижевности и народних умотворина, обичаја и живота на селу, као животворних извора народног духа и жаришта за сва соколска стремљења;“ Између осталог: „Да се чине међусобни излети соколских јединица у циљу упознавања и развијања соколског духа и живота; Да се изврше екскурзије општег народног значаја, као: посећивање прослава, јуначких и војничких славља, народних светковина, народних просветних великана, знаменитих места и т. сл. у циљу упознавања народне историје, народног живота и домовине.“ Наводи се: „Стога сваки који се заветује мора свих пет година рада, да да максимум корисног дејства да задатак потпуно, тачно и на време изврши“. (2) У оквиру Соколске Петрове Петољетке, од 1936. до 1939, соколи су засадили 170.369 воћних садница (Жупа Мостар 57.389) и 245.961 шумских садница. Уређено 90 чесама (Жупа Мостар 55 вода), подигнуто 15 споменика. Соколи су уредили 19 стрелишта за вежбање свог чланства.(3)

На позив Соколског друштва у Дубровнику упућеног 1937. дубровачким друштвима и установама да у Петровој Петољетки изврше хумана дјела заветовали су се: 1) Пододбор друштва Кнегиње Зорке помагаће старце и старице у дому на Посату и о Ускрсу ће сваке године обући 15 сиромашних ђака основних школа; 2) Х.П.Д. ,,Орјен“ настојаће да уреди путеве и подигне планински дом; 3) Државна Поморска трговачка академија узгајаће ђаке у соколском духу ...; 4) Љечничко удружење спрема се одржавати пучка предавања; 5) Женска занатска школа основаће фонд за сиромашну дјецу; 6) Ш.К. Грађански и Ш.К. Велебит одиграће утакмице и приход одредити за фонд Петрове Петољетке; 7) Ватрогасна чета набавиће неке ватрогасне справе, повећати број извршујућег чланства и ширити љубав и слогу по начелу „Брат је мио које вјере био“; 8) Јеврејска вјероисповиједна општина ће за време петолетке сваке године на 9 октобра одјенути 5 сиромашних ђака сокола. То је и урадила 1937.; 9) „Нова Југославија“ засадиће 1.000 комада борових садница на Срђу. Основаће „фонд краља Петра II“. По околним селима соколске чете су се заветовале да ће подизати соколске домове, спомен чесме, споменике. Грађани су давали прилоге за подизање соколских домова. (4) У вези са примљеним радом на Соколској Петровој Петољетки Соколско друштво у Дубровнику приредило је 12. јуна 1938. свој први мобилизациони збор. На збор су се морали одазвати сви припадници сокола без обзира на године старости. Наступ на збору био је у грађанском оделу а музика је била у свечаним одорама. (5)

Соколско друштво Дубровник заветовало се да ће у Петровој Петолетки поставити спомен–плочу соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15.: Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. У Дубровнику је свечано обележена двадесетогодишњица Уједињења 1938. Поред националних друштава суделовале су све соколске чета из околине Дубровника. На дан Уједињења Дубровник је освануо у свечаном руху искићен заставама и зеленилом. Наредба Мачекова да се за овај дан не вешају заставе игнорисана је. Фрањевци су наредбу послушали, заставу су били извјестили па је скинули. Већ раним јутром стизале су соколске чете из дубровачких села. Чете из дубровачких села биле су претежно у народној ношњи. Доста их је дошло па су са својим заставама, музикама и чланством били запажени на дефилеу. Због невремена стотину излетника са Мљета није могло да дође. После благодарења и свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије" и соколских чета са заставама откривена је свечано спомен–плоча стрељаним соколима. Маса света поздравила је свечани моменат клицањем жртвама за слободу. Спомен–плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, откривена је међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен–плоче. После тога положен је венац на споменик Ивана Гундулића поводом 300–годишњице његове смрти. Соколи су увече одржали у Соколани (Спонза) Децембарску академију у почаст члановима соколских чета. (6)

Соколско друштво Дубровник деловало је у средини где су га Срби католици сматрали за цемент у темељима Југославије и зато подржавали а хрватски сепаратисти сматрали највећом сметњом остваривању њихових интереса (7). У свој програм рада у Соколској Петровој Петољетки соколска чета Бабинопоље унела је пошумљење једног дела земљишта, власништва општине, које су намеравали назвати „Петров Гај“. У допису листу „Дубровник“ истакли су: „Али уза сва наша настојања по овој, за село, важној ствари пошумљивања нијесмо до данас могли ништа да урадимо, јер нам наша Опћина по својевремено поднесеној молби није ни до данас одговорила. Из овога најбоље се види како наша опћина ради на подизању села и онога од чега ће село имати користи.“ (8)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.“ Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој Петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику“. Припадници ХСС су се окомили на радне акције везане за Соколску Петрову Петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице“ приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја“ борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени“. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио је старешинама соколских друштава окружницу, позивајући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заједничке акције свих сокола против постојећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа је захтевала потпуну примену соколске дисциплине. (9) Са католичким свештеницима вођени су судски спорови. Октобра 1938. завршена је парница пред дубровачким окружним судом започета пре скоро три године на основу тужбе дон Анте Глумца, жупника на Колочепу против истакнутог сокола на острву Колочепу Мате Јуретића. Због једног разговора у којем је критикован рад жупника као противан кршћанским начелима покренута је оптужница за увреду и клевету. На првом суђењу пред среским судом Јуретић је осуђен, али је Окружни суд уважио призив Јуретића и вратио предмет првом суду на поновно суђење. У листу „Дубровник“ истакнуто је: „Поводом тога извјесни партијски листови расписали су се на дуго и широко о овом случају харангирајући против Јуретића на начин који одувијек преставља посластицу за пастирско правовјерно стадо и који се нарочито истиче у јасним намјерама денунцирања (Јуретић је поштар у Колочепу). Коначно ствар је и по други пут дошла пред Окружни као призивни Суд, који је Јуретића ослободио оптужбе не налазећи довољно сигурности у исказима свједока који су се истакли као противници Јуретића и који су тврдили да су пролазећи у ходу чули читави разговор који је вођен, стојећи на једном мјесту, од групе у којој се је налазио Јуретић“. Дон Глумац осуђен је на исплату парничних трошкова у износу од 1.100 динара. Јуретића је бранио др Стојковић.(10)

Соколско друштво у Дубровнику прославило је двадесетогодишњицу Уједињења 1938. испуњавајући завет да ће поставити спомен–плочу соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15. Уз масовно учешће соколских чета из дубровачких села, која су за то дошла у Дубровник, откривена је свечано спомен–плоча стрељаним соколима. Соколско друштво Дубровник деловало је у средини где су га Срби католици сматрали за цемент у темељима Југославије и зато подржавали а хрватски сепаратисти највећом сметњом остваривању њихових интереса. Соколи су због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије били изложени нападима од стране дела римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. И поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој Петогодишњици појачавао. Због тога су се припадници ХСС окомили на радне акције везане за Соколску Петрову Петогодишњицу.

Саша Недељковић je члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене:

1. Никола Жутић, „Соколи“, стр. 168, 170, Београд 1991; Радмило Грђић, „Дело и жртва“, стр. 267, 268–272, „Соколска просвета“, бр. 7, септембар 1937, Београд;

2. „Соколска Петрова Петољетка 1936–1941“, Издање Соколске жупе Цетиње, штампарија „Напредак“, стр. 1, 3, 4, 6;

3. „Збор просветних радника југословенског соколства“, „Политика“, 22. април 1939, Београд, стр. 8;

4. „Петрова Петољетка у друштвима и установама“, „Дубровник“, Дубровник, 23. Октобар 1937, бр. 39, стр. 4;

5. „Соколски збор“, „Дубровник“, Дубровник, 28. маја 1938, бр. 21, стр. 4;

6. „Уз прославу 1 децембра", „Дубровник“, Дубровник, 26 новембра 1938, бр. 47, стр. 4; „Дан Уједињења“, „Дубровник“, Дубровник, 3 децембра 1938, бр. 48, , стр. 3;

7. „Једна потреба и једно право Срба католика“, „Дубровник“, бр. 26, Дубровник, 1. јула 1939, стр. 1;

8. „Бабинопоље“, „Дубровник“, Дубровник, 28. маја 1938, бр. 21, стр. 3;

9. Никола Жутић, „Соколи“, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169–171;

10. „Одбијена тужба против соколског радника на Колочепу“, „Дубровник“, бр. 41, Дубровник, 15. октобра 1938, стр. 4;