Саша Недељковић

Соколско друштво у Дубровнику

Дубровачко друштво „Душан Силни“ одржало је главну скупштину 26. октобра 1919. на којој је закључено да се друштво уједини са Хрватским соколом. Одржана је изванредна главна скупштина на којој су биле управе и 217 чланова оба друштва. Председавао је др. Луко Дражић, староста Хрватског сокола а записничар је био Васо Пипер, вођа душановачког друштва. Председавајући саопшти закључак Хрватског сокола, а Васо Пипер извјести о једнаком једногласном закључку Српског соколског друштва „Душан Силни“ са жељом да тадашња изванредна скупштина постави темељни камен новом соколском друштву . Пошто су прочитана нова правила изабран је управни одбор уједињеног сокола. Изабрани су староста др. Луко Дражић, заменик старосте Душан Бабић, благајник Херман Ерцеговић, тајник Васо Пипер. На Видовданском соколском сабору одржаном 1919. у Новом Саду сви соколски савези ујединили су се у Соколски Савез С.Х.С. На Сабору у име Српског соколског друштва „Душан Силни“ из Дубровника учествовали су Александар Куртовић, Иво И. Матић и Васо Пипер. Соколска друштва Српске соколске жупе на Приморју из Дубровника и Боке Которске ушла су у Соколску жупу Мостар, основану 1920.(1)

Соколска друштва Српске соколске жупе на Приморју из Дубровника и Боке Которске ушла су у Соколску жупу Мостар „Алекса Шантић“ основану 1920 године. Старешина жупе био је Чедо Милић, истакнути национални и соколски прегалац. Жупска конституирајућа скупштина одржана је у Мостару 28. марта 1920. На скупштини је било 12 друштава: Билећа, Чапљина, Дубровник, Гацко, Херцег Нови, Коњиц, Мостар, Невесиње, Опузен, Рисан, Столац и Требиње. После скупштине приступило се оживљавању друштава која су постојала пре рата. (2)

Соколски покрет био је покрет који је од својих чланова тражио да буду добровољци у борби за ослобођење и уједињење. Соколско друштво приредило је 12. марта 1920. у Соколани академију са плесом. Програм је био: 1) Марш; 2) Просте вежбе „Ослобођења“ које извео предњачки збор; 3) Потпури из опере „Зрињски“ изводио је тамбурашки збор; 4) Сопран соло, певала чланица П.О.К. уз пратњу клавира; 5) Филипи: Свечаност на пољу, изводио је тамбурашки збор; 6) Живе слике (Пирамиде); 7) Беговић, „Пред испитом зрелости“, комедија у једном чину. Просте вежбе су симболички приказивале „Ослобођење“ . Сваки покрет имао је своје значење, сваки став је песма за себе. У вежбама је приказана Голгота од Косова до Ослобођења. Вежбама је управљао вођа предњачког оделења Антун Корчуланин, који је завршио двомесечни предњачки течај соколског савеза у Љубљани. Вежбе су припремане за свесоколски слет у Прагу. Управа Соколског друштва позвала је интелигенцију да се придружи соколима. јер Соко није био само друштво за раднице и раднике, сељанке и сељане, него и за интелигенцију. Истакли су: „Кад су наши славни бориоци дали на бојном пољу себе за нас, може и интелигенција дати пар сати седмично за просвјету и културни рад народа. Својим покољенима морамо приправити живот лакши, бољи и срећнији, него што је био наших очева и наш. Препоручамо свима, а особито млађој интелигенцији, да не ступа само у подупирајуће, него у извршујуће чланове, јер ми требамо интензивног рада, а не параде. У редовима предњачког одељења доћи ће у додир најлакше с оном браћом, која жеђа за просвјетом, а нема је ко напојити.“ (3)

Добровољци су у Дубровнику били седам месеци. Дубровник се 23. фебруара 1920, у име отаџбине, опростио са јунацима на најсвечанији начин, уз пуно учешће војске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред Спонзе (Соколског дома). Пред полазак добровољаца пред општином говорио је начелник и посланик др. Мелко Чингрија. Захвалио им се у име свих грађана на њиховом држању, које је оставило најбољу успомену. Добровољачки заставници приступили су начелнику Чингрији, а он им је предао две заставе југословенску и америчку. Музика је свирала југословенску химну, а окупљени народ је клицао добровољцима. Затим су сви кренули у грушку луку. Поворку су предводиле девојке са великим ловор венцем, за њима омладина свих школа под државним заставама. Иза њих су ишли добровољачки барјактари, музика, барјактари свих дубровачких корпорација, певачки хор, соколи, добровољачка чета и маса народа. По писању листа „Рад“ у поворци је било више хиљада људи у густим редовима. У редовима је било 15 до 20 особа. Маса се уз певање и свирање музике кретала према Гружу. Поворка је прешла преко Гружа и допратила добровољце до пароброда. Опет је настало поздрављање и клицање. Док је музика свирала, омладина је певала. Грушка обала била је пуна народа, који је долазио и поздрављао добровољце. Испред пароброда поздравио је добровољце у име омладине др. Дане Кнежевић и један гимназијалац. Одговорили су им беседама два добровољца. Пароброд се отиснуо уз певање, вијање барјака и клицање. Члан сокола Нико Шутић сакупио је 2.918 круна добровољних доприноса за трошкове (југосл. и америчке заставе, плакати, музика ...) и том свотом подмирио све рачуне. Катица Лујак је бесплатно радила на извезеним заставама. (4)

На Главној годишњој скупштини одржаној 15. јануара 1921. у управу Соколског друштва Дубровник изабрани су: старешина др. Луко Дражић, подстарешина Новак Буквић, благајник Људевит Таишер, тајник Антоније Бенуси. Одборници: Панто Андрић, Иво Бановић, Обрад Бердовић, Петар Пасарић, Бранко Бубало, Херман Ерцеговић, Нико Филичић, Ристо Милишић, Ивица Надрамија, Дане Ћоровић, Нико Шутић, Милан Ковачевић. Заменици. Вилим Доршнер, Михо Ерцеговић, Марко Ђенеро, Урош Јокановић. Начелник (вођа) Нарциз Балдани, Антун Цар, Антун Кукуљица. Соколски суд: Стијепо Ђивић, др. Звонко Стојковић, др. Илија Синдик, проф. Вицко Липановић, Ђорђе Петровић Његуш.(5)

Соколско друштво Дубровник учествовало је са осталим дубровачким друштвима у заједничким акцијама. За „Дјечји дан“ 12. јуна 1921. у корист фонда за заштиту деце и младих, Народна женска задруга приредила је велику народну свечаност на Брсаљама уз суделовање сокола и Југословенског академског клуба. Веће уочи свечаности приређен је концерт у Соколани (Спонза). Соколска јавна вежба одржана је октобра 1921. на Брсаљама. Брсаље су биле препуне народа који је са великим занимањем пратио вежбе сокола. Лист „Рад“ приметио је: „Од оних, који сами себе рачунају у финији свет, није било готово никога.“ Старешинство Соколске жупе Мостар састало се 4. марта 1923. у Дубровнику са војним и цивилним властима и позваним грађанима у Соколани, због договора о слету у Дубровнику. Управни одбор слета је истакао да ће слет бити понос града, народа и домовине. (6) Други слет Соколске жупе Мостар одржан је у Дубровнику на Видовдан 1923. са 878 чланова и чланица, 153 морнара и 357 војника. Краљ Александар је жупи преко свог ађутанта генерала Стевана Хаџића у Дубровнику поклонио заставу. Жупа Мостар је била прва жупа која је добила од краља на поклон заставу. Слет Јадранских соколских жупа требало је да се одржи од 20 до 22 августа 1937. у Дубровнику, али је због техничке немогућности изградње слетског стадиона одгођен. Соколи из Дубровника су учествовали на соколским слетовима. На слет у Праг кренуло је 1938. 15 чланова дубровачких сокола. Испратила их је у Груж на лађу соколска музика. У Гружу на гату дочекала их је чешка колонија деце и придружила се одушевљено испраћају. На IX слету бугарских Јунака у Софији 1939. учествовало је 18 чланова Соколског друштва из Дубровника. Соколска делегација из Дубровника посетила је митрополита Стефана Софијског. Поклонио им је слику на којој је сликан пригодом соколских свечаности и написао је: „Католичкој делегацији из Дубровника за спомен и благословење, Стефан Софијски“. У разговору изјавио је: „Ми Бугари не можемо без вас Југословена, ...и нека је благословена ваша соколска работа.. .“(7)

Поводом двадесетогодишњице смрти дубровачка друштва походила су гроб Антуна Фабриса 19. октобра 1924. Поворка је била предвођена од соколске фанфаре. У поворци су били соколска чета са барјаком, чета Орјуне са барјаком, Дубровачко Радничко Друштво и Српско Пјевачко Друштво „Слога“ са барјацима. Између барјака „Слоге“ и Радничког Друштва вођен је венац од свежег цвећа са српском и дубровачком врпцом, са натписом: Своме учитељу и вођи Антуну Фабрису харно „Дубровачко Радничко Друштво“ и Српско Пјевачко Друштво „Слога“. Поворка је стигла на гро, где је већ било окупљено доста грађана. На гробу су говорили Антоније Вучетић, Вид Вукасовић и Новак Буквић, који је у име Радничког друштва и „Слоге“ положио венац. Присутни су гологлави саслушали говоре и трократни „Слава“ одало пошту Фабрису. Дум Нико Ђивановић је одржао верски обред за покој душе Фабриса и дум Ивана Стојановића. Поворка се вратила у град предвођена корачницама соколске фанфаре.(8)

Соколско друштво Дубровник обележавало је успомену на борбе за ослобођење и уједињење. Прославило је 7. децембра 1924. дан ослобођења и уједињења. Ујутро је била свечана заклетва чланова и чланица. Увече је одржана свечана академија, коју је отворио говором Баро Крилетић. Врло прецизно вежбање мушког и женског нараштаја и подмлатка изазвало је бурне овације, нарочито тачке „Алегорија“, ритмичке вежбе по II Мокрањчевој руковети и ритмичке вежбе са певањем, које саставила Милена Груборова, подначелница Југословенског соколског савеза. Други део забаве „Балканска царица“ од краља Николе одиграна је вешто од Б. Бубата, Д. Радонића и М. Петричевића. Иза тога био је плес уз свирање војног оркестра. Певање и свирање соколске музике забављало је део публике који није плесао. Забава је потрајала до зоре. Пригодом 20–годишњице смрти Милана Срзентића и кап. Филипа Хаџије, Соколско друштво Дубровник приредило им је 1934. свечани помен са опијелом у цркви св. Влаха и парастосом у православној цркви св. Благовештења. (9) На Бадњи дан војници дубровачког гарнизона са својом музиком уз пратњу соколског друштва са музиком и Орјуне пронели су преко града искићене бадњаке уз вијање барјака и радосно пуцање. Пред општинским домом командант места пуковник Пилетић честитао је окупљеној војсци божићну свечаност и одржао патриотски говор. Након тога ухватили су се официри, соколи, омладина у коло, те су играли уз свирку музике. (10)

Соколи су учествовали у акцији коју је организовао Црвени Крст маја 1925. Иницијативом Главног Одбора Подмладка Црвеног Крста у антитуберкулозној пропаганди учествовали су дубровачка друштва: 1) Старатељство за плућне болеснике, 2) подмладак друштва Црвеног Крста, 3) Лечничко удружење, 4) извидници, 5) подмладак сокола. Предузето је: 28 маја а) Асанирање три најнездравијих станова дубровачке сиротиње за спомен овог дана, б) дељење сапуна и четкица за чишћење зуба сиромашној деци Старатељства, ц) дељење и лепљење плаката по школама и у граду помоћу скаута; 29 маја а) Предавање по школама од месних лекара и наставника, б) излет подмладка у природу и сађење дрвећа; 30 маја а) поворка са агитационим натписима (подмладак сокола, подмладак друштва Црвеног Крста, Пчелице, Скаути), б) у театру предавање „О туберкулози у Дубровнику“ (др. Орлић), уз здравствени филм „Не пљуј на тле“. Декламовање и певање (певао подмладак Црвеног Крста Женске Учитељске школе) ; 31 маја дељење значки, продавање цвећа и радова Подмладка за оснивање бесплатног купатила за сиромашну децу. (11)

На Главној годишњој скупштини соколског друштва одржаној 24. јануара 1926. изабрана је управа. У Управи били су: Староста др. Луко Дражић, подстароста Нино Шутић, начелник Анте Корчуланин, начелница Милена Груборова, прочелник културно просвј. секције дон Нико Ђивановић, тајник Влахо Лучић, записничар Бранко Хопе, благајник Људевит Таишер, зам. благ. Нино Шутић, господар и оружар Игнац Хоровић. Одборници Франо Вајда, др. Артур Крекић, Новак Буквић, Антоније Бенуси и Воја Милишић. Ревизори Красовац и Андрић. (12) Соколско друштво Дубровник отворило је од 1. априла 1927. музичку школу. Школом је управљао члан сокола Марко Радисављевић, капелник војне музике. (13) Тридесетих година 20 века дошло је до омасовљења соколских друштава и оснивања нових соколских сеоских чета. Држава је у том периоду пружала подршку соколима. На почетку књиге „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933“ као мото истакнуте су речи краља Александра о значају села: „Кроз све мучне периоде наше историје, село је било и остало будан чувар националних тековина и извор снаге... . Радити у правцу културног и привредног подизања нашег села, уз строго чување његовог националног карактера, значи одговорити дужностима садашњости и потребама нашег здравог и успешног развијања у будућности.“(14) Соколско друштво Дубровник радило је као матично друштво на оснивању нових соколских сеоских чета. У Соколским четама Соколског друштва Дубровник било је чланова: Бабино Поље 176 члана (основано 1933), Ћилипи 109 чланова (1931), Ђуринићи–Молунат 40 чланова (1931), Говеђани 47 чланова (1933), Комолац 58 чланова (1933), Корита (Мљет) 31 члан (1933), Мандаљена (Доња Жупа) 45 чланова (1931), Мокошице 62 члана (1930), Мравинци 39 чланова (1933) ,Мрцине 25 чланова (1933), Орашац 74 члана (1931), Плат–Солине 36 члана (1933), Плочице 86 члана (1931), Пострање (Горња Жупа) 69 чланова (1931), Слано 49 члана (1933), Суђурађ 101 члан (1933), Витаљина 55 члана (1931), Затон 89 чланова (1931). Соколско Друштво Дубровник имало је 1932. 9 чета са 491 чланом, 26 нараштаја и 134 деце а 1933. 18 чета са 916 чланова, 74 нараштаја и 201 деце. У чети Доња жупа основана је Соколска поврћарско–воћарско–цвјећарска задруга која је требала да свој делокруг проширити на све околне чете. Она је требала да преузме централно водство производње и продаје поврћа, воћа и цвијећа. Соколска поврћарско–воћарска и цвјећарска задруга у Чибачи код Дубровника бавила се паковањем сухих смокава од 1933. те је прва у овим крајевима почела са овим радом. Паковали су резане смокве у целофан. Овако паковане смокве наишле су на одличну прођу, те су сваке године продали по неколико хиљада пакетића, а највише су послали у Словенију.(15) Соколи су настојали да изграде соколске домове као центар културног живота у селу. Хрватска штампа доносила је чланке који су критиковали соколе, а писци чланака су се потписивали као С. Т. Сељак или Жупљанин. У листу „Дубрава“ објавили су чланак једног сељака из околине Дубровника у коме се истиче: ,, ... Данас је на селу и учитељу и начелнику, па чак и некојем жупнику ... прва брига, да се подигне који дом за гимнастику, све то на терет јадног села и сељачких жуљева, а за школу мало се даје. ... Догађа се чак и то, ако је ђак добар и добро учи читати, писати и рачунати, али ако није добар акробата на пречки, да добива други ред.“ Банска управа Зетске бановине на Цетињу решила је 4. 11. 1935. да раздели сељацима саднице воћа у пола цене, за седмицу садње воћа. Своју одлуку је расписала као хитну среским начелништвима, а они општинама и соколским четама. У листу „Дубрава“ писац чланка се жалио да док је Соколска чета у Млинима била обавештена, сељаци нису добили никакво обавештење. Чувши за ту поделу неки су се обраћали свом сеоском главару, да ли има и за сељаке, али је овај 27. 11.1935. добио глас од општине, да је од 1 до 8.12.1935. недеља садње воћа, и да се саднице добијају из Банских расадника. Од сељака се нико није користио садницама. (16)

Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. Док је део свештеника подржао соколе, делу свештеника повезаних са хрватским сепаратистима посланица је била повод за обрачун са соколима. Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом изјавио је: „Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што претстављају љубав, занос, верност према нашој домовини Југославији. … На вашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моји Соколи, наша домовина желила је увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи са својим заставама учинили би своју дужност, јер би они уз нашу прослављену војску постали несаломљив зид притив сваке непријатељске опасности. … „ . (17) У листу „Дубровачка трибуна“ 1933. у чланку „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ...“ истакнуто је: „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође“. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св. Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (18)

Соколе у Дубровнику је тешко погодило убиство краља Александра 1934. Соколско друштво Дубровник је сваке године до Априлског рата обележавало комеморативним скуповима 9. октобра смрт краља Александра. На комеморацијама учествовала су дубровачка национална друштва и грађанство. У великој сали Соколског дома (Спонза) одржао је 1937. гуслар Илија Вуковић гусларско вече. Уз кратко предавање на програму биле су: песма о смрти краља Александра, те гусларске импровизације: поздрав соколима, затим шаљиве народне доскочице. Певање гуслара Вуковића снимано је на грамофонске плоче, два пута за филм, учествовао је у филму „Легенда Опленца“.(19) Соколско друштво Дубровник одредило је 9 октобар, дан убиства краља Александра као дан соколског поста, те је својим члановима упутило распис да тог дана од уштеде постом помогну своје соколско удружење. (20) Лист Срба католика „Дубровник“ саопштио је 8. октобра 1938. да ће као и ранијих година приком комеморације краљу Александру у соколском друштву од 7 сати пре подне па до 19 сати, читати одломци из живота краља. После тога следила је комеморација на коју су позвани целокупно чланство и грађанство. По завршеној комеморацији дежурни члан примао је прилоге соколског поста. (21)

Дубровачки бискуп др. Јосип Марија Царевић организовао је марта 1935. Духовни концерт у катедрали у Дубровнику ради прибављања средстава за помоћ сиромашнима и незапосленима. Бискуп Царевић позвао је само део друштава из Дубровника на сарадњу. Углавном католичка и хрватска друштва. Национална друштва одржала су састанак 7. марта 1935. у Соколани. Проглас који је упућен грађанству као протест што и та друштва нијесу позвана да суделују у акцији за сиромашне и незапослене потписали су: Југословенско Муслиманско друштво „Препород“, Пододбор друштва „Кнегиња Зорка“, Савез ратних добровољаца, Удружење резервних официра, Удружење „Чуваћемо Југославију“, Дубровачко Српско пјевачко друштво „Слога“, Дубровачко радничко друштво, Обласни одбор народне обране, Соколско друштво, Удружење четника, Удружење ратних инвалида, Добровољна ватрогасна чета, О. Н.О. „Нова Југославија“. (22) Са католичким свештеницима вођени су судски спорови. Октобра 1938. завршена је парница пред дубровачким окружним судом започета пре скоро три године на основу тужбе дон Анте Глумца, жупника на Колочепу против истакнутог сокола на острву Колочепу Мате Јуретића. Због једног разговора у којем је критикован рад жупника као противан кршћанским начелима покренута је оптужница за увреду и клевету. На првом суђењу пред среским судом Јуретић је осуђен, али је Окружни суд уважио призив Јуретића и вратио предмет првом суду на поновно суђење. У листу „Дубровник“ истакнуто је: „Поводом тога извјесни партијски листови расписали су се на дуго и широко о овом случају харангирајући против Јуретића на начин који одувијек преставља посластицу за пастирско правовјерно стадо и који се нарочито истиче у јасним намјерама денунцирања (Јуретић је поштар у Колочепу). Коначно ствар је и по други пут дошла пред Окружни као призивни Суд, који је Јуретића ослободио оптужбе не налазећи довољно сигурности у исказима свједока који су се истакли као противници Јуретића и који су тврдили да су пролазећи у ходу чули читави разговор који је вођен, стојећи на једном мјесту, од групе у којој се је налазио Јуретић“. Дон Глумац осуђен је на исплату парничних трошкова у износу од 1.100 динара. Јуретића је бранио др Стојковић. (23)

Одржана је у Мостару 1935. конференција ССКЈ посвећена соколским четама у којој су учествовали представници свих жупа из Југославије, а присуствовали су и чланови старешинства Савеза сокола. На конференцији је утврђен став да су чете једнаке са друштвима. Зато су сеоске чете имале свог старешину и старешинство. Соколска друштва су сеоским четама пружала помоћ у кадровима, учитељима вежбања и предавачима за течајеве описмењавања, воћарства, пчеларства. Такође пружали су помоћ за оснивање књижница са малим библиотекама, оркестара, драмских секција и хорова. Јануара 1937. одржана је у Млинима забава соколске чете. Забава је одржана у просторијама Гоге, била је посећена и одржала се до 4 сата ујутро. (24)

На Шестој главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије одржаној 7. јуна 1936. одлучено да се уведе Соколска Петрова Петољетка, која је требало да траје пет година, до пунолетства краља Петра II. За соколске јединице завети су били изузетан напор којим је она доприносила Соколској Петровој Петољетки и одужење великог повесног дуга неимарима и жртвама борбе за слободу. Сваки соко је после потписа личне заветнице постајао Соко–заветник. Завете су потписивали чланови, нараштајци па чак и деца. Понесени заветним одушевљењем Соколи су на све стране Југославије остваривали свој завет подижући цесте, мостове, подижући Петрове гајеве, засађујући на десетке хиљада воћних и шумских садница (Петрово дрво), подижући споменике националним борцима, одужујући се успоменама погинулих мученика у свом крају, набављајући ручне апотеке, и радећи живо без предаха и са одушевљењем на свим подручјима Југославије, нарочито на селу. (25)

У извештајима за скупштину одржану 28. фебруара 1937. истакнуто је: „Показали су труд и преданост оних који су по бури, мразу, киши и жези одлазили у наше крше или на неки усамљени оток и обављали један важан народни и соколски посао.“ Изабран је посебан одбор за извођење Петрове петољетке. У управном одбору Соколског друштва Дубровник 1937. били су: старешина Нико Шутић; I заменик стар. др. Звонко Стојковић; II зам. стар. др. Симони Кузма; III зам. Стар. Фишер Венци; тајник Ловро Лучић; начелник Петаус Франо; начелница Марија Мозетић; прочелник (за Петрову петољетку) Влахо Лучић, благајник Антун Корчуланин; Референт за чете Мато Лучић; Одборници: Мартин Кресина, Катја Перишић, Гојко Ћурић, Стијепо Кметовић, Кнежевић Милан, инг. Влад Бјелајев, Кристо Браило, Нанде Ковачић, Проспер Матијевић, Никола Милош, Новак Буквић, Марија Котларић, Душан Рајачић, Јозо Лујак, Шпиро Димитровић, Стеван Зечевић, Миливој Ћурлица, Иво Шарић, Војо Милишић, Фехим Ефендић и Јаков Гусев. Ревизори: Вицко Липановић, Круно Корлает, Кристо Доминковић, Мирко Бакочевић, Динко Плањар. Часни суд: Светозар Барбић, Иво кап. Хаџија, Шимун Бурић, Јово Шкеро и Никола Крекић. У просторијама сокола у Спонзи одржаване су приредбе и предавања. Друштво је имало своју књижницу и позоришну дилетантску секцију. (26) Соколско друштво Дубровник позвало је грађане плакатима на позоришну представу „Покондирена тиква“ 30. 4. 1933. Предњачки збор дубровачког Сокола приредио је новембра 1938. дјечју забаву. Цео програм извела су дјеца. Дјечја музика, дјечји хор, мала Луле, кројачице и мала Дубравка као и остали учесници и учеснице програма били су изненађење за публику. Лист „Дубровник“ је најавио да ће Позоришни отсјек Соколског друштва 21. маја 1939. давати две актовке од Нушића: „Под старост“ и „Књижица“ и скеч од Аверченка „Скандал у кући Букиних“. (27)

Правила Соколске Петрове Петољетке одобрена су на састанку делегата Соколских жупа Цетиње, Мостар и Сарајево на „Соколовцу“ код Траста–Пржна (Тиват) 8. августа 1937. године. У књижици „Соколска Петрова Петољетка 1936–1941“, у издању Соколске жупе Цетиње, речено је да су на рад у оквиру петолетке позвани како чланови соколских друштава тако и сва друштва, удружења и пријатељи Југославије. Циљ С. П.П. Био је да оснажи, прикупи и ободри све синове и кћери народа за сложан родољубиви рад и стави их у службу соколског рада, ... „сећајући их трагичне прошлости нашега народа за време нејаког Уроша, кад „великаши проклете им душе на комаде раздробише царство“. Свака соколска јединица морала је да има своју соколску читаоницу и књижницу. Циљ предавања био је да се и грађанство изван соколских редова задобије за рад на извршењу С. П.П. Од сокола се тражило: „Лични и непрекидни рад на познавању соколске књижевности и народних умотворина, обичаја и живота на селу, као животворних извора народног духа и жаришта за сва соколска стремљења;“ Између осталог: „Да се чине међусобни излети соколских јединица у циљу упознавања и развијања соколског духа и живота; Да се изврше екскурзије општег народног значаја, као: посећивање прослава, јуначких и војничких славља, народних светковина, народних просветних великана, знаменитих места и т. сл. у циљу упознавања народне историје, народног живота и домовине.“ Наводи се: „Стога сваки који се заветује мора свих пет година рада, да да максимум корисног дејства да задатак потпуно, тачно и на време изврши“. (28)

На позив Соколског друштва у Дубровнику упућеног 1937. дубровачким друштвима и установама да у Петровој Петољетки изврше хумана дјела заветовали су се: 1) Пододбор друштва Кнегиње Зорке помагаће старце и старице у дому на Посату и о Ускрсу ће сваке године обући 15 сиромашних ђака основних школа; 2) Х. П.Д. „Орјен“ настојаће да уреди путеве и подигне планински дом; 3) Државна Поморска трговачка академија узгајаће ђаке у соколском духу ...; 4) Љечничко удружење спрема се одржавати пучка предавања; 5) Женска занатска школа основаће фонд за сиромашну дјецу; 6) Ш. К. Грађански и Ш. К. Велебит одиграће утакмице и приход одредити за фонд Петрове Петољетке; 7) Ватрогасна чета набавиће неке ватрогасне справе, повећати број извршујућег чланства и ширити љубав и слогу по начелу „Брат је мио које вјере био“; 8) Јеврејска вјероисповиједна општина ће за време петолетке сваке године на 9 октобра одјенути 5 сиромашних ђака сокола. То је и урадила 1937.; 9) „Нова Југославија“ засадиће 1.000 комада борових садница на Срђу. Основаће „фонд краља Петра II“. По околним селима соколске чете су се заветовале да ће подизати соколске домове, спомен чесме, споменике. Грађани су давали прилоге за подизање соколских домова. (29) У вези са примљеним радом на Соколској Петровој Петољетки Соколско друштво у Дубровнику приредило је 12. јуна 1938. свој први мобилизациони збор. На збор су се морали одазвати сви припадници сокола без обзира на године старости. Наступ на збору био је у грађанском оделу а музика је била у свечаним одорама. (30) Соколско друштво Дубровник заветовало се да ће у Петровој Петолетки поставити спомен–плочу соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15.: Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. У Дубровнику је свечано обележена двадесетогодишњица Уједињења 1938. Поред националних друштава суделовале су све соколске чета из околине Дубровника. На дан Уједињења Дубровник је освануо у свечаном руху искићен заставама и зеленилом. Наредба Мачекова да се за овај дан не вешају заставе игнорисана је. Фрањевци су наредбу послушали, заставу су били извјестили па је скинули. Већ раним јутром стизале су соколске чете из дубровачких села. Чете из дубровачких села биле су претежно у народној ношњи. Доста их је дошло па су са својим заставама, музикама и чланством били запажени на дефилеу. Због невремена стотину излетника са Мљета није могло да дође. После благодарења и свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије“ и соколских чета са заставама откривена је свечано спомен–плоча стрељаним соколима. Маса света поздравила је свечани моменат клицањем жртвама за слободу. Спомен–плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, откривена је међу градским вратима од Пила, на мјесту одређеном за спомен–плоче. После тога положен је венац на споменик Ивана Гундулића поводом 300–годишњице његове смрти. Соколи су увече одржали у Соколани (Спонза) Децембарску академију у почаст члановима соколских чета. (31) У листу „Дубровник“ у чланку „Жалосно али истинито“ истиче се да је соколска чета Ћилипи посетила 1937. године соколску чету у Дражином Долу код Требиња. Чета из Ћилипа приказала је позоришни комад „Јазавац пред судом“. Католички свештеник је осудио речима: „Ишли су у туђи крај, гдје живе само православни, ради чега их са овога мјеста осуђујем“. Лист „Дубровник“ је донео допис из Пострања у жупи дубровачкој о пароху дон Михи Арбулићу из Конавала: „Али уз то није заборавио што смо нас неколико прије тога пошли у посјете нашој једнокрвној браћи у Херцеговини, … Готово да, због тога, на нас удари анатему, … а данас је заиста „Богу плакати“ кад неки мјеште љубави проповједају кршћанску мржњу.“ Дон Михо Арбулић, жупник у Мандаљени био је осуђен на глобу од 500 динара 1935. јер је изазивао раздор у народу, наговарајући чланове Сеоске благајне у Жупи да не уступе просторије Соколу. (32)

Са јачањем активности хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постајали све значајнији. У Календару за соколско село „Соколска њива“ за 1937. објављено је писмо Пера Скурића, члана соколске чете из Ћилипа о његовом схватању односа Срба и Хрвата: ,, ... Ми сељаци полазимо од својих села, гдје у заједници живе и Срби и Хрвати све три вјере. Ми у селу не гледамо је ли наш комшија Србин или Хрват, је ли ове или оне вјере. Ми гледамо нешто друго. Ми гледамо је ли наш комшија на свом мјесту или није. Ми сељаци познамо само поштене или непоштене људе, праведне или неправедне, штетне или корисне. Према томе, ми одређујемо хоћемо ли се дружити с њима или не. Сви ми имамо једне те исте бриге и невоље које нас тиште. Сви ми с муком и знојем лица свог обрађујемо своје земље. ... Исти рад, исте бриге, иста жалост, а и исто весеље нас је здружило и сјединило. За нас сељаке Соколе јасно је, да су вањски знаци српства и хрватства споредни. Главно је оно без чега нема ни српства ни хрватства ни југославенства, а то је правда и поштење. Народ је давно рекао: „Правда држи земљу и градове, а неправда руши обадвоје“. Ми сељаци Соколи, који живимо по духу наших предака и вјери наших отаца, која нас учи без разлике којој вјери припадамо, да су сви људи браћа а Бог да нам је отац, живимо и радимо по тим законима братски, сложно и у љубави. ... Ако има међу нама неких неспоразума, не потичу они од нас сељака, него су дошли са стране. Накалемили су их у селу они који немају у срцу своме правде и љубави. Они су сијачи мржње, они сију трње и бацају отров у срце наше. Рђаво им је сјеме и не може донијети добар плод. Ко мржњом сије мржњом ће му се и вратити. ... Никад ни једно дјело које се основало на мржњи и неправди није успјело ни донијело добре плодове. Без љубави нема правде, а без правде нема ни слободе ни јединства. Дужност је свих нас Сокола да не слушамо лажне пророке који нам проповиједају мржњу. Слушајмо праве и истинске родољубе који нам проповиједају љубав и братску слогу. ––– Они нас воде оним путем којим смо ми сељаци вазда ишли. ... Стога смо ми без приговора и поговора за слогу и јединство народно, трпељивост и међусобну љубав.“ (33)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.“ Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој Петогодишњици појачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, јављало је М. Стојадиновићу о врло тешким политичким приликама у којима друштво ради и живи, али поред тога рад није у застоју „јер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику“. Припадници ХСС су се окомили на радне акције везане за Соколску Петрову Петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи свој колективни завет у времену соколске петолетнице“ приступило је пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаја“ борићима: „Суделовањем својих чланова, најугледнијих метковићевих грађана и њихових породица засађено је 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био је уништен. Борови су напросто погуљени“. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио је старешинама соколских друштава окружницу, позивајући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заједничке акције свих сокола против постојећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске јединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа је захтевала потпуну примену соколске дисциплине. (34)

Ради припреме за одбрану земље Савез сокола је организовао стрељачке секције у друштвима и четама. Због Судетске кризе 1938. убрзано је оснивање стрељачких одсека. У свом чланку „Стрељачка секција“лист „Дубровник“ истакао је да је управни одбор Соколског друштва у Дубровнику основао 1938. своју стрељачку секцију да би удовољио жељи млађег и старијег чланства. Мајор Кнежевић преузео је водство ове секције. Били су предвиђени излети и наградна такмичења. Лист „Дубровник“ пренео је вест да ће рад стрељачке секције Соколског друштва Дубровник започети 16 октобра 1938. (35)

Споразумом Цветковић–Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској користио власт за обрачун са Југословенским националистима, Србима и Соколима. Хрватским сепаратистима соколи су били сметња у остварењу њихових циљева. Антун Гаудер, нараштајац из Винковаца пишући о соколској нараштајској школи на Палићу истакао је шта је задатак соколског образовања: „... једну заједницу и братску целину, јаку и способну да одолева свима нападима завидника и соколских противника, којима је наш успех трун у оку и који добро знају да ћемо им ми бити најжешћи противници и највећа препрека у њиховом разорном деловању. Створити таку заједницу циљ је ове наше нараштајске школе.“(36) Лист „Дубровник“ пренео је 1939. писање клерикално–мачековског листа „Народна Свијест“ да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу. (37) О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник“, лист Савеза Сокола краљевине Југославије. У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватској“ у „Соколском гласнику“ наводи се: „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, ... свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.“ (присталице Х. С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу“.“ (38) У чланку „Пишу нам из Дубровника“ у „Соколском гласнику“ истиче се: „Након многобројних отпуштања соколских чланова и Југословена из дубровачке општине, 13. марта су дошле наред нове жртве, па су из службе градског поглаварства отпуштени инжињер Joзо Дражић, стални чиновник са 9 и по година службе; Миливој Чурлица, стални чиновник, са исто толико година службе; Иво Премић, стројар водовода, са 8 година службе; и Иво Лабаш, чувар болнице, са 5 година службе. Jeдини разлог њиховог отпуштања је, што су чланови Сокола. Отпуштен је такођер и Андро Жиле, чиновник благајне, са 8 година службе, зато што је Југословен. – Читава трезвена и честита јавност је огорчена због ових срамотних прогонстава “. (39)

Упркос хајци на соколе у Бановини Хрватској старешинство Савеза Сокола К. Ј. организовало је прославу 25–годишњице боја на Мојковцу. Прослава је одржана 31. августа 1940. на Цетињу. У Зетском дому одржана је свечана седница Савеза Сокола К. Ј. и Соколске жупе Цетиње. Седници су присуствовали соколи из свих крајева наше земље. У име војске говорио је генерал Варјачић. Свечаност је настављена 1. септембра 1940. на Мојковцу. Приређен је помен палим жртвама у борбама које су завршене на Бадњи дан и Божић Мојковачким бојем. После помена одржана је парада војске и свих присутних живих ратника. Уредништво Ратног поменика истакло је: „Приређивањем ове свечаности на Мојковцу као и ходочашћем на Кајмакчалану, соколи нам дају вере и поуздања, да ће у будуће повести омладину оним путем, којим су је водили њихови очеви и дедови. Ово витешко буђење код сокола само нас може обрадовати и ми им желимо успеха на правоме путу националног и витешког васпитања омладине. Не клоните, драги соколи, већ напред и само напред, за свога Краља и свој народ.“ (40) У последњем броју „Дубровника“ пред Априлски рат, штампан је поздрав који су упутили Соколи Дубровника и околине младом Краљу: „ и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој за част младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.“ (41)

После Априлског рата 1941. Савез сокола забрањен је, а чланови изложени прогону. Старешина соколске чете у Орашцу Карло Ракиџија преживео је усташки терор. Пред Комисијом за утврђивање ратних злочина дао је 1.12.1944. изјаву: „Кад сам био од усташа стрпан у затвор у јуну 1941. године доживео сам много ужаса, јер је у затвору нестајало многих другова. Најужаснија је била ноћ од 30. јуна на 1. јула када су извели 14 жртава које су стријељали на Рудинама изнад Стона. Све ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао је жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повјереник.“(42)

Соколска друштва Српске соколске жупе на Приморју из Дубровника и Боке Которске ушла су у Соколску жупу Мостар „Алекса Шантић“ основану 1920 године. Срби католици сматрали су да је соколство цемент у темељу Југославије. Зато су масовно улазили у соколска друштва. Соколско друштво Дубровник је усмерило свој рад у правцу пропаганде задругарства, трезвености и штедње. Као матично друштво оснивало је соколске сеоске чете. Друштво је обележавало догађаје и личности везане за борбу за ослобођење и уједињење. Соколско друштво у Дубровнику прославило је двадесетогодишњицу Уједињења 1938. испуњавајући завет да ће поставити спомен–плочу соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15. Соколско друштво Дубровник деловало је у средини где су га Срби католици сматрали за цемент у темељима Југославије и зато подржавали а хрватски сепаратисти највећом сметњом остваривању њихових циљева. Соколи су због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије били изложени нападима од стране дела римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. И поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљујући Соколској Петровој Петогодишњици појачавао. Због тога су се припадници ХСС окомили на радне акције везане за Соколску Петрову Петогодишњицу. Ради припреме за одбрану земље Савез сокола је организовао стрељачке секције. После стварања Бановине Хрватске ХСС је прогонио и отпуштао чланове сокола. Соколи су се припремали за одбрану земље. После Априлског рата 1941. Савез сокола забрањен је, а чланови изложени усташком терору.

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомена

1. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику“, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 52, 53;

2. „Жупа Мостар“, „Соколски гласник“, бр. 13, Год. XI, Љубљана 1. јула 1929, стр. 12;
3. Управа Сокола, „Соколска академија са плесом“, „Рад“, Дубровник, 3. марта 1920, бр. 20, стр. 2, 3;
4. „Одлазак добровољаца“, „Рад“, Дубровник, 28 фебруара 1920, бр. 15, стр. 3;„При поласку добровољаца“, „Рад“, Дубровник, 13. марта 1920, бр. 17, стр. 4;

5. „Из „Сокола“, „Рад“, Дубровник, 29. јануара 1921, бр. 3, стр. 3;

6. Градске вијести, „Narodna Svijest“, Дубровник, 7 јуна 1921, бр. 23, стр. 3;„Соколска јавна вежба“, „Рад“, Дубровник, 15 октобра 1921, бр. 99, стр. 2; Управни одбор, „Соколски Слет Жупе Мостар у Дубровнику“, „Југословен“, Дубровник, 3. марта 1923, бр. 42, стр. 3;
7. „Жупа Мостар“, „Соколски гласник“, бр. 13, Год. XI, Љубљана 1. јула 1929, стр. 12;„Слет у Дубровнику одгођен“, „Братство“, Осијек, 15 септембра 1937, бр. 7, стр. 81; „Дубровачки соколи“, „Дубровник“, Дубровник, 2 јула 1938, бр. 26, стр. 3; „Са слета у Софији“, „Дубровник“, Дубровник, 22. јула 1939, бр. 29, стр. 4;
8. „Помен Фабрису“, „Слога“, Дубровник, 20. Октобра 1924, бр. 20, стр. 2;
9. „Прослава „уједињења и ослобођења“ у Соколу“, „Слога“, Дубровник, 20. Децембра 1924, бр. 25, стр. 2; „Помен соколима–мученицима“, „Дубровачка трибуна“, Дубровник; 26 септембра 1934, бр. 263;

10. „Бадњак“, „Дубровачки лист“, Дубровник, 10. јануара 1925, бр. 2, стр. 3;

11. „Здравствена пропаганда“, „Narodna Svijest“, Дубровник, 26 маја 1925, бр. 21, стр. 7;

12. „Главна скупштина сокола“, „Слога“, Дубровник, 3 фебруара 1926, бр. 4, стр. 3;

13. „Музичка школа“, „Дубровачки лист“, Дубровник, 21. марта 1927, бр. 5, стр. 5;

14. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933“, Сарајево 1934, стр. 9;

15. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933“, Сарајево 1934, стр. 187, 188, 198, 199, 200–202, 203; Бошко Н. Мишић, „Рад око паковања сухих смокава“, ,Дубровник“, бр. 28, Дубровник, 7 Август 1937, стр. 4;

16. С. Т. сељак, „Наше село и просвјета“, „Дубрава“, Дубровник, 28 вељаче 1935, стр. 3; Жупљанин, „Кроз нашу околицу“, „Дубрава“, Дубровник, на Бадњи дан 1935, бр. 43, стр. 12;

17. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 93; Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен“, „Соколска њива за просту 1937 годину“, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије,стр. 84;

18. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. „Дубровачка трибуна“, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;

19. Гусларско вечер“, „Дубровник“, Дубровник, 20 марта 1937, бр. 7, стр. 3;
20. „Соколски пост“, „Дубровник“, Дубровник, 24 септембра 1938, бр. 38, стр. 4;

21. „9 октобра у Соколском друштву“, „Дубровник“, Дубровник, 8 октобра 1938, бр. 40, стр. 4;

22. „Духовни концерат“, „Дубрава“, Дубровник, 15 ожујка 1935, бр. 25, стр. 1;

23. „Одбијена тужба против соколског радника на Колочепу“, „Дубровник“, бр. 41, Дубровник, 15. октобра 1938, стр. 4;

24. Павле Врачарић, „Соколске чете“, „Око соколово“, бр. 33–34, стр. 26, Јул 2009, Београд; „Соколска забава у Млинима“, „Дубровник“, Дубровник, 2 фебруар 1937, бр. 1, стр. 3;

25. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 168, 170; Радмило Грђић, „Дело и жртва“, „Соколска просвета“, бр. 7, септембар 1937, Београд, стр. 267, 268–272;

26. „Главна годишња скупштина Соколског друштва–Дубровник“, „Дубровник“, Дубровник, 6 марта 1937, бр. 5, стр.3; „Дубровник“, 6 марта 1937;

27. „Наша узданица“, „Дубровник“, Дубровник, 12 новембра 1938, бр. 45, стр. 4; „Претстава у Соколани“, „Дубровник“, Дубровник, 20 маја 1939, бр. 20, стр. 4;

28. „Соколска Петрова Петољетка 1936–1941“, Издање Соколске жупе Цетиње, штампарија „Напредак“, стр. 1, 3, 4, 6;

29. „Петрова Петољетка у друштвима и установама“, „Дубровник“, Дубровник, 23. Октобар 1937, бр. 39, стр. 4;

30. „Соколски збор“, „Дубровник“, Дубровник, 28. маја 1938, бр. 21, стр. 4;

31. „Уз прославу 1 децембра“, „Дубровник“, Дубровник, 26 новембра 1938, бр. 47, стр. 4; „Дан Уједињења“, „Дубровник“, Дубровник, 3 децембра 1938, бр. 48, , стр. 3;

32. Јадрански, „Жалосно али истинито“, „Дубровник“, Дубровник, 24. априла 1937, бр. 12, стр. 3; „Проповједник „љубави кршћанске“, „Дубровник“, Дубровник, 29 мај 1937, бр. 17, стр. 5; „Кроз 15 дана ...“, „Дубрава“, Дубровник, 2 просинца 1935, бр. 42, стр. 3;

33. Перо Скурић, „Соколство и племенско питање“, „Соколска њива, Календар за соколско село за просту годину 1937“, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 129, 130;

34. Никола Жутић, „Соколи“, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169–171;

35. „Стрељачка секција“, „Дубровник“, 16 априла 1938, бр. 15, Дубровник;„Стрељачки одсјек“, „Дубровник“, 8 октобра 1938, бр. 40, Дубровник, стр. 4;
36. Антун Гаудер, „У соколској нараштајској школи“, „Братство“, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 208;
37. „У том грму зец лежи“, „Дубровник“, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;
38. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?“ „Соколски гласник“, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;
39. „Пишу нам из Дубровника “,стр. 5, „Соколски гласник“, Београд, 22. март 1940, бр. 12, Године XI, стр. 5;
40. „Прослава боја на Мојковцу“, „Ратни Поменик“, Београд, септембар 1940, бр. 6, стр. 5;
41. „Телеграфски поздрав Сокола“, бр. 12, „Дубровник“,29. марта 1941, Југословенска Штампарија, Дубровник, стр. 2;
42. Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске“, друго допуњено издање, Београд 2011, стр. 31;