Саша Недељковић

Сукоби у Дубровнику првих година после Уједињења 1918.

У дубровачком листу „Рад“ описано је како је Дубровник прославио уједињење. У Дубровник су 6. децембра ушли представници Србије. Дубровник их је примио у заносу. У „Раду“ се истиче: „Био је лијеп, ведар дан, као и ведра радост ослобођеног Дубровника. Тисуће народа, са барјацима и народним и црквеним. Парадни шешири и црвене капе. Младо и старо. Све је било пуно. И стабла. А кад се указаше први аутомобили, занос је прешао у делириј. Долазе државници наше државе. Води их др. Мелко Чингрија. Поздравља их Перо Чингрија. ... А народ пјева и кличе. Можда Дубровник никад не виђе таквог заноса као онај дан. Славље је трајало до мркле ноћи. И пјевало се и обилазило градом. Пред светим Влахом играло се коло.... Исту вечер Капетан Ђорђевић громким гласом јављаше народу:Стижу нам весели гласи. На 1. децембра проглашено је јединство државе. Народ га је прекинуо. До неба се проламаше поклик радости: Живјело јединство ! Живјела слобода ! ... Омладина је хтјела још једном да манифестује своју радост. Под барјацима кретала се поворка градом. У опћ. Кавани било је више србијанских државника. ... Министар Марко Трифковић честиташе Дубровнику Слободу. Народ је клицао ослободитељима и јединству. У Соколани је била игранка. Један академичар прочита народу говор Регентов, а народ слављаше Карађорђевиће.“(1) У Дубровнику су после ослобођења и уједињења још биле свеже успомене из Првог светског рата. Поводом смрти Ива Ђуровића у војној болници и његове сахране Балдо Мишковић упутио је 8.5.1921. писмо дубровачком српском листу ,,Народ“. У писму је описао догађаје са почетка Првог светског рата. У његовој радњи септембра 1914. радили су Иво Ђуровић, Тодор Чорбић и Коста Нардози. Почивајући преко ручка Ђуровић је извадио из џепа дописнице на којима су биле насликане српске тробојнице, мачеви, пушке и српске комите. Нардози и Чорбић украли су при раду из џепа Ђуровићеве хаљине дописнице и однели их Народној Стражи (која је онда била под звоником) и тужили Ђуровића да је велеиздајник и да је њима говорио против Аустрије, а хвалио Србе, и да се дописивао са српским комитама. Тог дана (четвртак) су затворили Ђуровића. Мишковић је о томе дознао у суботу и оба два их је одмах отпустио из радње. Оптужени су Мишковића оптужили да је велеиздајник и набројали су 4 оптужбе. Мишковић је затворен 8. септембра 1914. али се добро бранио и имао добре сведоке и зато је био ослобођен након 21 дан затвора. Иво Ђуровић је био од аустријског војног суда у септембру 1914. осуђен на 12 година тамнице, јер није био у годинама да буде објешен. Та два шпијуна су живела после рата у Дубровнику. Нардози иако страни поданик радио је у државној радњи у Дубровнику. Лист „Рад“ водио је борбу против утицаја католичких клерикалаца. У чланку „Народна Свијест“ саботира народну државу“ истиче се: „Знали смо да „Народна Свијест“ у Дубровнику баштинила од злогласне „Праве“ и слова и папир и штампарију. Знали смо да је „Народна Свијест“ покренула, она иста подземна и подмукла средовјечна организација која је кроз „Праву Црвену“ ... убризгавала у мозак и у срце нашег народног организма, кроз године и године, црно–жути отров. Знали смо и то да иза редакције „Народне Свијести“ скриване стоје и тајно ју подупиру оне исте мрачне силе које су „Правом Црвеном Хрватском“ рушиле систематски, перфидно и рафиновано, основице свега националног, ... нашу живу жељу за ослобођењем и уједињењем. Све смо то знали, али ми нијесмо могли ни замислити да ће ти исти људи, црне и тужне прошлости, ... да ће ти исти грдни типови имати толико криминалне дрскости да, свијесно и бесавјесно, наставе са својим демонски деструктивним дјеловањем.“ Лист је наводио примере таквог деловања. Кад је учитељ Иво Продан позвао жупника из Јањине дон Ива Кинкелу да препоручи народу уписивање државног зајма, одговорио је дон Иво да се то њега ништа не тиче. По листу „Рад“ дон Иван био је веома реван под Аустријом, па је не само похитао да преда црквена звона, него је и у цркви држао политичке говоре називљући Србију највећим непријатељем. Читао је преко службе божје аустријске брзојаве и благосиљао аустријско оружје. За време рата био је равнатељ благајне и на штету благајничке касе уписао знатне своте у аустријске зајмове.(2) Подигнута је оптужница 1922. против појединих становника као разбијача српских кућа у Ријеци Дубровачкој на почетку Првог светског рата. Окружни суд у Дубровнику донео је пресуду којом је жупника дон Мату Добуда осудио на месец дана затвора а шест сељака ослободио оптужбе. Жупник је осуђен да је био духовни вођа и покретач. Да је 6 јула 1914. звоњењем звона сакупио масу од око 100 сељака, дао им црквени барјак, под којим је руља ишла, напио руљу ракијом, дао јој да се бацају каменицама на прозоре, где не нађу истакнуту црну заставу и што је некима претио, да ако не учествују у демонстрацијама, да ће им куће попалити. Руља је провалила у кућу Божа Кнежевића и починила му више штете. Од лечилишта Thermotherapija руља је тражила српску заставу, коју је поцепала. У селу Затону сељаци су провалили у обртничку задругу и бацали каменице на куће Срба. Лист „Слога“ истакао је да је и судски утврђено да су неки свештеници највећи узрочници зала и неслоге међу сељацима.(3)

Двадесетих година 20 века лист „Дубровник“ издавао је Одбор Народне Радикалне странке у Дубровнику. Одговорни уредник био је Михо Клаић а лист је септембра 1922. уређивао Иво Херцо. Уз „Дубровник“ излазио је југословенски лист „Рад“, српски листови „Народ“, „Слога“ и хрватски „Народна Свијест“. Дубровачки листови посветили су пажњу припремама Министарства народног здравља за отварање опоравилишта на Локруму. На отварање 1921. дошли су Андрија Штампар, начелник Министарства народног здравља; шеф далматинског санитета др. С. Љубић; директор сарајевске болнице др. Р. Јеремић и земунске болнице др. Ж. Недељковић. Деца су могла да се опорављају и јачају телесно, а постављен је учитељ за подучавање у слободној природи. Примљено је 1921. 32 дечака, и то 12 из Дубровника, 10 из Сарајева и 10 из Загреба. Предвиђено је да други пут на ред дођу деца из Београда, па ће се наизменично и према потреби примати млади нараштај, који ће о томе шта је видео кући причати и ширити хигијенска правила. Лист „Народна Свијест“ истакао је да министарство народног здравља свраћа особиту пажњу на Дубровник јер је за кратко време основана бактериолошка станица, отворена бесплатна амбуланта за полне и кожне болести, даровано 1000.000 за оснивање старатељства и 50.000 за општински Лазарет у св. Јакову и на крају дјечје опоравилиште. Дечје опоравилиште министарства народног здравља на Локруму свечано је отворено заједно са „Старатељством за плућне болеснике“ и „Дјечијом станицом са купатилом“. Установе су биле иницијатива Здравственог Одсјека а под надзором Народне женске задруге а биле су смештене у поправљеној згради бившег војног месног заповедништва у Дубровнику. (4)

Срби на Приморју определили су се за радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. На иницијативу Стијепа Кобасице основан је 1919. Одбор радикалне странке у Дубровнику. Дубровник и Цавтат били су центри радикалне странке у дубровачкој области. Првак радикала на Приморју био је Љуба Јовановић. У бококоторској средини никла је идеја да Љуба Јовановић буде носилац листе радикалне странке у Далмацији због његових личних веза са родним крајем. На великом предизборном скупу у Дубровнику одржаном 23. 11. 1920. говорили су Љуба Јовановић и Лаза Марковић. Јовановић је истакао улогу радикала у стварању јединствене државе и народног и државног јединства. Јовановић је изабран за посланика на изборима за Уставотворну скупштину у далматинском јужном изборном округу (которско–дубровачко–сплитском). На наредним изборима 1922. изабран је у оба далматинска округа, јужном и северном (шибенско–задарском). Пред изборе посетио је Конавле и Жупу дубровачку. Обраћајући се Дубровчанима истакао је да су у прошлости показали „радиност и подузетност“, а да ће у новој држави заузети „оно уважено мјесто које Дубровнику припада према славној прошлости, према географском положају и природним лепотама“. Лист „Народ“ у броју 27 од 6.7.1921. донео је вест да је 29.6.1921. „неколико хиљада присутних уз поклике краљу, регенту и династији Карађорђевића“ поздравило доношење Видовданског устава. Љуба Јовановић подржао је захтеве Дубровчана за успоставом Дубровачке области. Дубровчани су били јединствени у захтеву да њихов град буде средиште области. Сем Љубе Јовановића у Београду су били утицајни Стефи Рачић и Срби католици из Дубровника. Први велики жупан Дубровачке области био је Петар Грисогоно. (5)

Соколска јавна вежба одржана је октобра 1921. на Брсаљама. Брсаље су биле препуне народа који је са великим занимањем пратио вежбе сокола. Лист „Рад“ приметио је: „Од оних, који сами себе рачунају у финији свет, није било готово никога.“ На Брсаљама је организована скупштина против повратка цара Карла. На скупштини је говорио један дубровачки омладинац и један Словенац. Отпевавши химну маса се сврстала у поворку и кличући држави и њеном јединству ушла у град. Приликом манифестација дошло је до интервенције полиције због поклика који су се чули док је маса пролазила поред италијанског конзулата. Хапшењем омладинаца постигло се само то да је појединачне поклике заменило опште клицање којим се очитовало осећање Дубровника колико против Хабзбурга, толико против свих њихових помагача. Манифестације су настављене уз силно клицање против Хабзбурга, свих њихових помагача, а за династију и јединствену Југославију. Пред црквом св. Влаха одржан је опет говор, маса је поново пролазила кроз град до касне уре, кад се уз певање химне мирно разишла. Уредник љубљанске „Југославије“, Козинц био је осуђен на 10 дана затвора због противталијанских поклика. Лист „Рад“ приметио је да је против примене једног аустријског апсолутистичког патента у Југославији а поготово што се радило о једној општенародној патриотској манифестацији. (6)

Потресна вест о смрти краља Петра стигла је у Дубровник после 9 часова у вече. Одмах су обустављени сви концерти, све кафане затворене, а народ се у знак жалости разишао кућама. Око 10 часова у вече заклецала су звона на свим црквама. Сутрадан град се завио у црнину. Сви су дућани, излози и прозори по кућама били покривени жалобним завесама. Општина, „ЈАК“ и „Дубрава“ штампали су пригодне саставе. Из Дубровника је пошла депутација грађана, која је заступала Дубровник на спроводу краља. Општина је на гроб положила венац. Сва народна друштва и установе послали су телеграме са изразима саучешћа дворској канцеларији. У делегацији из Дубровника на сахрани краља Петра били су прота Саво Барбић, каноник Влахо Барбић, госпођица Елена Охмучевић–Бизаро, председница и Елса Монтана, благајница Народне женске задруге, те Миће Милишић, Херман Ерцеговић, Вицко Грбић и Никола Б. Мишић (два последња у богатој народној ношњи). У среду 24. 8. 1921, иако је тај дан био одређен за примање делегација страних држава, делегација из Дубровника је примљена од министра председника Николе Пашића у згради министарског председништва. На поклон одасланства Николи Пашићу, као представнику врховне државне власти, одговорио је Пашић са неколико топлих речи за Дубровник и испоручио му преко одасланства особити поздрав. Представницама Народне женске задруге из Дубровника биле су све дане и у свему при руци чланице београдске „Женске Задруге“. У одбор грађана за подизање споменика краљу Петру у Дубровнику ушли су за потпредседнике др. Кнежевић и проф. М. Мурати, за тајнике др. Нико Ђивановић и др. Ернест Катић, за благајнике др. Перо Банац и Нино Бјеловучић. Одбор је наручио израду споменика Мештровићу. (7)

Дубровачка друштва изабрала су 29. маја 1922. ужи одбор од 7 особа за прославу краљева венчања. У Одбор су ушли Пера Баназ од Управе „Југославенске Матице“ за председника; Др. Лука Дражић од Управе Соколског друштва за потпредседника; Лука Копривица од Управе Ватрогасаца за I тајника; Проф. Ђура од Управе „Дубровачког Радничког Друштва“ за II тајника; Др. Ива Карловића од Управе „Спортског Клуба“ за благајника; Проф. Марина Кобасицу од Управе „Дуб“ за одборника и Бранка Радонића од Управе Добровољаца за одборника. Програм је био: У вече 7. 6.1922. у 7 сати војна музика је обилазила град, испаљује се 21 хитац и звоне сва звона цркава. Пре поворке говор др. Лука Дражића. Расвета града и ватромет. Концерт музике док се сврстала поворка свих друштава и грађанства, која је обилазила од Двора иза Госпе преко Пољане, улицом регента Александра преко Пила до св. Андрије и натраг преко плаце до Двора. Сутрадан 8.6.1922. у седам сати ујутро пуцао је 21 хитац и звонила су сва звона месних цркава, а војна музика обилази град и предграђе свирајући. Од 9 сати благодарења по црквама, звоне звона и затварају се дућани за цео дан. Пуцали су 11 хитаца. Благодарења су се одржавала у синагоги, католичкој катедрали и српској православној цркви. Пучка забава у Бондином театру. Концерт војне музике пред командом места, ватромет, расвета града, пуца 11 хитаца. После концерта музика је обилазила градом. Као представници града Дубровника отишли су за Београд др. Мило Катић и Јозо Уцовић. Као заменик општинског управитеља отишао је Стефи Рачић. (8) У Дубровнику је 1922. одржана прослава славенских апостола св. Ћирила и Метода на потицај подружнице Југословенске Матице. Град је био окићен заставама. Др. Нико Ђивановић одржао је пригодно предавање у Соколани. Девојчице су скупљале прилоге и продавале цвеће за Југославенску Матицу. (9)

У Дубровнику је 1922. прослављена десетогодишњица Кумановске битке. У црквама су одржана благодарења, Дубровник је био искићен, а школе су имале празник. У Бондином позоришту 24 октобра 1922. национална омладина, Српско Радничко друштво „Братимство“ и Омладински пјевачки клуб „Дубрава“ приредили су забаву. Јовица Л. Перовић бесједио је о значају Кумановске битке. У листу „Дубровник“ замерено је што је у „Прогласу Опћине“ поводом прославе десетогодишњице Кумановске битке Краљевина СХС названа Југославијом. (10)

Краљица Марија посетила је Дубровник 19. априла 1923. У сусрет „Карађорђу“ изашла је пратња од преко тридесет моторних чамаца окићених зеленилом и лампионима. Пратили су брод у Грушку луку. Сва је Грушка лука засијала у мору светла. По обали од Кантафига до Батале, а од Батале до краја Лапада упаљене су ватре, сви прозори кућа били су осветљени. У „Народној Свијести“ истакнуто је: „Маса народа прикрила обалу, што пароброд ближе, то одушевљење живље, а поздрави јачи.“ На пароброду у луци краљици је представљен велики жупан др. Грисогоно, општински управитељ, командант места, лучки поглавар и председница Женске Задруге. Три девојчице у белом дале су киту цвећа краљици Марији, њеној мајци и грчкој принцези Ирени. Током целог пута од Гружа до града народ је цвећем обасипао краљицу. На Пилама је дочека мноштво народа. Ушавши у град кроз врата од Пила краљица је прошла Страдуном кроз шпалир грађанства уз урнебесно клицање, кишу цвећа са прозора и са стране, бенгалску ватру и махање деце са заставицама. Пред двором је дочекала јединица гарде, војна музика, чета Жупљана одевена у народну ношњу, деца из школа и маса народа. Кад је ауто стао, музика је одсвирала нашу и румунску химну, док се орило урнебесно клицање. Високи гости су ушли у Кнежев Двор. У „Народној Свијести“ истакнуто је: „Сав простор од Стоне Цркве до Дивоне те пред Гундулићевом пољаном наједном се напуни грађанства, које је урнебесно акламирало високе госте. Кад се помолише на прозорима двора одушевљење допре до кулминације. На једном настане гробна тишина, а Њезино се Величанство захвали ријечима: „Хвала Вам браћо !“ на шта настане урнебесно клицање. Овације, пјевање, ударање музике, још се је за дуго настављало, док се не заметне и народно коло. Кроз то вријеме Високи се гости често показиваху на прозоре одздрављајући и машући рупцима. У касну ноћ глазба са непрегледном поворком обиђе град, али се народ опет сакупи кличући пред Двором. И опет се показаше Високи гости захваљујући на толиком одушевљењу. ... а преко опћ. управитеља поручи грађанству, да је Њ. Вел. очарано толи срдачним дочеком, пак се најљепше захваљује и шаље свој поздрав и пољубац свима Дубровчанима. Кад је опћ. управитељ пред опћином то јавно саопћио, клицању није било конца ни краја до најкасније уре ноћи. –– Значајно је да за цијелог овако одушевљеног дочека ред није био нимало помућен.“ У пратњи краљице налазио се генерал Стеван Хаџић, лични краљев ађутант Влада Петровић Његуш и адмирал Прица. После Дубровника краљица је отпловила на „Карађорђу“ за Боку Которску. У Котору је дочекана од заступника свих власти, музике и мноштва народа са одушевљењем. Цела Бока је била свечано искићена, а посебно Херцег Нови. Краљица је посетила Херцег Нови а на повратку обједовала у хидропланској станици у Ђеновићу. Обишла је и обалу до Тивта. Свуда је била одушевљено дочекана и поздрављена. Из Боке наставила је за Цетиње. (11)

Други слет Соколске жупе Мостар одржан је у Дубровнику на Видовдан 1923. са 878 чланова и чланица, 153 морнара и 357 војника. Краљ Александар је жупи преко свог ађутанта генерала Стевана Хаџића у Дубровнику поклонио заставу. Жупа Мостар је била прва жупа која је добила од краља на поклон заставу.(12)

У Гружу је отворена 1923. Поморска војна академија и дигла се свечано нова ратна застава са грбом. У башти Поморске војне академије дубровачки парох Бошко Митровић благословио је нову заставу, а затим је дон Нико Ђивановић одржао говор о застави св. Влаха на дубровачким бродовима те о значењу нове народне заставе. Министар војске и морнарице Петар Пешић, који због овога дошао у Дубровник, изрекао је наду, да ће Поморска војна академија бити на част и одбрану нашег народа, као и Војна академија у Београду. Уз грување топова и свирање химне почела се дизати нова застава а спуштати стара. Под новом заставом следила је заклетва питомаца, а о значају заклетве говорио је Бошко Митровић. Из баште се прешло у просторије нове академије које је благословио дон Нико Ђивановић. Као почаст гостима била је приређена закуска. Први је у име морнарице говорио вицеадмирал Прица, затим министар Пешић, ... професор Силвије Алфиревић као изасланик „Јадранске Страже“, ... књижевник Иво Војновић, др. Мелко Чингрија, дон Антун Лиепопили и Нико Кобила. (13)

Радићеве присталице изазивале су сукобе у Дубровнику. У листу „Слога“ писали су о Радићевим плановима са Дубровником: „... а нарочито се устремио на наше Приморје, вођен ваљда идејама згажене аустријске аждаје – одсеци их од мора, не дај им дисати – а тамо му је опет најдража Дубровачка област. ... Заради братске слоге и љубави прегорели су у великој својој широкогрудости и денунције, и тамнице, и таоштва, заборавили и вешала и коце и џелате ! ... Зар за то да данас слушају по улицама складног Дубровника најувредљивије повике: „На хрватском територију не сме бити српског смрада“, „доле одрпане Влашине“, „доле влашки Краљ, „доле српске кукавице – платићете ви нама“ –– сервирано од носиоца хиљадугодишње културе, који су 1914. разбијали и денунцирали по Дубровнику не само Србе, него и остале поштене грађане. ... А вама браћо Дубровчани, Конављани, Жупљани, Ријечани и сви остали Приморци Дубровачке Области на срце стављамо да чувате оне не само просте пријатељске, него и дубље кумовске везе, којима сте кроз векове били повезани са својом браћом православне вере из оближње Херцеговине, Боке и Црне Горе, јер ви најбоље знате, колико су вам оне увек драгоцене биле, а данас су још драгоценије, па да одбијете од себе свакога онога који хоће да уноси пометње у те везе, не желећи добра ни себи ни вама. ... зато носите на себи велики дио одговорности зато, да отклоните многи неугодни сукоб, којим би, ... могао да уроди овај и овакав рад Радићевих апостола, који су поплавили ваше домове. ... Аустрија је дотучена мачем и јуначком десницом српског војника, дотуците и ви Радића, њена наследника, не мачем ни јуначком десницом, него мудрошћу и бистрим умом својим, којим сте се увек одликовали ради среће и ваше и наше и свију нас, да не би Бог нас од тога чувао, мач и десница морали да кажу своју.“(14)

Поводом двадесетогодишњице смрти дубровачка друштва походила су гроб Антуна Фабриса 19. октобра 1924. Поворка је била предвођена од соколске фанфаре. У поворци су були соколска чета са барјаком, чета Орјуне са барјаком, Дубровачко Радничко Друштво и Српско Пјевачко Друштво „Слога“ са барјацима. Између барјака „Слоге“ и Радничког Друштва вођен је венац од свежег цвећа са српском и дубровачком врпцом, са натписом: Своме учитељу и вођи Антуну Фабрису харно „Дубровачко Радничко Друштво“ и Српско Пјевачко Друштво „Слога“. Поворка је стигла на гро, где је већ било окупљено доста грађана. На гробу су говорили Антоније Вучетић, Вид Вукасовић и Новак Буквић, који је у име Радничког друштва и „Слоге“ положио венац. Присутни су гологлави саслушали говоре и трократни „Слава“ одало пошту Фабрису. Дум Нико Ђивановић је одржао верски обред за покој душе Фабриса и дум Ивана Стојановића. Поворка се вратила у град предвођена корачницама соколске фанфаре. (15) У Дубровнику је 1924. прослављена годишњица ослобођења Дубровника. Поворка је била предвођена од војне музике. Пред општином су Бартуловић и др. Леонтић одржали патриотске говоре, који су по листу „Слога“ оставили на присутне велики утисак. После тога следила је вечерња забава у Српском Пјевачком Друштву „Слози“, приређена нарочито на успомену овог дана. У име управе „Слоге“ забаву је отворио њезин секретар проф. Н. Буквић са неколико речи о значају овог дана. И Официрски дом је истог дана приредио забавно вече у својим просторијама. Соколско друштво Дубровник прославило је 7. децембра 1924. дан ослобођења и уједињења. Ујутро је била свечана заклетва чланова и чланица. Увече је одржана свечана академија, коју је отворио говором Баро Крилетић. Врло прецизно вежбање мушког и женског нараштаја и подмлатка изазвало је бурне овације, нарочито тачке „Алегорија“, ритмичке вежбе по II Мокрањчевој руковети и ритмичке вежбе са певањем, које саставила Милена Груборова, подначелница Југословенског соколског савеза. Други део забаве „Балканска царица“ од краља Николе одиграна је вешто од Б. Бубата, Д. Радонића и М. Петричевића. Иза тога био је плес уз свирање војног оркестра. Певање и свирање соколске музике забављало је део публике који није плесао. Забава је потрајала до зоре. (16) Великим жупаном дубровачке области именован је 1924. др. Стијепо Кнежевић. Рођен је у Дубровнику 1870. Гимназију је завршио у Дубровнику а право на бечком универзитету. Постављен је 1903. за шефа одељења министарства правде у Црној Гори и именован је референтом председника Великог суда на Цетињу. Док је боравио на Цетињу, заједно са др. Л. Војновићем, израдио је грађански судски поступник, који је касније Државни савјет на Цетињу усвојио као грађански судски поступник за Црну Гору. Два пута је биран за посланика на земаљском сабору у Задру и то 1902. за изборни срез сеоских општина Боке Которске, и 1908. за изборни ред велепорезника дубровачког изборног котара. За време рата био је ухапшен и интерниран у шибенским тамницама. На изборима кандидовао се као дубровачки срески кандидат на изборној листи Љуба Јовановића. (17) Љуба Јовановић је приликом посете Гружу заједно са др. Стијепом Кнежевићем и Васом Пипером разматрао унутрашње спорове радикала. У месним одборима дубровачког среза било је око 1.500 радикала. (18) У хотелу Империал одржана је 15. децембра 1924. окружна конференција Народне Радикалне Странке за изборни округ Сплит–Дубровник–Котор, којој су присуствовали делегати свих десет срезова овог изборног округа. Након разговора једнодушно је проглашен Љуба Јовановић за носиоца листе овог округа за фебруарске изборе посланика Народне скупштине. Са конференције упућена је депеша Љуби Јовановићу, председнику Народне Скупштине у којој се истиче: „Окружна конференција сплитско–дубровачко–боко–которског округа са данашњег састанка шаље Вам одушевљене поздраве и доноси Вам к знању, да Вас је једногласно прогласила носиоцем листе изборног округа, у дубоком уверењу, да ће идући избори донети славну победу највиших државних и народних идеала.“(19) Поводом споразума са Странком Самосталних Демократа у листу „Слога“ истакнуто је: „Услед тога, г. Љуба Јовановић, коме је и овога пута Народна Радикална Странка у Далмацији, од Крка до Будве, плебисцитарно исказала своје поверење, своју преданост и своју благодарност на великим његовим заслугама стеченим у дугом раду и прегалаштву на корист државе, народа и странке, тиме што га је у оба изборна округа истакла за носиоца листе, кандидоват ће као носилац листе националнога блока у северном изборном кругу“. (20)

Срби на Приморју определили су се за радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. Првак радикала на Приморју био је Љуба Јовановић. У Дубровнику су после Уједињења још биле свеже успомене из Првог светског рата. Дубровачки српски листови „Народ“, „Слога“ и југословенски „Рад“ писали о активностима аустријских присталица за време Првог светског рата а посебно клерикалаца. „Рад“ је истицао да је лист „Народна Свијест“ наследник „Праве Црвене Хрватске“. Радићеве присталице изазивале су сукобе у Дубровнику. Дубровчани су се трудили да њихов град у новој држави постане регионални центар. Љуба Јовановић подржао је захтеве Дубровчана за успоставом Дубровачке области. Дубровачки листови истицали су особиту пажњу које је Министарство народног здравља посвећивало Дубровнику. Краљица Марија посетила је Дубровник 19. априла 1923. Дубровчани су краљицу дочекали са овацијама. Други слет Соколске жупе Мостар одржан је у Дубровнику на Видовдан 1923. Исте године у Гружу је свечано отворена Поморска војна академија. Отварању су присуствовали Иво Војновић и др. Мелко Чингрија.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. „Дубровник у славу Уједињења“, „Рад“, Дубровник, 29. новембра 1919, бр. 2, стр. 3;
2. „Žrtva austrijskih špijuna: Todora Čorbića i Kosta Nardozzi“, „Народ“, Дубровник, 11. Maja 1921. br. 19, str.3; „Народна Свијест“ саботира народну државу“, „Рад“, Дубровник, 6. децембра 1919, бр. 3, стр. 1; „Јањина“, „Рад“, Дубровник, 29 октобар 1921, бр. 101, стр. 3;
3. „Дон Стијепо Кусијановић“, „Народна Свијест“, Дубровник 11 јула 1922, бр.28, стр. 2; „Политички процес из 1914. г. пред судом“, „Слога“, Дубровник, 19. Априла 1924, бр. 7–8, стр. 3;
4. ,,Отвор опоравилишта на Локруму и старатељства“, ,,Здравствене установе“, ,,Narodna svijest“, Дубровник, 21. јуна 1921, бр. 25, стр. 3;
5. Франко Мирошевић, „Почело је 1918 ...: Јужна Далмација 1918–1929“, Загреб 1992, стр. 68, 81, 88, 89, 96, 112, 125;
6. „Соколска јавна вежба“, „Рад“, Дубровник, 15 октобра 1921, бр. 99, стр. 2; „Дубровник против Хабсбурговцима“, „Полицијски испади“, „Рад“, Дубровник, 29 октобар 1921, бр. 101, стр. 2, 3;
7. „Жалост Дубровника за својим Краљем“, „Рад“, Дубровник, 20. аугуста 1921, бр. 91, стр. 3; „Одасланство Дубровника на спроводу Краља“, „Narodna Svijest“, Дубровник, 30. аугуста 1921, бр. 35, стр. 3; „За подигнуће споменика благопок. Краљу Петру“, „Narodna svijest“, Дубровник, 13. децембра 1921, бр. 50, стр. 3;
8. „Градске вијести“, ,,Народна Свијест“, Дубровник 6. јуна 1922, бр. 23, стр. 3
9. „Прослава славенских апостола просветитеља св. Ћирила и Методија“, „Народна Свијест“, Дубровник 11 јула 1922, бр. 28, стр. 2;
10. „Кумановска прослава“, „Проглас Опћине“, „Дубровник“, 25. октобра 1922, бр. 84, Дубровник, стр. 3;
11. „Дубровник својој краљици“, „Народна Свијест“, бр. 19, Дубровник, 24 априла 1923, стр. 1, 2;
12. „Жупа Мостар, „Соколски гласник“, бр. 13, Год. XI, Љубљана 1. јула 1929, стр. 12;
13. „Славље наше ратне морнарице“, „Народна Свијест“, Дубровник, 6. новембра 1923, бр. 47, стр. 2;
14. Травуњанин, „Озбиљан глас понижених и уређених !“, „Слога“, Дубровник, 29. Октобра 1924, бр. 21, стр. 1;
15. „Помен Фабрису“, „Слога“, Дубровник, 20. Октобра 1924, бр. 20, стр. 2;
16. „Прослава спомендана доласка српске војске у Дубровник“, „Слога“, Дубровник, 15. Новембра 1924, бр. 23–24, стр. 1; „Прослава „уједињења и ослобођења“ у Соколу“, „Слога“, Дубровник, 20. Децембра 1924, бр. 25, стр. 2;
17. „Нови велики жупан“, „Слога“, Дубровник, 20. Децембра 1924, бр. 25, стр. 2;
18. Никола П. Којаковић, „Организација Народне Радикалне Странке у дубровачком срезу.“, „Слога“, Дубровник, 20. Октобра 1924, бр. 20, стр. 1;
19. „Окружна конференција Народне Радикалне Странке у Дубровнику“, „Слога“, Дубровник, 20. Децембра 1924, бр. 25, стр 3;
20. „Удруженим силама.“, „Слога“, Дубровник, 31. Децембра 1924, бр. 26, стр. 2;