Зоран Стефановић

Зеница ока очевог

Графички роман ЋЕРКЕ, по сценарију Мери М. Талбот нацртао Брајан Талбот; превела на српски Весна Јокановић, „Омнибус“, Београд, 2013, Б-5 формат, колор, 104 стране, ISBN: 978-86-87071-17-9. Изворник: „Dotter of her Father's Eyes“, 2012.

Однос родитеља и детета је савршено темпирана будућност. Бомба је или благослов. У дејству је и десетлећима касније, утицаће и на следећа покољења.

Уметност то зна, и већином дискретно зазире од испитивања једног посебно тананог односа: ћерки и очева.

Зато је документарни графички роман Ћерке, чедо приповедног труда Мери Талбот и ликовне визије њеног мужа Брајана, ретка птица. А на редак начин је изведена и у односу на опусе оба аутора, Мери као академског истраживача (Језик и род, Медијски дискурс: репрезентација и интеракција), а Брајана као светски познатог стрипара („Судија Дред“, „Бетмен“, „Сендмен“, „Хелблејзер“).

Београдска кућа „Омнибус“ је стрип објавила као седму књигу у својој едицији „Светски трагови“, библиотеци–љубимици свог уредника Живојина Тамбурића, након пажљиво одабраних дела Прада, Беријеве, Смола и Бригса. Књига је колорна, добро графички и технички представљена и у српском издању, са форматом идеалним за ову врсту прича. Обогаћена је мудрим, информативним и прецизним предговором Павла Зелића, београдског писца и сценаристе млађе генерације (што се мора читати након самог стрипа, да не бисте били превремено изненађени).

Ћерке се темеље на два приповедна тока, наизглед неконвенционално испреплетана. Први је одрастање саме Мери и њен однос са отуђеним оцем, који је као светски признат стручњак за Џејмса Џојса толико био уроњен у своју животну мисију да је више живео поред своје деце него са њима. Овај ток је и љупко и болно прецизан, искрен документ о одрастању у послератној Британији, прилично сличан источној рођаци, социјалистичкој Југославији.

Други ток је као кероловско огледало: боравак Џојсове породице у међуратном периоду, прво у Паризу који након Великог рата као средиште новог света буја од авангардне колективне енергије, наде и стваралаштва, а затим у Лондону, где се животи и коначно мењају, нарочито за Луцију, Џојсову кћер. У сасвим тихом другом плану обе приче осећа се огромна фактографска утемељеност, драмски искоришћена до крајњих граница унутар поступка који кореспондира са Џојсовим.

Крајњи ефекат свега овога доводи до ретког искуства: до тачке где читалац, уљуљкан пажљиво вођен причом попут оне у телевизијском документарцу, добија струјни шок и на последњим странама књиге јасно схвата шта је прочитао. И које су поуке приче за њега и ближње — и уназад и унапред.

Мудар и одмерен ликовни приступ Брајана Талбота је правилно извео дубинску намеру приповедача: опуштеност, документарност, игре бојама унутар два огледалска света и њихових нијанси, дозираност сваког ликовног поступка глатко усклађена са тоном обе драме.

Награђивање ове књиге је жири награде „Коста“ за 2012. образложио овако: „Сјајно урађена двострука биографија која прелази границе и литературе и графичког жанра са изузетним ефектом. Драгуљ од књиге.“

Има ту сваковрсне истине. Али књигâ, наградâ и великих а јефтиних речи је много. А малобројне су књиге које оволиком темељношћу износе невидљиве истине и без наметања сведоче мудрост као што то „Ћерке“ раде.

Дело брачног пара Талботових показује и колико је императивно важно да правимо излете ван својих основних каријера и дневних живота. Морамо себи дати одушка у кључним тачкама егзистенције и у тој катарзи успут вратити свету делић тешко стечене личне спознаје.