Саша Недељковић

Жалост сокола за краљем Александром

Представници сарајевске Соколске жупе походили су 1934. гроб краља Александра у Задужбини Карађорђевића на Опленцу. О томе су писали у „Соколском гласнику“. Путовање возом проведено је у посту и молитви. Од Аранђеловца соколи су путовали пешке, без залогаја хлеба, постећи. Соколи свих вера, међу којима жене, девојке, старци са села и града, пешачили су до Тополе, а од Тополе, пошли су на команду у корак и марширали до опленачке задужбине. Пред црквом делегација сокола затекла је огромне масе народа, које су дошле да се поклоне сени свог краља. У порти цркве су се могли чути сви дијалекти и видети људи из свих крајева краљевине Југославије. Пре сокола ушла је у задужбину делегација националних жељезничара. Иза њих су соколи ушли у крипту. На челу је био најстарији соколски радник из жупе Милан Хаџи-Вуковић, старешина соколског друштва Фоча. Носио је позлаћену урну са земљом узотом са гробова јунака и мученика с Пала, Фоче, Зенице, Блашње ... Соколска делегација ишла је за њим. Стари горштаци са Романије и Сокоца заплакали су испред гроба свог краља. Над гробом у тишини, прекиданом јецајима сокола и соколица, говорио је Радмило Грђић. У свом говору истакао је: „Краљу наш! Сарајево Ти шаље Соколе по црну и жалосну путу. Кад смо лани долазили, пратили су нас радосним кликтањем наш заносни Требевић, наше пољане и горе, планина нас додавала планини, бродили смо Србију земљу племениту и јуначку Шумадију да упалимо кандило соколске захвалности над гробом Твог великог Оца, с буктињом запаљеном ватром наших срдаца.

А сада нас испратише туге големе и срца сломљена, Војводо наш и рано наша непреболна. Романија нам не кликне весело, јер јој се срце окамени црног дана марсељског. Наше црне мајке заплакаше, наше сестре расплетоше жалосне косе, а чобанче преби фрулу, залелека и писну ко рањен соко. Ми Ти носимо њихове сузе и тугу чемерну. Приносимо на Твој свети гроб земљу с гробова наших мученика и јунака. Њихови гробови нису више хладан кам. Они говоре јасније и речитије него икад поколења које мора да изврши аманет Краљу ! Босна је данас крваво стиснута песница, Сарајево је огњени мач. На његову врху носимо нашу заклетву да ћемо чувати Југославију. Како се право заклели тако нам Бог помогао !”. „Тако нам Бог помогао” одјекнуло је криптом. Тада је Хаџивуковић, уплакан, спустио урну на гроб краља Александра. На урни су биле речи: „Соколи жупе сарајевске приносе земљу с гробова мученика и јунака на гроб Витешког Краља са заклетвом „Идемо Вашим светлим трагом”. Тиме је завршена свечаност. Соколи су се разишли дубоко потресени са утисцима који се нису могли заборавити. (1)

Поводом полугодишњице смрти краља Александра Соколско друштво Земун и Земун I, Хрватско певачко друштво “Томислав”, Српска занатлијска певачка и просветна задруга, Југославенско академско певачко друштво, уз учешће ђачког певачког хора и оркестра Државне мушке гимназије у Земуну приредили су 9 априла 1935. у дворани Народног дома краља Александра комеморативни концерт. Велика сала Дома била је пуна сокола и грађана. Прва тачка програма ”Свјати Боже” од Христића певали су Мешовити хор Југославенског академског певачког друштва и Српске занатлијске и просветне задруге под диригентом Луком Гавриловићем. Комеморативни говор држао је професор Јурај Перичић. “Со свјатими” певао је мешовити хор Српске занатлијске и просветне задруге. Григову “Озина смрт” извео је оркестар Музичког друштва под управом Давиденка. “Кољ Слављен” од Бортњанског, певао је Мешовити хор Државне гимназије уз пратњу оркестра Државне гимназије под управом професора Плештића . “Њест Свјат” од Мокрањца певали су Академско певачко друштво и Српска занатлијска задруга под Гавриловићем. “Верују” од Маца певао је хор Хрватског певачког друштва “Томислав” под управом Гринкова. Осму и последњу тачку “Чуваћемо Југославију“ (жива слика) извело је Соколско друштво. (2)

Приликом открића спомен плоче краљу Александру приредило је Соколско друштво Оребић свечану академију. После службе у цркви на којој је патриотским речима жупниковим евоцирана успомена на краља, свет је у поворци кренуо пред општинску зграду. На трибини говорио је прво општински начелник. Истакао је југословенско осећање пељешког поморца, а затим је хронолошки приказао велики рад краљев, којему овај народ прелазећи преко свих политичких мизерија садашњице и сутрашњице поставља завет исписан на плочи коју је он открио. Плочу је благословио жупник, а ученица основне школе Ћерезин говорила је пригодну песму. Увече је одржана свечана академија. Мешовити хор Соколског друштва певао је химну, затим песму сокола, “Морје адријанско”, “У бој, у бој”, “На планине”, руковет “Биљана”... Мушко чланство изводило је песничење и борилачке вежбе, женско чланство изводило је ритмичку вежбу Петка, а деца ритмичке вежбе уз песму “Ој летни, сиви соколе”. Историчар Мирко Врсаловић одржао је предавање “Наши народни мученици”. Неке тачке морале су се поновити. Диригент хора Зглав после неколико месеци напорног рада успео је да у малом мисту створити хор, који својим богатим репертоаром и изведеним гласовима може пристати ма где. Академији је суделовала музика Соколског друштва у Корчули.(3)

Саша Недељковић je члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене

1. „Соколи сарајевске Соколске жупе на Опленцу”, ”, „Соколски гласник“, Љубљана, 4 јануара 1935, бр. 2, стр. 5;

2. „Комеморативни концерат”, „Соколски гласник“, Љубљана, 19 априла 1935, бр. 17, стр. 6;

3. „Соколска академија и откриће спомен-плоче Витешком Краљу Ујединитељу”, ”, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 маја 1935, бр. 20, стр. 4;