Брана Димитријевић

Освета

Негде између 2002/03/04 па богами и током читаве 2005. године, у београдском џет сету препричавале су се најфантастичније верзије ове приче, која је потом потонула у заборав. Само ме не питајте шта је то београдски џет сет, и колико таквих џет сетова по Београду има.

У доба, када почиње ова прича, био сам асистент чувеног професора пластичне и реконструктивне хирургије, познатог као „Доктор Драшко“ (што, узгред буди речено, није имало никакве везе с његовим правим именом и презименом). И, не само асистент, већ и љубимац, па и више од тога, све ближи и ближи пријатељ. Још од самог почетка моје специјализације он ме је уочио, и присвојио, те сам у операционој сали – уз њега – био свакодневно. Има ли од тога веће среће за хирурга, и обрнуто, већег јада ако хирург а особито млад у салу улази једном или два пута недељно!

Био је невиђен мајстор! И – педагог. Имао је и својих „бубица“. Обожавао је естетску хирургију, а нарочито пресађивање косе. Био је члан америчког удружења за естетску хирургију, па, америчког удружења за пресађивање косе, британског удружења за... (ко би све и да наброји). Па иако његово претерано петљање са улепшавањима, није било баш по мом укусу – јер за мене је пластична хирургија нешто далеко драматичније и корисније – нисам могао а да га не заволим, и предам му се без остатка. Уз то му, у дубини душе, нисам одобравао ни профил његове бројне клијентеле. Беше ту и сумњивих типова којима је уклањао тетоваже, потом естрадних уметника и уметница, око којих је нарочито скакутао, гледајући да им коликогод је могуће боље угоди, не само својом вештином већ и клањањем до земљице црне, као да силни завиди. Тек, решавао је и све могуће здравствене муке и невоље, па и хирове, тог размаженог, простог света. Довољно је било бити „из бранше славних“ па, доћи у његов кабинет и затражити помоћ која није увек имала везе чак ни са занатом којим се Доктор Драшко бавио, и већ би стизала кафа, сок или виски, а он би истог часа приљежно окретао телефонске бројеве, обавештавајући већ кога треба, пренемажући се, мољакајући, смејући се, обећавајући... И, све би за тили час било решено. Идите тамо и тамо код тога и тога, кажите шаље ме Доктор Драшко. Имао је, чак, обичај да ме у таквим приликама хитно позове, било из превијалишта или амбуланте, те бих остављајући сав свој посао грабио у његов кабинет, а он би ме, озарен представљао овој или оној звезди естраде, именујући ме као будућег свог наследника „који ће га једном, свакако и надмашити“...

Временом ми је то све мање годило; али... то на неки начин, ето, омогућава да склопим ову причу, чији стварни почетак сеже у доба мог детињства, а студентских дана доброг мог професора.

Имао је тада велику љубав. Била му је вршњакиња, и студенткиња права. Водали су се, како то већ иде, заклињали, обећавали једно другом. Али једнога дана баш та његова велика љубав буде силована, од једног свог десетак година старијег познаника из комшилука, за кога ће се и удати потом, и напустити студије, и убрзо изродити једно за другим троје деце. У то доба, речени „познаник из комшилука“, беше атлетски развијен ситан криминалац, почетник. Тек касније ће се развити у великог боса, коме „нико не може ништа“. Стога је и припадао џет сету. А како је и слава Доктор Дршака расла, одлучи тај да мом професору доведе своју жену, на корекцију опуштених дојки. Приликом тог (драматичног?) сусрета, после толико година, ни она а ни Доктор Драшко, ничим не одаше своју давнашњу младалачку везу. А, потом... хм... После успешне операције, а на редовним контролама, жена тог великог боса и Доктор Драшко, туцали су се „као мршаве свиње“, у његовом закључаном кабинету. Све је то морало бити и тајно и на брзину... Тајна и јесте остала „за сва времена“, јер је она све то на време и прекинула, а он се, Доктор Драшко, није бунио.

Живео је, иначе, само и само у будућности. Али дословно. Дан који би тек почео, за њега би био већ завршен, па су све његове мисли, надања и планови биле усмерени на сутрашњи... Беше јединац, што често значи и – злопамтило. Тајно „вођење љубави“ са туђом женом – која је својевремено била његов идол – само је могло да га понизи у сопственим очима, А да се свети није се видео како.

Па, ипак ће му се указати и та прилика.

Једном у његов кабинет рупи – сасвим ненајављен – већ поменути велики бос. Носио је грдне поклоне, силно захвалан што му је Доктор Драшко жену онако улепшао, учинивши да се поново у њу заљуби... Док напослетку не превали и прави разлог свог доласка. Могао би Доктор Драшко и њега да оперише и подмлади.

Што да не. Закликта Доктор Драшко. Биће нам задовољство! Испеглаћемо лице, врат дотерати, јер кожа врата старост одаје понајвише...

У том трену он још не беше сасвим опремио своју – још увек тајну – приватну ординацију. Беше тек закупио четворособан стан, и тек што га је омалао. Па је ту као свог првог пацијента, намеравао да доведе и подмлади свог уништитеља. А овај то прихвати оберучке, рекавши да му баш таква скровита места највише одговарају... Речју све је кренуло како треба.

Тада још није изгледало значајно за ову причу да је годину и по дана пре тога Доктор Драшку умрла мајка, и да му је, потом, отац нагло оронуо. Једва да сам то и ја запажао, колико је тај преостали родитељ био на терету мом драгом професору. Сваког јутра професор би окретао телефонске бројеве, зовући те овог те оног свог колегу, специјалисту те за ово те за оно; два или три пута отац му је за длаку смрт избегао. Али, рекох, то је тада изгледало као безмало природна ствар.

Ипак, на моје благо изненађење, Доктор Драшко поче да тегли и одлаже већ уговорену операцију с поменутом великим босом, чинило ми се унедоглед. Те ординација – тачније хируршка сала, шок соба, соба за ноћну сестру, и тако даље – му још није сасвим опремљена, има још ситних проблема са поверљивим помоћним особљем... Изговарао се. Па му напослетку преоста једино лонџање око будућег изгледа стрпљивог пацијента. Доктор Драшко беше из САД добавио компјутерски програм, који је на екрану варирао будући пацијентов изглед; а који сам ја у себи називао – таксиметром. Овакав и овакав изглед добија се ако се изврше те и те операције, па би се и цена читавог подухвата добијала истог часа. Тим „анимационим састанцима“ и ја сам присуствовао, као будући асистент професоров у том послу. А знали су да потрају. По мом мишљењу непотребно, мада је Доктор Драшко све то правдао неком врстом „рафинираног америчког протокола.“

- И ви и ја – објашњавао је већ замореном кандидату – морамо сасвим тачно да знамо шта хоћемо, и шта можемо. И ви и ја морамо бити чврсто убеђени чему тежимо, шта очекујемо, шта ће неизоставно бити. Прошло је време неограниченог поверења у лекара. Предавања у његове руке, без роптања, па шта испадне. Савремена естетска хирургија увек и увек има на уму оно чему тежи. Пацијент није беспомоћно, ни бесловесно биће, већ партнер, саучесник, креатор.

Мене је то све више подсећало на облагивање. Па, једном упитах професора: чему опет и опет иста прича. А он ми одговори: „да заморимо противника“. И осмехну се загонетно.

Сад, после свега, у сећању ми је баш тај осмех, чији смисао, признајем, нисам разумео у оном трену.

Најзад, дође и тај дуго чекани дан операције, која је преко пет сати потрајала. Током саме операције причињавало ми се да се професор баш и не држи договореног, не барем „као пијан плота“, те се усудих да му при крају то и кажем, на шта се он опет загонетно осмехну (истина испод хируршке маске), и одговори отприлике да се извесна одступања, па и импровизације подразумевају, да је компјутерска анимација (таксиметар) ипак једно, а неумитна стварност опет друго, али да ће наш пацијент на крају крајева бити „врло веома задовољан“.

И доиста је тако било, већ десетог постоперативног дана. Велики бос чак рече својим тихим, промуклим гласом усхићено: „учинили сте више од очекиваног. Скоро па да ме нико неће ни препознати. Честитке, Докторе Драшко!“

И томе сам присуствовао, и чудио се.

Петнаестог постоперативног дана тог великог боса, умро је – изненада – отац Доктора Драшка, па мој професор никако не могаше да дође к себи. Пацијенте његове – и даље – тајне ординације ја сам примао, облагујући их и отежући како сам знао и умео. Памтим нарочито лонџање око изгледа носа једне естрадне уметнице. Али „таксиметар“ беше спас. Стрпљиво сам јој „презентовао“ све могуће (па и немогуће) варијанте, не гледајући на сат. Беше чак нечег детињастог у њеном понашању распитивању, наивном „залажењу у детаље“, анимација ју је очито и њу – забављала.

Онда, одједном, као гром из ведра неба, пуче вест: да је оболео Доктор Драшко! Сазнадох то не од њега, већ на улици, од једног даљег професоровог познаника, па као без душе одјурих кући болесника. Беше то у сред лета, а професор ме дочека раскомоћен, само у мајици и широким спортским гаћама. Данас док преврћем по сећању као да ми се све више чини да мојом задиханом посетом не беше претерано одушевљен. Осим тога, у свом пространом стану не беше сам. Препознадох једну некадашњу његову пацијенткињу, која се шепурила својим торзоом, па, једног професоровог друга из детињства, онда некакву мени до тада непознату жену, професорових година која је играла улогу домаћице. На столу беху поређани сви професорови налази, чак помпезно. Ево. Читај. Увери се. Све је – језиво. И – безнадежно. Узнапредовали карцином са метастазама.

При свему томе, професор не изгледаше довољно потресен. Пио је – гутљај по гутљај – сок од цвекле. Док они око њега (а тек ја!) изгледаху крајње забринути и очајни, јер шта су сви ти налази могли да значе него – смрт за месец два дана. А, опет, још тада ми се чинило да све баш и није тако. Сам Доктор Драшко није одавао утисак скорог самртника. Чудио сам се, барем у себи, што нема болова... А, опет, хм... Моја искуства с таквим болесницима, самртницима поготову, ипак, беху веома танка.

Изустих да га упитам шта сада намерава, али ме професор предухитри. Путује прекосутра. Лечиће се у специјалној једној болници недалеко од Њујорка, већ им је електронском поштом послао све налазе, укључујући и скениране рендген снимке. Тамо су „благи оптимисти“... И он је. Стога нека ме не чуди што тренутно није „довољно депресиван“. А што се тек отворене његове (тајне) ординације тиче, поверава ми кључ. Кирија је унапред плаћена до краја године, а дотле ће се и он вратити. Неће ми бити тешко да каткад обиђем „тај локалитет“... Ево ми уосталом и штампана упутства поводом тога, намеравао је да ме сутра позове, или да ми све то пошаље поштом, или по неком од својих пријатеља.

Све се и тада, као и претходних а и наредних дана, одигравало муњевито.

Он отпутова у пратњи оне даме, која изиграваше домаћицу. Беше средина августа, а већ 12. септембра – дан после оног чувеног 11. септембра – он је умро. Спаљен је, а урна с његовим пепелом, стигла је у Београд пет дана касније. Сахрана беше седмог дана.

Баш, баш – сахрана. Ковчег, а у ковчегу урна с пепелом.

Беше се слегао силан свет. Препознавао сам многе његове пацијенте, и, разуме се, познанике и пријатеље. Искрено су га ожалили и отпратили све до раке.

Предвече одох у његов стан, да предам кључеве од ординације оној жени, и да чујем о последњим његовим часовима. Сазнадох да ни тамо, на тој њујоршкој клиници, нико није очекивао тако брзу професорову смрт, уз још гомилу сасвим неважних детаља, делом неуверљивих.

Потоње кажем стога што и дан дањи сумњам да је мој добри професор одиста умро, да је уопште имао рак, толико узнапредовали поготову. Касније су се моје сумње још продубиле. Већ петог или седмог дана после професорове сахране онај наш пацијент, велики бос беше ухапшен на Франкфуртском аеродрому, под сумњом да је један од помно тражених Хашких бегунаца. Све се слагало у први мах, пластична операција лица и врата, која ипак није могла да сасвим прикрије прави лик особе за којом се трага. И требало је доста напора и живаца, док се та заблуда није распетљала, док га нису пустили да се врати у Србију. Али, то беше тек почетак његових невоља и штрапаца. Умешаше се и српске службе „за сваки случај“. Чак су и мене као сведока завали, да потврдим (или порекнем) да ли је тајно оперисан ту и ту. Објасних да реч „тајно“ у његовом случају значи да ординација, тачније, омања болница, још није била пријављена, и да је покојник, мој професор, намеравао да то учини исте јесени, али да га је смрт претекла... Могли су, барем што се мене лично а и професора мог покојног тиче, још да чачкају, али нису. Занимао их је, наводни Хашки бегунац, а не ми. Речју, за мог професора и мене та ствар беше убрзо окончана, али не и за наводног Хашког бегунца, чији углед у круговима подземља помном овом истрагом беше збрисан.

Потом провалише разноразне приче о њему. Нико га се више није бојао. Прежвакавало се све и свашта. Најразличитије претпоставке изговарале су се као – истине. Овде ћу поменути узгред само једну – претпоставку о освети – са којом се у души и ја слажем.

Не беше ту, да се разумемо, у почетку никаквог плана. Ствари су се, једноставно – наместиле. Указала се прилика. Затежући му лице и врат, мој професор је том приликом сасвим неприметно изменио ту и тамо још понешто, имајући као узор лик једног од тадашњих Хашких бегунаца, и – ствар је успела! Његов уништитељ био је збрисан преко ноћи!

Али је невоља била и у томе, што је сада могла да уследи освета на освету! Глава мог професора дословце је била, потом, у торби. Мој професор је морао да нестане! И нестао је...

Лично сам убеђен да је Доктор Драшко негде жив. Тако талентоване и веште хирурге свака клиника, свака болница једва чека!

(Савременик, бр. 219 – 220 – 221 / 2014, стр. 57 – 61)