Драган Мраовић
Прах срца
Штампано издање „Просвета“, Београд, 2006.
Електронско издање: „Пројекат Растко — Матица“, Београд 2015.
Садржај
Ана Сантоликуидо:
Сан, иронија и традиција у стиховима Драгана Мраовића
„Сан може у све да се претвори. / Пут је кратак од сна до лудила.“ Сан и чак лудост су инструменти за трагање у океану креативности. Видећемо да ћа поезија да се служи сећањем, осећањима, болом, па чак и сјајем вина да би настала. Разочарења и судар са животом ће је учинити опипљивом, а зналачки унета доза ироније занимљивом.
Књига Драгана Мраовића поставља питања. Пред нама је текст сложен по разноликости тематике, културних ослонаца, филозофских и религиозних поставки. Али, ради се и о књизи која помаже да се схвати историја једног човека и народа, њихових навика, обичаја, снаге и слабости. Енергија писања лежи у невиности речи која се не плаши да открије страсти, пороке и врлине. Ово је књига свођења рачуна, прожета жудњом да се ствари схвате. Песник поставља питања преплићући историју свога живота са историјом своје земље. Изазов и преступ дају вредност путу на који је песник кренуо свестан да ће, на крају, господар времена бити ништавило, али и да ће из његовог праха процветати ново цвеће.
„Тимочке несанице“ је циклус обележен плодношћу земље и жене. Ерос, витез луталица кроз стихове, пребива у реци и у песнику. Младалачке страсти песника одишу мирисом ватре и чекања. Једра сељанка и жестока мрена долазе у сећање као изазов времену. У југоисточној Србији, коју купају Бели и Црни Тимок, што се сливају у Велики Тимок, зачели су се „пупољци будуће песме“. На обалама Црног Тимока Мраовић је написао прве риме и сањао „све што нико не сме“. Два Тимока су постала два ока Крајине, граничне земље за коју је он везан.
Вода је значајан елемент. Мраовић поверава своје мисли реци као што се то дешавало некада у Италији, у шеснаестом веку, на обали реке Сини (када је Изабела Мора разговарала са „мутном реком Сини“). Песник пита реку „шта смо хтели, ти ја и та вода дубока“, схватајући да човек не успева да оствари све оно у шта верује и што жели да уради.
Немири се претварају у дијалог. Песник сведочи да се живело не знајући и не схватајући ништа, падајући ничице пред величином природе. Крчма је место на коме се утапају илузије и покушава смели однос са животом који ништа не даје, јер „још није узео ко није и дао“.
Књига има укус пријатељства. И Дунав је пријатељ песника који њему, „проклето лукавом вечнику“, баца рукавицу:
„Хеј, Дунаве! Једном ће и у нама све пући!
Ухватићемо се у коштац са тобом, за гушу.
Жестоко ћемо се са твојом матицом потући,
макар ми нашу или ти своју испустио душу!“
(На „Пени“ у Малом казану)
Из мотива сна рађају се многи стихови: „Ако размишљаш шта ће бити / никада нећеш овај сан уснити“ („Нисам ја бели анђео“). Сан се храни метаморфозом речи и живот се чини као нека прича у стиховима на сцени крајине у којој се песник пита: „Крајино, шта ћеш када нас не буде више?“ („Снег у Крајини“). За Крајином жуди када се ближи тама: „буди нам и гроб кад си нам била мајка“ („Последње вино у Крајини“). Песник као да је рођен да опева бајку Крајине. Тако бивају јасне слике колевке и гроба.
Циклус „Италика“ почиње песмом посвећеном Дантеу чији је Мраовић преводилац. У песми „Божанствена комедија“ иронија је једини начин да се преживи. Песник изазива тмину:
„Сваки пакао свога ђавола иште.
Уместо Беатричиног анђеоског осмеха,
нека ми Франческа подари путене снове.“
(„Божанствена комедија“)
У песми „Писмо Ђордану Бруну“ Мраовић огољава перфидну игру моћника, јер се ништа није променило осим технике:
„Јадни Бруно, ни Бог са природом не може да се равна.
Моћници се никада неће одрећи моћи, жеља ти пуста!
И данас би све учинили да те прекрије ноћца тавна,
измислили би хиљаду нових мука да ти запуше уста.“
Ко је живео на истоку видео је насиље власти, али је и запад био, кроз векове, насилан према великим умовима. У књизи се налази страшна констатација да је сваки људски гест бескористан, јер ће ионако све да се утопи у „послесмртном (м)уљу“. Зато неразумевање и смрт не треба да нас ужасавају. Дијалог са Полом Гогеном је пун посвећености и горчине: „Слика сликара, а песма песника ће убити“.
Бари има своје посебно место, док тече време:
„Не питај ме зато како ми је
у време ово жабокречно, барско.
Ништа ми није, жив сам, а све ми је
овештало некадашње рухо царско.“
(„Не питај како ми је“)
Лик Светог Николе и „Пјаца Моро“ драга су места песнику који је провео део свог књижевног и дипломатског живота у главном граду Пуље. Везув и По обогаћују италијански пејсаж.
Песма Америка је тежак ударац, јер се у песме враћа ужас рата.
Нежност према деци видљива је у песми „Гаврани на гробу Циганина Горана Матаковића“, у којој се налази тешка осуда расизма према Циганима. Оцу малог Горана било је забрањено да га сахрани на локалном гробљу, па је он морао да му начини хумку под једним јавором.
Мраовић осећањима смањује тензију и побуну. Ово је и књига љубави према пламену његовог живота у којој има песама које стварају хармонију између ероса и нежности. Никада љубав према жени није одвојена од привлачног изазова културе и сазнања:
„У мени проклетство спава“.
(„Вараш се“)
Чини се да глас песника долази из даљине. Он носи древне поруке. За Мраовића љубав је преступ. Сласт је кушати забрањено воће, па ипак у сваком стиху куца срце дечака заљубљеног у тренутак и жељног пажње. Магија осећања води га ка Дунаву, сведоку његовог људског и културног сазревања, али и и огледалу његових страсти. Песме „Ноћ на Дунаву“, „Ноћас“, „За тебе“, „Пратићу те до звезда“, представљају исказ љубави са дозом екстраваганције:
„Јесте, најгоре тек смишљам лажи,
али пратићу те све до звезда!“
(„Пратићу те до звезда“)
Значајни део књиге је дијалог. Комуникација са срцем је посебно привлачна. То што уметник успева да погледа унутар себе, огледајући се, значи да је избрусио технику урањања у амбисе свести из којих извлачи благо корисно за сазнање. Срце се „непрекидно рве са умом“:
„Ала времена када те најзад убије
и престанемо заједно да лутамо,
знаћеш да те нико никада волео није,
само си ти крварило и остало само.“
(„Срце“)
У циклусу „Боемска књига“ мисли о животу и смрти су све чешће. Медитација достиже врхунац. А онда, као и увек, иронија ублажава осећај ништавила које долази. Песма „Рогови“:
„Љубав неће раскинути наше смртне окове,
али помогла би да смрти бар набијемо рогове“
синтетизује семантички смисао и естетски учинак креативног стваралаштва Драгана Мраовића. Ноћ и меланхолија, затим, прате сећање на Београд. Нема спаса од перфидности времена.
„Бољи нека цвета“ и „Трава мога лица“ су песме које погађају читаоца. Већ смо поменули преступ и побуну у односу на конвенције. Ко се не побуни, крив је, сматра Мраовић.
У боемском циклусу налазе се весела друштва, чаше вина испијене у биртијама. Ту су настали стихови чије речи блистају у својој сјајној огољености:
„Издало време мене, па сам и ја себе издао.
Одиграо сам погрешан број на том рулету.
Скадарлијо, ништа немам, а и то ништа сам ти дао.“
(„Нећеш веровати“)
Мраовић је врстан лаички мислилац. Његова размишљања терају читаоца да размисли о догмама и доктринама. Чудесно је како се са једне странице поезије шире идеје које обухватају хиљаде поточића знања.
Огољавање равнодушности ближњег према болу појединца и слобода мисли стапају се у етички набој књиге. Нису могући „окови речи“, каже Мраовић у песми „Певаће неми“. Захтев за аутономијом уметности и одбрана креативне речи против инструментализације власти, велика су вредност за коју се треба борити. И то не само у земљама тоталитарних режима, јер и у Европи постоје прикривене диктатуре.
Јасну главну улогу у књизи има време које песник сматра својим „врховним судијом“. Питања постају учесталија, а ритам све бржи до мере да застаје дах:
„Живим
све тише.
Када посивим
ко ће да дише?
Куда ће немир?
Куда мисао трома?
Куда тај свемир
и ја у роју атома?
(„Куда“)
Читаву студију би захтевало коришћење појма трагови у Мраовићевом делу. Можда је то покушај да се остави траг о себи. Још од давнина сазнање је стигло до нас захваљујући траговима које је неко оставио. Траг представља много шири контекст, „путујуће позориште“ у коме је човек глумац. Шекспир је сматрао да је свет позориште, а Мраовић није далеко од тог става. „Траг и срце су у спрези. Срце постаје „бескрајна звезда“ и осветљава тамни плашт ноћи. Дијалог „пост–мортем“ води се између звезде–срца и трага–речи који остаје потомству.
Мраовић се напреже да замисли вечност. „Песник је већ опевао себе мртваца“ каже у песми „Песник“. Тај стих — изванредно лиричан и филозофичан — налик је на Леопардија, нарочито из прозног опуса „Мала морална дела“ (1827.). Живот је „кнута“ у песми „Пре рођења“. Страх од смрти га тера да оплакује срећу у доба пре рођења. Зашто се рађамо, ако потом постајемо плен ништавила? Одговор је у трагу који се често помиње.
Појам ништавила — који Мраовић често користи — има филозофске корене. За његову широку употребу у књижевности заслужан је велики Француз Жан Пол Сартр (1905–1980.), познат због своје антибуржујске полемичности и своје мисли о „друштвеном и историјском стању појединца“. Очигледно је да је Мраовић претрпео утицај славног филозофа, аутора чувених списа „Мучнина“ (1938), „Битак и ништавило“ (1943) и „Смрт душе“ (1940).
За Мраовића планета је претња, као што се то види и у текстовима славног енглеског драмског писца Харолда Пинтера, а самоћа је извор размишљања. Биће се налази само са собом и рађа мисли, нежне и горке. Стварност и сан, нежност и варка дају слику човека посвећеног емоцијама и уметности:
„Касније не знаш на коју ћеш страну.
Нешто нејасно у тебе се слива.
Сва веровања у празнини нестану
и опет само време бива и бива.“
(„Бива време“)
У стиховима заједно дишу песник–дечак и човек свакодневице који носи црну маску која ништа не прашта. Уочавају се дечак и глумац, Пасколи и Пирандело. Егзистенцијално хабање се смирује само у песми. Песник истиче да се не боји. Опевава прелазак у таму. Види час смрти и краљевство будућности. То су тренуци истине (и визије) које само уметност уме да пружи:
„Замисли да сањаш, да те нема,
замисли да је срећа што јеси.
Заборави мрак што се спрема.
Заборави и шта јеси и где си.“
(„У прелому“)
Песник придаје сну и поезији моћ преображења. Са сном — дакле са креативношћу — дух се уздиже и дешава се чудо. Следећи траг сна и песма постаје ваздушаста:
„Будан да сањаш путовање је у маглине
недостижне у којима свако чудо бива.
Сан да усниш то су непрегледне белине,
а ти травка, камен или нека гљива.“
(„Сан да усниш“)
У Мраовићевој поезији наилази се на дантеовско бивствовање и на Бокачов ерос. Меланхолични тонови подсећају на Чезареа Павезеа, док боемска нит има везе са француским проклетим песницима. Лингвистичка игра, тенденција ка говорном стилу, слављење слободе појединца и песма љубави подсећају на најбољег Превера (1900–1977). Неизбежно је и поређење са песником јужне Италије Роком Скотеларом који је, као и Мраовић, изражавао стиховима оно што мисли.
Мраовић је европски песник, иако је поштовао каноне књижевне традиције своје земље. Катрени, терцине, дистиси, риме, све то у његовој поезији има естетску тежину. Наилази се, каткада, у поезији Драгана Мраовића и на хорацијевски приступ видљив у бистрини духа, беспрекорним мислима и укусу вина.
Ана Сантоликуидо
италијански песник, преводилац и књижевни критичар.
Драган Мраовић
ПРАХ СРЦА
ТРАВА МОГА ЛИЦА
Бива време
Бива време када немаш жеља
и све око тебе те се не дотиче.
Кукавица те у срце стреља
а ти ћутиш, као да те се то не тиче.
Само понекад се деси да ти приђе
рука која те нежно скрива.
Уплашиш се да ће срећа да наиђе,
побегнеш, и опет све као и пре бива.
Касније не знаш на коју ћеш страну.
Нешто нејасно у тебе се слива.
Сва веровања у празнини нестану
и опет само време бива и бива.
Певаће неми
Окови речи би залуд да утрну.
Густа решетка мисао не задржава.
Закопане у земљу тврду и црну
време их кроз песму расцветава.
Сан је налик на цвет локвања.
Решио сам: пишаћу уз ветар.
Други уместо мене нека сања.
Продаћу себе на кило и метар.
Мозак шутирам уместо фудбала.
Цепам мреже у срцу затегнуте.
Верујем, као последња будала
да ће идиоти ипак да заћуте.
Препознаћеш ме
Нервозан као тигар у кавезу
гризем нокте испод очију неба.
У мозак стављају ми протезу
да мислим као што ваља и треба.
Бич дресера претечи пуцкета.
Жуљеви на колену и лакту.
Бесна пена у мени цвета,
док играм тачно по такту.
Дресирају ме по пропису
да будем што нисам био.
Препознаћеш ме по опису:
послушан, покоран и мио.
Буди
Тама грленог слога ухо потреса.
Цепа се као шав на рукаву.
Бити кожа без костију и меса,
бити налик на шуму, на траву.
Бити додир те меке усне,
бити златно руно венериног брега,
тек да се живот у теби згусне,
да процветаш пре последњег снега.
Прођи кроз друге као да их нема,
да те залуд газе, да залуд урличу.
Буди све оно чега никада нема,
буди ново слово да те сричу.
Будеш ли то нека ти је небо место чела,
па се расплини у маглини, у бескрају.
Буди срећан, буди мајмун, буди пчела,
буди такав да те никада не препознају.
Модус вивенди
У безбожној ватри, адској чигри,
преламам се ка неразуму.
Само понекада у зеници заискри
искра разума у лудом уму.
Ово тело још живот сања
сном којим га Она буди,
док у њене боје немир урања
и све више бледи кошмар луди.
Нешто недокучиво уму се слива
у звоњаву злослутних звона.
Или не разумем шта се збива
или ме више не разуме Она.
У лобањи, у углу свести живот спава
чекајући да га Она пробуди,
да нежна као прва пролећна трава
удахне поново у њега кошмар луди.
Прах срца
Нису клевете, нису протести,
не буде се звезде неумита.
То лахорају крајичци свести,
то прах срца тресем из сита.
Очи као два сунцокрета
окрећем сунцу времена.
Различак сумње у мени цвета:
случајан сам у ветру семена.
Узалуд урлају звиждуком
даљине у немилом мраку.
Расипам својом руком
прах срца на сваком кораку.
Буди што јеси
Драгомиру Брајковићу
Не можеш бити творац сјајних чуда.
Ниси ти створен ни за какво чудо.
Буди што и јеси, обична луда.
Проживи овај живот шашаво и лудо.
Не жуди за сјајем злата, не гори у жељи.
Тебе ће овај век у паучину да утка.
Пусти губавце, нека их гризу крпељи.
Ти само мирно пљуни и не буди лутка.
У тај гутљај горки и хмељни
утопи жеђ гамади што утробом гмиже.
Ми смо само бокала времена жељни
и љубави да нас варком лиже.
Никада нећеш бити творац сјајних чуда.
Неће у теби ниједан свет да васкрсне.
Буди само оно што и јеси, обична луда,
што ће у мехуру смеха једном да прсне.
Трава мога лица
Бићу и ја небеска мрва,
бићу сабрат буба и црва.
Бићу плен рибе речне
испод месечине млечне.
Прелиће ме вино и уље.
Бићу храна неке шаруље.
Неће ни знати рогата кравица
да пасе траву мога лица.
Можда
Живот је од лажи,
од ситница, од труња.
Живот је смрт на стражи.
Куга. Муња.
Живот је од малих тренутака.
Немирна дечја рука.
Огрлица сјајних белутака.
Трептање звука.
За неког живот је од бога.
За неког од ништавила ствари.
Живот је, можда, узбудљива дугонога
или када те се сећа пријатељ стари.
Ад хонорем
Не у част љигавих краба
о чије штипаљке смрт се веша,
нити због несносног свраба
у изнутрици живог леша.
Не у част праисконске змије
која жуди за библијском жртвом,
нити због детињасте илузије
коју су лажи начиниле мртвом.
Не у част гомиле пацова
пуних злобе и куге,
нити због људског отрова
у талогу светске шуге.
Већ у част очију што су прогледале.
У част нада развејаних с пепелишта.
У част свих звезда које су пале.
У част једног великог — Н И Ш Т А!
За тебе није
За тебе није овај вртлог мисли
и свесно непрорачунати ризик.
Ништа више не може да осмисли
речи што их слажем у овај слик.
Недоречено време све покрива.
Ниси ти никакав господар судбине.
Велика заблуда твог постојања
тоне у неистражене тмине.
За тебе није овај вртлог мисли,
ковитлање умирућег јесењег листа.
Ништа више не може да осмисли
сазнање што у теби сада блиста.
Отуђеност
Ово тело је изнајмљени стан,
никада мој, никада вечан.
У огледалу непознат и стран
свој лик видим свечан.
Срце као клатно старога сата
ништа више не може да узнемири.
Ни смрт када отвори паклена врата,
ни ништавило када се повампири.
Мртве су све мисли, све кретње.
Шћућурена у сећању, у глуво доба,
вратићеш се драга из те дуге шетње,
а ја лагано отићи пут свога гроба.
Вараш се
Да те расцветам у васељенском везу,
нисам, стварно нисам у стању.
мене она мучи и увек на опрезу
чекам да видим своју главу на пању.
Ако због мене те срећа заварава,
одбаци је, јер те она ближи беди.
У мени дубоко проклетство спава,
са мном срећан бити не вреди.
Све што кажем је као да други неко
место мене као хиљаду утвара збори.
Себе осећам као нешто нестварно, далеко,
свој глас као да маглена река жубори.
Писмо Полу Гогену
Веруј, једини ниси и сасвим извесно
и ми ћемо се утопити у неразумевању.
Ко год је нове варнице кресн'о
свеједно је замро у општем оклевању.
Зар ти не знаш шта је лудница?
Није све од шаренила и тамнина.
Пол, чуј, велика је светска судница.
Места има да сви постанемо давнина.
Мисле да смо стихови, платна.
Шта зна посетилац пред сликом?
На чеку временског клатна
уписаћемо наша имена криком.
Тражио си себе, а нашао неки Тахити.
Топим се у римама, а ти у уљу.
Слика сликара, а песма песника ће убити
када се загрлимо у будућем (м)уљу.
Пре рођења
Био сам срећан пре рођења,
док не запева кнута.
Цела је била,
моја је била,
цела васељена
и могло је свуда да се лута.
Био сам срећан пре рођења.
Није ме плашила смрт жута.
Читава је била,
моја је била,
васељена,
док лутах дуж звезданог пута.
Као чигра
Мисао као чигра
на рубу лудила игра.
Увек се у истом кругу врти:
колико још до смрти?
Лобања
На жртвеном пању
џелат мрви моју лобању.
Крст на чеоној кости
уписује рука вечности.
Хаос испуњава вриска.
Ђаво лобању стиска.
О лобањо!
Од животних сласти
хоће ли те смрт спасти?
Звер и мангупи
Знају у мени да пукну обручи
и срча зуба у грло да се сручи.
Мангупи ваде ноже жељне крви.
Не могу да се нагоде ко коље први.
Севају душожедне ножине.
Мука ми је од те множине.
Котрљам се као винско буре,
а пси запењени за мном јуре.
Ројеви бесних зоља зује
да се смрт моја не чује.
Досадиће ми тај кошмар глупи.
Пустићу да ме стигну звер и мангупи.
Најбоља песма
Своје најбоље песме никада нисам написао.
Осећао сам тек да оне у мени танано дишу.
Први стих заборави, задњи никада знао.
Најбољу никада написао, други нека је пишу.
Није да ја то хтео нисам. Чезнуо сам као за птицом.
Није да ја то умео нисам. Друге, тек, љубави беху прече.
Без моје најбоље песме, мним, срешћу се са гробницом,
без моје најбоље песме биће ми последње књижевно вече.
А и та моја најбоља песма, чему би могла да ми служи?
Таман се деси буде најбоља она, а мене не буде више!
Са киме би она, најбоља, без мене могла да се дружи?
Ко би њу, најбољу, боље од мене могао да потпише?
Крени куда те очи воде
Од свих победа је најслађа
она која те себе ослобађа.
Издели себе на мале комаде.
Нека се звери добро насладе.
Свакој по њено парче меса,
а ти се без тела вини у небеса.
Крени куда те очи воде.
Изађи из себе до слободе.
Бољи нека цвета
О тешка заблудо света,
све мање,
нестајање
ми смета.
када будем био лист купуса,
нека бољи процвета
из мога хумуса.
Прозивач
Покорно у строју,
чекам прозивку своју.
Никога неће мимоићи.
Свако ће на ред стићи.
Нестрпљиви глас се јави
да прозивача гњави.
У строј га вратише
и за језик скратише.
Није знала будала несмотрена
да прозивач за свакога има времена.
Би ли могла вечност?
Вечност би ли могла бити љубљена
сестра или брат, отац, мајка?
Били она могла бити нам жена
или бар љубавница повремена,
што руга се из прикрајка?
Би ли могла више да нас воли,
благо мени,
ова планета наша плава,
па да као гимназијалци заљубљени
потонемо у њена мора вртоглава?
Би ли метеори могли, брзометни,
да погоде смрт посред чела,
па да као мехур она прсне,
а ми се, детињасто сретни,
оденемо у рухо вечног вела?
Сан да усниш
Сан да усниш, то је једноставно, мирно.
Склопиш очи и све постане тако златно,
као да те је неки нежни лахор додирн'о,
па сањаш све оно што ти је невероватно.
Сан да усниш, то је чудо доступно свима:
будан да сањаш мраве, пчеле и сунцокрете,
будан да сањаш са страхом у грудима
да ће очи неке вечне и мрачне да те се сете.
Будан да сањаш је путовање у маглине
недостижне у којима чудо пребива.
Сан да усниш то су непрегледне белине,
а ти травка, камен или беја гљива.
Волим
Волим када мир мноме овлада,
као лења вода у мене се угнезди.
Све буде део жељенога склада
и поглед крене ка далекој звезди.
Волим када све тежи савршеном миру
у природи непомичној попут локвања,
када минути у мозаику времена замиру.
Волим када све у ромб замрлости урања.
Волим када се и лептир покрета клони,
ништа се не дешава — само се постоји,
када се сунце као драга на образ наслони.
Волим када ми се чело нирваном обоји.
Куда...?
Ћутим,
као мумија.
Жутим.
Време је судија.
Животни дамар
прекидом прети.
Пући ће шамар
будућој авети.
Живим
све тише.
Када посивим
ко ће да дише?
Куда ће немир?
Куда мисао трома?
Куда тај свемир
и ја у роју атома?
У прелому
У прелому животног доба
не буди туга, не буди страх.
Није страшно распршити се у прах.
Није тако тамна сенка гроба.
Замисли да сањаш, да те нема.
Замисли да је срећа што јеси.
Заборави сумрак што се спрема.
Заборави и шта јеси и где си.
Путујуће позориште
Путујућа позоришта се селе
да одиграју нову представу.
И ја ћу, зиме једне невеселе,
на исток ноге, на запад главу.
А ветар ће све да развеје
у брезовој тихој шуми.
Глумац ће сетно да се смеје
улози коју није умео да глуми.
Када полете последње ласте
и напустим путујуће позориште,
срце ће у звезду да прерасте
и неће више ништа да иште.
ТИМОЧКЕ НЕСАНИЦЕ
Тимочки триптих
1.
Белутак на крајичку плодне њиве:
млада сељанка над бразду се сагла,
а њене две дојке — две жеравице живе,
моја су крв и моја очиња магла.
Бели Тимок крај Вратарнице жубори.
У брзак путени загазио сам до паса.
Бацам белутке док у мени све гори
и младу сељанку призивам у по' гласа.
Штап у руци, подрхтава танка леска.
Не осећам више ни трзај жестоке мрене.
Жудим да на врелини тимочког песка
милујем чврста бедра те једре жене.
2.
На њему смо низали наше сјајне перле.
Ту су стизала писма из далеке Француске.
Нека Мишлен је сањала крајинско дерле,
а оно Књажевчанку и њене фармерице уске.
Ту су се зачели пупољци будуће песме.
На Великој брани таласале се прве риме.
Ту смо сањали све што нико не сме.
Ту, у врбацима, она ми је заборавила име.
Црни Тимок, црн к'о стршљен, к'о угарак,
кривудао је кроз наше прве љубави и лажи.
Испијали смо до бесвести тамјанику и суварак,
па заборавили наше трагове на Великој плажи.
3.
Два Тимока, та два крајинска ока,
у загрљај се слили као да су један.
Давно сам опкорачио оба Тимока,
спојио их у Велики, а остао жедан.
Жедан свега што је могло бити.
Жедан капи росе са њеног бока.
Ко би рекао да ћу и сада жалити
за њом на обали Великог Тимока?
Још свратим, понекад, на три Тимока.
Пљуцнем у воду и напишем понеки стих.
Шта смо хтели, ти, ја и та вода дубока,
може ли да стане у овај тимочки триптих?
Волети Крајину
По мотивима књиге
Живојина Павловића Азбука
Волети врлети, врбаке, вирове,
Васкрс, вршу... Снопове денути у крстине.
Волети шубаре, јагњеће коже сирове,
волети чворноватог сељака из Крајине.
Урвине, утоке, уранци, усови, уједи, удурисница,
урежњаци, узимало, уловар, урсула, убавиња,
узде, ућитељћа, ускрајник — речи к'о сјај свица,
препуна је таквих бисера крајинска шкриња.
Славски колач, младенчићи, витице и поскурице.
У Крајини без хлеба нико није сит, боже!
Има ли ичег светијег од класа пшенице?
Без пера можда, без сељачке руке се не може.
Ризлинг, прокупац, смедеревка, пловдина,
мускат, хамбург, дренак и афусали.
Хоће ли нас прогутати та мамутска тмина,
а да још нисмо сва крајинска вина пробали?
Букве, церови, грабови и јасени.
Тимок и скобаљи, кленови, белице, мрене, кркуше.
Гробишта су све гушћа, благо мени!
Куда ли ће из крајинског раја наше душе?
Из мајчиних сиса к'о у музлицу стару
усисаваш живот у његовом врењу,
береш зеленику, будимку, слатку колачару,
лубеничарку, петровачу, кожару јесењу.
Воденичар на јазу диже уставу,
бризга вода из бадњева — туче у витлове.
Звецка чекетало о моју главу,
тутњи млинско камење кроз снове.
Фењер виси о срчаници воловских кола.
Чорба од коприве и ракија у бардаку.
Како да преболим живу рану крајинског бола?
Где себе да тражим, у коме врбаку?
Рђају српови и косе, труну повоци мога лица.
Прашњава вретена, мотовила, чуњеви, разбоји и брда,
зарђала кљуса, вреже вргова и тиквица.
Ох, небеса! У туђе пашњаке залутала су моја крда.
Волети зуј дреша и мирис прашине, убод трна,
бацати сноп својих речи на врх вршалице.
На рамену носити врећу пуну златног зрна,
пасти уморан у сену топољака уз песму грлице.
Извлачим чешагију, тимарим љутог вранца,
појим га из чабрице, уздам — тврда иловача
ломи се под њим док јурим ко пас с' ланца
пуштен, а кошава звижди око ушију све јача.
Волети село под стеном, хук ветра кроз клисуре,
гледати снег на лисницама, утонути у крајински мир.
Пустити да те стигну зли пси који те јуре;
тад, у последњи час, бацити се испод врба у вир.
Из чутуре — жуте тикве крушкастог облика —
наливам себи, наливам теби, безброј чаша.
Тражићу по Крајини сенку мога лика,
све док се не претворим у крајпуташа.
А тада путниче друмски, намерниче,
седи у мирисе зова, чичка и чкаља.
Учиниће ти се да се, као из неке приче,
лик благог анђела из њих помаља.
И разумећеш љубав за ветрове са Карпата,
наклоност према праисконском паганству,
чврсту везу опута за те пределе од злата,
Крајину у нама и нас у њеном пространству.
Снег у Крајини
Шубара, гуњ јагњећи, вунене чарапе,
белина неизмерна под опанцима шкрипи.
нема у Крајини такве небеске капе
која би да те сакрије док снег сипи.
Полић, дрвена здела и шареница,
пут под ноге, па у планину;
која ли је то небеска воденица
самлела ове беле кокице за Крајину.
Румене јагодице, црне очи и плетенице,
млада влајна и сочне усне, о Крајино бела!
Ко ли њу створи такву сву од несанице,
ватрени створе, кугло моја посред чела!
Снег до колена, а и даље на нас веје,
кошава к'о бритва преко Дунава брише.
Мраз на лицу кљује попут грабљиве еје;
Крајино, шта ћеш када нас не буде више?
Ртањ
На врху Ртња громови се заустављају.
Кроз камену капелу оштар ветар фијуче.
Крај њега и богови величину заборављају.
Са Ртња сам лајао на звезде као куче.
Кроз ведрину неба у крајинској даљини
Дунав се, у оку, са врха као пена беласа.
Србија се равна према његовој висини.
Србијо, велика ли си! — вичем из свег гласа.
Тамо где ниче смиље и ковиље
На народни мотив из источне Србије.
Тамо где ниче смиље и ковиље,
где сикће змија ридовћиња,
у Крајини процвало небеско биље,
отворила се цветна шкриња.
У тој шкрињи девојћа је невен брала,
нанће ле, девојћа с'с ковано ђерданче.
Нанчице ле, ти ми га купи кад бејах мала,
а он златно прстенче и сребрно коланче.
Поклонил ми га је, мори, млади комшија,
млади комшија, нанће ле, синоћ к'сно,
па ми лице у пламен заоди, к'о сл'нце сија,
па ми коса без ветар трепери л'сно.
Би ме нанће ле
На народни мотив из источне Србије.
Цело село с'г вреви, цела мала,
што ме синоћ саму скоби,
што ме скоби кво нисам тејала,
што ме скоби, па ме оглоби.
потрга ми скопче до скопчета,
потрга ми тој момче сврљижанће.
С'г у мени трендавил цвета,
би ме нанће ле, би ме нанће.
Само кад им сељаци затребу
По Јовици Ћирићу
Само кад им сељаци затребу
да ји питују да дају некакво,
само т'га по њиве загребу,
т'га ји и окају онака никако.
Када нема кво да работе они си мере
јајца које им је потешко на кантар,
како сељака закон да одере,
држава да му узне ћар.
Сељак пцује колач, пцује бога, славу,
кошуљу заврзал на дупе:
државо у гузицу ли те гуљаву,
тебе и порезе глупе.
Ја пшеницу да им докарам с'с готовину,
а они ли ће д' уживају на мом 'лебу?
Вози ни држава дупе низ ровину,
док се ја смислим они ме прејебу.
Човек оче да ти даде
По Драгославу Манићу Форском.
Човек оче да ти даде леб, и с леб, и рећију.
Све које је за давање. А жену нече! Лепа не лепа.
Ако си она оче, може кришом и с'с комшију.
Ако муж дознаје има да маши и да ји утепа.
Ни куче
По Драгославу Манићу Форском.
Ни куче не воли да му друго куче лока из корито,
а тек човек је животиња опасна.
Зато мењај легла, замитај трагови, замини кроз сито,
к'о трун брашна, к'о репатица касна.
Ја с отидох, а она — с'с друћега!
Сва момчетија отимају се да до ње вану.
Има кво да се чује, пљунула ми на образ с'с њега,
реч се не дава тићем тека — ће је нађу заклану.
Једна из Грлишта једном из Београда
По мени
С'г ти к'жем од кво се дрво пра'е ложице!
Барабо белосве'цка, ти ће ме штипаш!?
Ћу ти разбијем зуби и вилице,
сам' ме пипни, а да не питаш.
Љубав Арсе Циганина
Ма тебе волем највише од свију.
Мајке ми Драгиња и ак' није тако,
нек останем брез очију,
нек' м' упљује свако.
Ма веруј ми бре! Сто му лебаца!
Ама волем те к'о пуно чокањче,
к'о пар добри' бели' ждребаца;
д'умрем ак' ти не купим златно ланче.
Ма чуј шта ћ' ти кажем!
И бре! 'Бем ти живот брез ракију!
Па, мајке му га, не' да ти лажем.
Није Арса најгори од свију.
Ма волем те, зар не ви'ш, 'бем му лебац?!
Нег' шта! И ја сам за поштен пазар.
Ће ти купим ланче. Ви'ш да нисам слепац.
Само, прво да м' даш мало ону ствар.
Кафана у Буковчу
У кафани код Жике у Буковчу,
намакли ми винску омчу.
Тресло се коло, пуцали кристали,
пунила се душа, празнили бокали.
Нема места
Нема места, баш га нема,
од Калне, па до Неготина,
где ја нисам испио
бар бокал крајинског вина.
Бдење
Ноћи несаних бдења,
велика су моја хтења!
Нема мени, баш нема лека,
од Књажевца до Мајданпека.
Није мене нимало страх
што ће у Дунав мој прах.
Нека однесе та вода лења
и мене и моја бдења.
Ионако не знам шта бих са собом,
па нека ме нестане са том водом.
Нека се и ово ноћашње бдење
разбије о дунавско камење.
Нека престане ово бивање ропско,
уз жестоко коло, уз оно шопско.
Неки будући снег када на Мироч буде пао,
биће то пахуље мене који нисам знао,
нисам знао да ништа не мења
ова несаница, ова ватра бдења.
Нисам ја бели анђео
Нисам ја више бели анђео,
већ све што нисам хтео!
Ти само изгледаш чиста,
али нећеш увек бити иста!
Падамо у Ђердапске поноре,
док навлачимо вечне одоре!
Ако размишљаш шта ће бити,
никада нећеш овај сан уснити:
да уместо Црног Тимока,
теку твоја два црна ока;
да се плаве обале мора
уместо рудника, код Бора;
да се код Неготина
купамо у киши вина
и да нам тада на лицу сине
сва лепота Тимочке крајине.
Али, нисам остао бели анђео,
већ све оно што нисам хтео.
Ни ти, савршено чиста,
ниси остала више иста.
Из Крајине отишла су два анђела,
а остала два лика стара и невесела.
Гамзиградски напев
Тамо ме је ујела за усну, до крви,
као змија у прво свитање дана.
Император, ни последњи ни први,
што ти пред ноге паде, Ромулијана.
Гамзиграде, ти велико село,
ево ме у одори средовечној.
Чуваш ли још њено змијско тело
или је нестало у води речној?
Зајечарска тужбалица
Нема више сјаја мога ока
у пресахлој води Тимока.
Ни она, чедна, не чека више њега,
у искрченим виноградима Белог брега.
Нигде више мене, нигде више ништа,
од Звездана, па све до Грлишта.
Зар је исти овај што сада пише песме,
као дечак, пио воду са Маркове чесме?
Кажи густа шумо, кажи ми Краљевице.
где си скрила моје некадашње лице?
Киша над Краљевицом
Киша се на Краљевицу слива.
Звоне прапорци тренутака.
Дечак лет лептира још снива.
Човек се буди у позоришту лутака.
Закаснела срећа над прошлошћу нариче.
Пар белих коња кочијаш шибом трује.
Новорођенче слова постојања сриче.
Ковач несреће потковицу среће кује.
У гатариној кугли лаковерник себе лаже.
У крчми срећни пијанац флашу грли.
Велика деца острво с благом траже.
Занесењак бољој будућности хрли.
Пламичак слутње нејасно тиња.
Немир разастире небом ледена магла.
Киша над Краљевицом упорно ромиња.
Ко си ти што си се нада мном сагла?
(Зајечар, Краљевица, 26. маја 1991.)
Хајдук Вељко
Какав смех то пуче
као удар силни надланице?
То је смех Хајдук Вељков
са вучје му вилице.
Габријеле Д'Анунцио
(„Ода народу српском“)
Како у песму, хајдучино од Леновца?
Зар таква громада у шаку речи?
Ријем кроз метафоре попут ровца
ка Д'Анунцију што пред тобом клечи.
Али, чак ни ја — Д'Анунцио још мање,
песмом о теби нећемо стићи до славе.
Прославили те већ они што на клањање
иду да моле Алаха да ти дође главе.
Ни мртвоме ти је не могу са рамена маћи.
Твоја прека сен и сада махнита пољима.
У Леновцу расте нови Вељко што неће узмаћи.
У Србијици земљици увек неког Вељка има.
Гаврани на гробу Циганина Горана Матаковића
Поживех тек које лето,
па ме сахранише као псето.
Два моја лета, две моје зиме,
срећно су носили циганско име.
Сада гледам високо у месец жут,
фењер над душом, мој вечни пут.
Боже, зар ти је баш свеједно
што ни у смрти нисмо заједно?
Кроз звуке виолинске струне
јавор над главом нека куне.
Гаврани што једу утробу
не дају ми мира ни у гробу.
Нису више светиње
ни очи детиње.
______________________________________
Напомена: Двогодишњег Циганина Горана Матаковића отац је сахранио под јавором од кога се праве виолине, ван гробља, јер неки локални примитивци, почетком осамдесетих година, у једном малом месту у југоисточној Србији, нису дозволили да Горан буде сахрањен на месном гробљу само зато што је Циганин.
На „Пени“ у Малом казану
Томиславу Мијовићу
Дунав у Малом казану стешњен ври,
шлепови судбину низ матицу вуку,
смрт–удица на дну, злослутна, спи,
рефлектори тегљача мрак туку.
У тај котао, у коме Дунав се пени,
бацамо струкове да их затегне трзај.
У моћну реку исконски заљубљени,
тамњанику лијемо у слатки гутљај.
Није нама до рибе, већ до те варке.
У самоћу вртлога би' да проникнемо.
Стали би' на поскока, на жалац шарке,
само тајну свете воде да разумемо.
А Дунав, тај проклето лукави вечник,
као звук оргуља одјекује у аласу.
Хоћемо ли икада разумети његов речник
или бар заблистати у његовом таласу?
Хеј, Дунаве! Једном ће и у нама све пући!
Ухватићемо се у коштац са тобом, за гушу.
Жестоко ћемо се са твојом матицом потући,
макар ми нашу или ти своју испустио душу!
(Мали казан, „Пена“, августа 1987, око поноћи)
Горња Бела Река
Александру Стојановићу
Овде је време, занавек, стало.
Оних којима тече остало је мало.
Између брда, дуж горске речице,
све мање је веселе дечице.
Село је увек имало школу и кафану,
али нема више оних који желе да остану.
Ту су само Бране Шеф и Славко Бећа,
а коса им све беља свакога пролећа.
Још виноград окопава чика Бора,
више из навике него што мора.
Нема више утакмица, нема више Мирослава.
Попили га ракија и вино, прекрила га трава.
Ни ње нема у колу са ниском дуката,
нема њених дугих плетеница од злата.
Прошло доба ратника и деда Тозе Солунца:
„Је л' опет Бугари, тако ти сунца?“
Понеки трактор забрекће тек да живот васкрсне:
Момци горњобелоречки, где су вам славе крсне?
Расули сте се по свету, бацили опанке,
оставили старце у селу и сеоске уранке.
Али, ваше село, Горња Бела Река,
још вам се нада, још вас чека.
О жаби и Истоку
Професору Владимиру Станковићу
и његовој књизи хаику поезије „Са жабама“
Претворио се у мирни локвањ цвет,
пред жабу када је, збуњен, стао,
да нас сети да још постоји свет,
да још није узео ко није и дао.
У жабу запањено загледан довек,
не знајући да ли то он жабу сни
или жаба у њему снива да је човек,
крајинац са истока ка истоку хрли.
„Оглашавају жабе — да је по води —
сенка кренула.“ О, боже свети!
Ко се на источној страни не роди,
никада исток неће ни разумети.
Тодорчетов конак
Радиславу Тркуљи
Сва су нам, боже, коначишта
једнако била све и ништа.
Само у Тодорчетовом конаку, у зору,
могли смо да чујемо анђеле у хору.
Кичица у руци и револвер да прекрате муку:
хајдук у сликару — сликар у хајдуку!
Махниташ као да не знаш шта је лудница
тамо где нас чека оновремена судница.
Узалуд варка у стиховима и на платну:
висићемо обојица на судњем клатну.
А хор благих анђела запеваће још јаче
када, заувек, напустимо Тодорчетово коначе.
БОЕМСКА КЊИГА
Београд спава
Поноћ.
Београд.
Јутро црни.
Бројим пеге
на срни.
Поноћ.
Дунав из сна зрачи.
Копним.
Калемегдан Саву свлачи.
Време за скитнице.
Патролна кола ноћ прате.
Из Скадарске улице
речи никако да се врате.
Београд спава.
Поноћ прошла.
Са собом нешто булазним.
Несаница је у походе дошла
улицама празним.
Небо док малаксава
у ваздуху сву ноћ зидам.
Поноћ прошла.
Сањај граде.
Капу ти скидам.
Скадарлијска ноћ
Пили као последњи пијанци.
Љубили као проститутке.
Умирали у нама растанци.
Губили као коцоши — ћутке.
Падале завесе у позоришту.
Падали и ми пред публиком.
На том калдрмисаном оставишту,
сударали се са сопственим ликом.
Ти пала си у кошмар и шаш.
Пробудила криком нас пијанце.
Немир си унела у сан наш,
на речи ставила катанце.
Ти питала чему јеси?
Са нама шта то сниш?
Питала шта си и где си?
Зашто са нама спиш?
„Два јелена“
Стихом кидам на души окове.
Реч тоне у устима дављеника.
Сврсташе ме у одметнике и лопове.
А шта може песник против чиновника?
У реч лажну сам урамљен
и већ ми праве невидљиву слику.
Остављам, од свих давно остављен,
и ја себе за неку бољу прилику.
Ноћ млитава упорно ме лоче.
Време капље досадно и споро.
Келнери у „Два јелена“ још точе.
Проклета да си што не стижеш, зоро!
Двориште Ђурине куће
Премеравам лаганим ходом старо двориште.
Пажљиво бројим кораке од угла до угла.
Свега је довољно када се ништа не иште.
Лепота може да се сања и у сенци ругла.
Преко ограде од звезда нећу прелепршати.
Све сазнање је стало у ово двориште.
Себе самог умем исто тако добро варати.
И овуда се једнако стиже на губилиште.
Мени ништа, баш ништа и нимало не значи,
што кажу да је свет од њега много већи.
Свеједно ће једном све да ми се смрачи,
свеједно ми је у које ћу двориште лећи.
(1978)
Пили у „Има дана“
Немали ништа, немали стана,
па пили у „Има дана“.
Ту певали песме старе,
без пребијене паре.
Келнери били грозни,
мрзовољни и нервозни.
Дош'о им политичар, важан гост,
смета песник, пијан и прост.
Избацили га на снег и вејавицу,
пљунули песника и његову песмицу.
Ноћне мисли
Ноћ је доба сете, узвишене, неме,
доба као створено за боеме.
Ноћу сећања носталгично стреме
повратку у неко минуло време.
Волим опало лишће и калдрму стару,
мале биртије са чамовим столовима.
Свет шарени налик на бубамару.
Волим сенке ноћи по крововима.
Ноћу су се дешавале моје велике ствари.
Она је бивала почетак и крај свега.
Ноћу су ме грлили београдски булевари.
једне ноћи је и она оставила њега.
Ја и моја сенка
Низ калдрму котрља се чупава глава,
тихо поје у ситне сате драги „Боеми“.
У срцу нешто тужно — сетно откуцава:
срешћемо се, хтети, па остати неми.
Од чесме лагано идем низ стрму улицу;
од „Скадарлије“ ка мени моја сенка јури.
Требало би отићи, ал' још чујем тамбурицу,
па куда ћеш сенко моја, куда ти се тако жури?
Ти и ја ћемо се у тој журби с њом мимоићи,
али она нас у пролазу неће ни погледати.
Тада ћемо, сенко моја, једно другом прићи
и под светлом лампиона сити се исплакати.
Јесен у Београду
Јесен као шарене бубамаре
расипа бескрајно нежне боје.
Низ београдске булеваре
прате ме очи твоје.
Јесен зри у Скадарлији.
Мене мање — она пунија свега.
Питам се на свакој капији:
када ће она оставити њега?
Тако неће, ипак, бити изненађења.
Попушићу лагано још једну цигарету.
Знаћу да све беху само сновиђења.
У Скадарлији и вину утопићу сету.
Шопенхауер и Дунав
Зурим у моћну воду кроз рој комараца.
Дунав се вуче прљав као војничко ћебе.
Мало би лепог, више ниских удараца.
Бацам у воду камичке сећања на тебе.
Много заблуда је минуло кроз ову главу.
Много пута је у њој планула ватра песмица.
Проклети Шопенхауер био је у праву:
„највернија љубавница је наша десница“.
Рогови
Љубав неће ноћас раскинути наше смртне окове,
али, хајде да ти и ја смрти бар набијемо рогове.
Бранчило код „Три шешира“ казује
Браниславу Петровићу
Он код „Три шешира“ надмоћно казује
тајне трава, воде, камена и ваздуха.
Бранчило се са сјајем ума римује
и птицу има уместо срца и слуха.
Бранчило на три педља од неба пије.
Из ока му капље стих уместо сузе.
Чини се боље би му било да га није,
чини се да из њега говоре музе.
Бранчило риме немогуће казује.
Гром надумни из била му пуца,
као да га васељена дави и трује,
прелепа, опече болом, па замуца.
Властодршци му затварали двери
(није сваком дано да разуме небеска славља).
Од Катула не би такве песничке звери:
ено Бранчила — из будућности нас поздравља.
Добошар Шоле
Многи су ноћобдели и тумарали
по калдрми стрме Скадарлије,
многи су низ њу падали, али
добошара као Шоле било није.
Патња виолине варка је за скоројевиће.
Шолетов живот беху бол и понека вотка.
За љубав песника, док нова зора свиће,
Шоле ће добошем хиљадиту песму да отка.
Биће „Јелена“, „Шешира“ и „Златних бокала“,
биће још жедних крај скадарлијске чесме,
биће вриске, срче, пијаних испод астала,
али никад таквог добошара, такве песме.
Свирај Туто
Све ме мање: па Туто, дабогда ти пукла
струна виолине сред „Златнога бокала“!
Труба грла ми већ болесно промукла,
док не разбих сва јебена огледала.
Себе када нађох у парчету стакла,
рекох: нека све иде у мајчину, боже!
Свирај и када ме смрт буде дотакла,
свирај Туто да не искочим из коже!
Знам драга
Знам драга, у свакој капи дан мање ме бива,
али пусти да ти наздравим, ниси ти крива.
Ти најбоља, штета што не би и прва,
испрати ме нежно у тај лепи свет црва.
Па реци тамо у неко тешко и јадно свитање:
бољи да је био, јао њему, волела бих га мање!
Нећеш веровати
Нећеш веровати: исти сам сред овог дима,
не зато што тако желим, већ што се бојим.
Разних нас је овде било, чудних још има,
неко свој камен чека, ја на своме већ стојим.
Ипак, не мисли да проводим ноћи тужне.
То што је било, било је и не очајавам.
Навикао сам се на многе ствари ружне
и пропуштене прилике да пребројавам.
Жуто лишче однеће ветар и ново ће да пролиста.
Точиће се вино, нови песник риме ће да пише.
Староградске ноте свираће другима виолиниста.
Наша имена спраће заборавом тешке јесење кише.
Прошли су лажни осмеси, ваљања по кревету.
Издало време мене, па сам и ја себе издао.
Одиграо сам погрешан број на том рулету.
Скадарлијо, ништа немам, а и то ништа сам дао.
Живот је велико срање
Миљенку Жуборском
Шта све мора да се отрпи,
само живот да се закрпи.
Много чаша ти си испио,
а још ништа ниси научио.
Свашта ти је до руку допало,
а теби никада доста, увек мало.
Понашаш се као курва лучка.
Луташ као олињала кучка.
Љубиш се са разним женама.
Играш се жилетом над венама.
До земље се клањаш лучно
да би постао име звучно.
Шириш илузије као губу.
Кичму савијаш у трубу.
За тебе је увек неко трпно стање,
јер знаш да је живот велико срање.
Нигде нема Скадарлије
Скадарлија свима широм отвара своја врата,
свима нама сване када засветле лампиони,
песник тада кује риме од чистога злата,
док се наше душе пуне, а троше милиони.
Није волео ко у Скадарлији није љубио,
није певао ко ту није певао старе песме,
није патио ко у Скадарлији није пио
и чекао зоре крај скадарлијске чесме.
А када се растужи душа боема
и струна виолине у нама зајечи,
тада живота без Скадарлије нема,
тада само она може да нас излечи.
Песма нек' се ори, вино нек' се лије,
срца нек' трепере к'о пупољци у цвету,
нигде нема, нигде нема наше Скадарлије,
нема је баш нигде на овоме свету.
Ми већ све знамо, све ми умемо
Ратку Милошевићу
Не брини више за тог скота:
излечићеш се и ти од живота!
Живот је само гозба мрсна:
не спасава те ни слава крсна!
Кунеш се сваком новом пролећу,
а издао би и Христа на распећу!
Ми трунемо у нашем болу,
а они мисле: у алкохолу.
Не знају, ти обични људи,
да се са нама и њима суди.
Боже, ако те већ има,
кажи све то њима.
Јер ми већ све знамо, све ми умемо:
са свима да живимо, а сами да умремо.
(„Шешир мој“, јануара 1996)
Када у Скадарлији зајесени
Нека и у мени
зајесени.
Сунце
нека зађе
на палуби
дунавске лађе.
А ти махни,
благо мени,
када у Скадарлији
зајесени.
Растанак у Скадарлији
Нећемо се више никада срести.
Нови песник риме ће да ти пише.
У „Три шешира“ ја ћу тада сести
и пити вино уз јесење кише.
ОНЕ
Неко друго платно
Изаткаћу неко сасвим друго платно
од хиљаду мајчиних сиса.
Чвор по чвор постаће златно
од цветова жутих без мириса.
Сешћу на степениште и дахтати
као мршави хрт.
Ништа ми ниси могла дати,
само твој корак, мек и шкрт.
Сто година ћу лупати на твоја врата
По Фабрицију де Андреу
Од каквог ли цвећа и биља,
од какве звездане мрене,
изаткала је чудесна везиља
нити између тебе и мене?
Твоје тело као месечина бела.
У твојој коси цвет црвени.
Да ли си знала шта си хтела
када си дошла једне јесени?
Би ноћ и очи ти беху мачје жишке.
Љубљах ти усне и косу.
На груди твоје, те две мале кришке,
прегршт мојих руку се просу.
Али, у зору ти си нестала.
У реку заборава, ко зна како, пала.
А човек што истину не прихвата
још сто година ће лупати на твоја врата.
Ноћас
Ноћас сам сањао љубави.
Ноћас сам сањао љубави.
Падале су по мени
као звездано иње.
Ноћас су ме давили удави.
Ноћас су ме давили удави.
Удави ватрени,
ватрено звериње.
Ноћас сам јахао на црном коњу.
Ноћас сам јахао на црном коњу.
Незауздан, неоседлан,
без иједног покова.
Ноћас сам видео стазу потоњу.
Ноћас сам видео стазу потоњу.
Циганка прорекла у длан
море снова, море отрова.
Ноћас је бивало што не бива.
Ноћас је бивало што не бива.
Палио сам свице
у небеској глави.
Ако ме ноћ нова дочека жива.
Ако ме ноћ нова дочека жива.
Сањаћу опет репатице,
сањаћу опет о љубави.
Пратићу те до звезда
нам, тешко је, увек скандали
и нека мука, магла, дамари,
али драга, срцу су и више крали,
а враћали подмукло као шамари.
Бити вољен, лако је то, драга!
Волети право је наше умеће!
Где су они нестали без трага?
Где су они што те више неће?
Куда би да пођеш? Време лети.
Много се тога рећи не сме.
Нико ти ни на крају памети
неће написати моје песме.
Немир док у теби нешто тражи,
у очима градим небеска гнезда.
Јесте, најгоре тек смишљам лажи,
али пратићу те све до звезда!
Ноћ на Дунаву
Драга, сан Дунавом тече
и никада натраг неће доћи.
Ти, ја и ово тмасто вече,
све ће као репатица проћи.
Драга, улице су голе, пусте.
Тек лахор ветра нас дирне,
док твоје косе дуге, густе,
лепршају чудесно немирне.
Драга, свега ће бити, нас бити неће.
Ево и месец умире на небеском вашару.
На венцу чела процвале су свеће,
као звезде у васељенском кошмару.
Драга, чуј како ноћ Дунавом шуми.
Касно је. Последњи свитац сјај гаси.
Само једном се може што се науми.
Само једном моја рука да те спаси.
Драга, не веруј у моје риме.
Превариће те шум ноћи крај Дунава.
Помислићеш да се то твоје име
на небу мојих усана распламсава,
док Дунав равнодушно наш сан сече
и зато немој ништа, ништа рећи.
Ако баш и полудимо у ово вече,
Дунав ће и даље моћно и мирно тећи.
Драга, загрлимо Дунав, ту густу воду,
што мутна крај нас лењо промиче.
Када и последњи трагови ноћи оду,
насмешићемо се и биће то крај приче.
Питање
Живим ли на тренутке?
Питаш ме ћутке.
Гледаш испод ока
погледом поскока.
Да ли хоћу или нећу?
Да ме љубиш или палиш свећу?
Харпун у срце
Очима звечарке
рачвасти жалац је клетва.
Сунце је светло варке.
Ноћу је најбоља жетва.
Не голи се венериним руном.
Није време за чарке.
у Срце можеш и харпуном.
Због тебе
Због тебе сам јахао јелена
рогатог, на Анде се пео,
убрао прегршт сунца и пелена,
неверник у бога се клео.
Био сам морнар на леђима ајкуле,
био сам ловац у канадским шумама,
псовао звезде што за тебе нису чуле,
лутао по Млечном путу и планетама.
Био сам пајац, клошар и песник лирски,
твоја сенка и оно што ти никада ниси,
био сам азијски лав и медвед сибирски,
филозоф умни и суза на небеској сиси.
Због тебе сам ишчупао своје срце из груди
да куца уместо твога, да се оно не троши,
лудовао да су се смејали и деца и људи,
чудили се анђели добри и ђаволи лоши.
Још само мало снаге да ухватим јелена
кога сам јахао или ђавола за рогове,
па да одем заувек, за сва времена,
из себе, из тебе, у неке друге снове.
Киша над Сопоћанима
Киша над Сопоћанима.
Нема те већ данима.
Нежни лик са фреске
дрхти попут леске.
Помози апостоле Јоване
да и мени једном сване.
Крсте мали од жутога лима
благослови ако ме још има.
И нека зазвоне звона
да се богојави она.
Тада мене неће нигде више бити,
само ће киша над Сопоћанима лити.
Без мозга и памети
Волим те, без мозга и памети.
Нека ми помогну сви свети!
Не марим ја за твоје око, твоју ногу,
већ те волим највише што могу.
Не дао Бог да разумем
зашто без тебе живети не умем.
Врати се
Врати се као пролеће на расцветали глог,
огласи се веселим лавежом паса,
разбистри таму, тескобу, смог,
разлиј се као речно јутро на лицу аласа.
Сурвај се уз пуцањ као лавина снега,
испуни празнину у срцу бетона,
сагори све сенке као подневна жега,
буди круна на челу небеског балона.
Врати се и не чекај више ни часа.
Чекања су крила вране црне.
У чекању море туге олујно таласа
и драга песма у грактању трне.
Камен у Сићеву
Камен у Сићеву грло ми гребе,
док ветруше лековите траве.
Кажу: није она за тебе,
кажу: она ће ти доћи главе.
А само ја разумем ватру речи
и скривене углове њеног лица.
Само ја знам траву што нас лечи
и шта крије испод трепавица.
Она је бог златоусти
на врху Сићевачке клисуре,
а ја, тек, камењар пусти,
сенка крила орлушине суре.
Срце
На многа места, срце, одлазиш.
Свима се дајеш, свима се нудиш.
На себе ти нимало не пазиш.
Само се тргнеш, па опет полудиш.
Као мрав на јелки, низ иглице,
клизиш избезумљено ка амбису.
У другоме тражиш ли своје лице,
на коме ли ћеш стати вису?
Пази срце на ту чашу што се прелива;
она те само на трен мало завара:
ништа није тако као када се снива,
на крају сна гротло горчине се отвара.
А ти срце, само иди, гори, лутај!
Са умом ти се непрекидно рви.
Као пловак на таласу ти плутај
и са собом самим ти се закрви.
Ала времена када те најзад убије
и престанемо заједно да лутамо,
знаћеш да те нико никада волео није,
само си ти крварило и остало само.
Пољупци наши
Чуј како разумем све што се збива.
Чуј, време капље у јесењим кишама.
Што више слушаш, све мање си жива.
Чуј, видиш ли куда иде пут пред нама?
Чуј како тренуци пролазе.
Зар не видиш да нас је све мање.
Чуј, све су краће стазе.
Пољупци наши воде у нестајање.
Долазак сећања
Време се точи у капима, досадно и споро.
Прелива се у моје очи слутњом узнемирене.
Знам. Осећам твој корак. Доћи ћеш ускоро.
Али, чему све то? Ко си ти за мене?
Растанак
Крошње под прозором се не мичу.
Мир неми влада у нашем стану.
Завршимо ову тужну причу,
па свако на своју страну.
ИТАЛИКА
Божанствена комедија
Дантеу Алигијерију
Не знаш ли ти, гадна човечја звери,
да сам постао велика плава птица
што лети кроз левак пакла?
Давно су ми испали ексери
испод ноктију, па као заноктица
неба, сијам се попут стакла.
Нема мере за моје грехе.
Не стају ни у једну сакристију.
Ни Бог не може да их опрости.
Дрхтим уз Франческине осмехе,
уз ту ђавољу литанију,
док ветар тресе кости.
Мислиш ли да ја то сањам?
Сан може у све да се претвори.
Пут је кратак од сна до лудила.
Као соко плаву птицу неба гањам
тамо где скелеџија Каронт збори
о Ахеронту што води до ништавила.
Знај, човечја звери, чудовиште!
Сада сам само плава птица
што облеће Дантеове кругове.
Сваки пакао свога ђавола иште.
Уместо Беатричиног анђеоског осмеха,
нека ми Франческа подари путене снове.
Писмо Ђордану Бруну
„Натура ест деус ин ребус“1, ти рече као да је шала.
Јадни Бруно, само занесењак из пехара истине пије.
и код наших послушника догми ти би допао вешала,
веруј, све је као и прије, ништа се променило није.
Чуј, Бруно, ми смо племенитији, уљуднија су наша села:
електричну столицу бисмо ти понудили, сва је прилика,
не ону ломачу, већ отровни шприц, метак посред чела,
јер кретени су увек исти, али напредовала је техника.
Верујеш ли још да је природа стање најприродније?
Зар и сада мниш да је баш човек центар света?
Не заноси се, свикли смо на ствари још поквареније.
Таласање жабокречине и данас свима највише смета.
Јадни Бруно, ни Бог са природом не може да се равна.
Моћници се никада неће одрећи моћи, жеља ти пуста!
И данас би све учинили да те прекрије ноћца тавна,
измислили би хиљаду нових мука да ти запуше уста.
1 „Бог је исти са природом“. Познате су Брунове теорије о „натура натуранс“ — о Богу, односно о активном стваралачком принципу и о „натура натурата“ — о оствареном свету.
Крај Поа
Крај Поа ни зима није она права.
Ни снега, ни ветра да зафијуче.
Лажна је и сасушена трава.
Овде жалим тамошње јуче.
У лишћу привиђење се свија
и лепршају дуги млазеви косе.
То небо са мном шалу збија.
То ме кишне капи заносе.
Ни покрета, ни шума, ни птице.
Само тамна вода лењо тече.
У крошњама кестенова лице
обасјава торинско вече.
Ноћ своју простирку везе.
Град погашеним светлима дрема.
Тугујем наслоњен на брезе,
јер тебе нема, па нема.
У Барију
У Барију,
процвало пролеће.
Само ње нема,
само она доћи неће.
У Барију,
на сунцу блистају многа лица.
Само ње нема,
само је она птица селица.
У Барију,
пролећни лахор ћарлија.
Чуј, Сунце,
шта ћемо без ње, ти и ја?
Отићи ћу у Напуљ
Отићи ћу у Напуљ једном када пада киша,
замре песма, потамни море и сунце зађе.
Везув нека ме ужареном лавом и попиша,
али Помпеју никада више неће да нађе.
Отићи ћу у Напуљ једном када песма стане,
догоди ли се то чудо свима немогуће.
Смејаћу се Везуву када на мене ватром плане,
јер Помпеју више не обасјава напуљско свануће.
Отићи ћу у Напуљ једном када пада киша.
Тенор благи нека ожали све потонуле лађе.
Старина Везув нека на мене громовима јуриша,
али Помпеју своју неће више никада да нађе.
Не питај како ми је
Дани једноличне алке на ланцу.
По добошу главе бубњају речи празне.
Прст небески прети псетанцу.
На видику таласају се воде непрелазне.
Не видим више друмове у магли.
Бескрајем убија плаветнило морско.
Увојци таласа над ћутњом се сагли.
У спарини духа вене биље горско.
Не питај ме зато како ми је
у време ово жабокречно, барско.
Ништа ми није, жив сам, а све ми је
овештало некадашње рухо царско.
(Бари, 29. март 1986.)
Базилика Светог Николе у Барију
Оцу Салијанију
Под тим каменом неке старе кости леже.
Из Мире украдоше их Матео и морнари.
Светац византијског лика у чвор тајне веже
базилику Светог Николе што чува Бари.
А тихи отац Салијани, верни доминиканац,
чува те кости и око којих венац речи твори.
Са вековних тајни скида свети катанац,
да чујемо што нам Свети Никола збори.
Варијације на Софоклову класику у Апулији односно Магна Грецији
И ти ћеш попут Агамемнона,
јер жена ти није пријатељ ни сестра.
као удар мртвачког звона
огласиће се орлушина Клитемнестра.
* * *
Егистов тријумф биће само
чекање новог Егиста,
јер, сви то већ добро знамо,
проклетства нас чекају иста.
* * *
Ни у дубини адских тишина,
Креонту мир не пружи Хемон.
Силног оца и бунтовног сина
растави непомирљиви демон.
* * *
Едипа сви у срцу носисмо
и волесмо Јокасту материнског сјаја.
Још као деца злочинци били смо
безгранично мрзећи оца Лаја.
КОРЕНИ
Српски Хазар у Хиландару
На Атос планини, на тој светој гори,
Свети Сава нам и данас о слози збори.
Стефан Немања узидао је заувек себе у Хиландару,
а по неки камен, свети храме, дугујеш и кнезу Лазару.
Краљ Милутин краљевство своје није сачувао,
важније му било што је себе у теби даром овенчао.
Минула су многа српска поколења,
али још стоји црква Светог Ваведења.
Прошли су векови кроз многе литаније,
а још лелуја завеса деспотице Јефимије.
Куле Светог Ђорђа и Светог Саве небо парају:
Бог се пита да ли Срби још увек за себе знају?
Или ће једног дана уместо нас, у Хиландару,
стајати запис о последњем српском Хазару?
Балада о Софији Таћи
Била је ватра, била попут угарка,
та сићушна Софија, та Шиптарка.
Поклоних песму и букет ружа
Шиптарки што још није имала мужа.
У Приштину дођи, потајно ми шану,
без ружа, са срцем на длану.
Би радости, би врелог смеха са усана,
би што би, а онда дођоше два Албана:
Не долази, однеће те мутне воде.
Србин са Косова може само да оде.
Софија махну, у ватри ужареног тела,
бесу дала, хтела, хтела, а није смела.
Прошле су године, узаврели неки зли људи.
Би ли Софија сада да ме воли или да ми суди?
Америка
Београд, 27. 9. 1995.
Ноћ је време за велику љубав,
од ње нема бољег савезника,
али, драга, ноћ је и змијолики удав
када је између нас Америка!
А сада ти мени реци је ли Америка
баш од челика
који сеје по српским главама?
И реци је ли баш тако велика
та Америка
док прети нама?
Зна ли Америка
да је никла из наших стрњика?
Зна ли за патње наших рањеника?
Зна ли она да и Срби имају децу
или мисли, јадна,
да бомбе баца по Месецу?!
Зна ли да се Срби не мере бројевима,
да не вреде Галупи,
да се с њима губи на свим изборима?
Зна ли Америка где је Србија,
као што ми знамо,
зна ли с ким се римује Калифорнија?
Зна ли Америка ишта о животу,
када нам шаље грозоту,
а ми њој твоју лепоту и доброту?
Америко, прашта ти душа васељена,
Америко, заборавићу твоје пакости,
али, дирнеш ли ми само њена колена,
тешко теби, поломићу ти све твоје кости.
Стидим се
„Стидим се што сам човек Европе,
стидим се што сам човек света,
што Србија неће да брани моју част.“
(Речи Србина из Ораховца у емисији
РТС–а, 14. јануара 2005. у 22,40 сати.)
„Стидим се што сам човек Европе“,
што јој моја православна кућа смета,
а када се руке у молитву склопе,
„стидим се и што сам човек света“.
Стидим се што се Европа не стиди,
када ми црква гори као пласт.
Стидим се што свет неће то да види,
„што Србија не брани моју част“.
Стидим се што су и они људи,
а пале ми кућу и затиру гроб.
Стидим се што им Европа не суди,
и не стиди се што сам роб.
Стидим се што свет мучитеље скрива,
што им се Европа за то још и клања,
што се на косовској мученици збива
оно што није бивало од постања.
Стид ме што свет не види српску голготу
и што сам човек тог притворног света,
стидим се што Европа трпи ту срамоту
да гори њена хришћанска земља света.
ФРАГМЕНТИ О ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА МРАОВИЋА
Мраовић је, како се то некада говорило, песник срца. Срце, и све оно што оно симболизује, и када га песник именује и када га не именује, налази се у готово свакој Мраовићевој песми. Такође, Мраовић је један од ретких савремених песника који негује боемску поезију, у традиционалном смислу једног одређења. Његова поезија има нечег аутентичног, каткад аутобиографског и документарног, као да је песник исписивао лирски дневник у стиховима.
Слободан Ракитић, песник и есејиста.
Драган Мраовић је успео, снагом срца и светлошћу ума, да преплете историју југа Италије и своје земље. Никада се није десило да песници и писци италијанског југа толико често и дуго посећују колеге из Србије и Црне Горе и да заједно осликавају књиге које ће сведочити о томе. Мраовић је вредновао креативност две јадранске обале својим врло озбиљним преводилачким радом који је зближио културе и саградио мостове пријатељства.
Песници „Ла Вализе“, Бари Италија.
Мајстор везаног стиха, звонке и полетне риме, као и јасно срезаних лирских слика, Драган Мраовић своје песме обликује, најпре, како би сликари рекли, у лаком намазу, брзим и вештим потезима, изнедрујући пун мотивско–језички склад. Ближећи се лирској реторици он је, у исти мах, спреже и дозира чврстим устројством форме. Занети тон, благо романтичан, повремено боемски заошијан, почесто пасторалан и готово екстатичан у његовим песмама има нешто од ритма налик ритму кола, од шароликости сличне преплетима народног веза. Песников воздигнути звонки глас надахнут је еротичким доживљајем света; доживљаји пејсажа, реке и женског тела у њему се узајамно преплићу, а природа је Велика Мајка, Вечна Прародитељка.
Нов и донекле неочекиван, али махом изврстан (лирски ванредно дејствен) набој Драган Мраовић изнедрује у песмама у којима посеже за дијалекталном стилизацијом и поготову у онима у којима се у потпуности ослања на источно–србијанске говоре („Би ме нанће ле“, „Ни куче“, „Тамо где ниче смиље и ковиље“, „Човек оче да ти даде“...). Високи резултати које он ту остварује посведочују сав лирски потенцијал локалних говора и искон–вредности што у њима почивају, запретене, али неугасле, од давних, па све до наших дана.
Драган Мраовић је стваралац са поузданим местом у нашој савременој књижевности и култури.
Срба Игњатовић, прозни писац, песник
и књижевни критичар.
Поезија Драгана Мраовића износи пред читаоца неке изузетно оригиналне детаље, како у версификацији, тако и у порукама... Његово римовање често даје изванредне и у италијанској поезији неуобичајене исходе.
Мраовићева поезија је стални ход између осећања ништавила постојања и сенке смрти и кратких осветљених тренутака сећања на љубав, носталгије, бљесака прошле младости, а у свему пријатељство игра велику улогу. Између ова два инспиративна чвора умеће се један други — скоро увек присутан — као неко клатно између поменута два: дијалектика између побуне и интеграције.
Песник (као што је скоро увек са уметницима) пада у заносе побуне и велике слободе, са највећим експресивним дометима, али све се, на неки начин, гуши у друштвеним ланцима, у препрекама свакодневног живота. отуда се рађа (али, не само и отуда) самоћа песника, његов осећај поражености, сагласје са уметницима из свих времена који су имали неразумевање и равнодушност као судбину.
Данијел Ђанкане, италијански песник,
прозни писац, књижевни критичар, добитник „Вукове награде“.
У песмама Драгана Мраовића доминира интимно–исповедна интонација. То значи да је песник у највећој мери заокупљен лирским тумачењем сопствене судбине и односа према свету. Из такве усмерености проистиче и заокупљеност темом пролазности, нестајања. Само присуство (али и доминација) теме пролазности у Мраовићевим песмама условило је појаву једног меланхоличног тона у већем броју песама. Тај меланхолични тон је, до одређене мере, утицао и на основни утисак који Мраовићеве песме остављају на читаоца, утисак да је све преко човекове снаге и да се он тешко може одупрети свему што му није наклоњено. Вероватно се због тога песник и приклања резигнацији и каже „све мање ми нестајање смета“.
др Радивоје Микић, књижевни критичар.
Поезију Драгана Мраовића карактеришу и обележавају два јасна елемента: предосећање и апокалипса. Те две ствари су међусобно тесно повезане. Човек Мраовић као да има ретку способност да предосети догађаје, будућност, да види с ону страну садашњости, а онда, у тој будућности песник примећује апокалипсу, односно ништавило, крај свега, празнину.
А та песимистичка, апокалиптичка визија света и будућности свих људи, када се претвори у речи и постане песма, сублимира се у некој врсти коначне катарзе у којој се чини да налазе оправдање чак и сама апокалипса и песимизам.
Рино Бизаро, италијански драмски писац,
глумац, режисер, песник.
Мраовић пева о пролазности и мучнини протицања, о плодовима тренутка и чежњама младости, али истовремено он зна да додирне стихом слућене дане који су, ако ништа друго, могућност реализовања снова и визија.
Има понегде овом времену непримерене сентименталности, али нада свим тим надвија се одређена дистанца и ироничност казивања, те тако Мраовићева песма не постаје анахрона.
Драгомир Брајковић, песник.
Мраовићева поезија је контемплација живота и смрти, медитација о индивидуалној усамљености, а нагли повратак у стварност намеће као самоодбрану маску и равнодушност. Понекада се прибежиште назире у сну који је замишљен као чудесни локвањ или пут на ивици лудила.
Мраовићева поезија је такође боемска и побуњеничка, она је иронична и испуњена осећањем пријатељства, носталгије и визија београдских ноћних слика.
Марко И. де Сантис,
италијански књижевни критичар и песник.
Песник из песме у песму продубљује однос са смрћу и суочава се са димензијама те драме, свестан да је све ипак „узалуд“: „Да те расцветам у васељенском везу / нисам, стварно нисам у стању / Мене Она мучи и увек на опрезу / чекам да видим своју главу на пању. Прецизно сазнање стално измиче, па се песник труди да све то прихвати са надмоћним миром–резигнацијом, која по гносеолошкој скали значи „врхунац сазнања“.
Борислав Хорват, песник.
Драган Мраовић има одређену вокацију усмерену ка извесном филозофском поимању света и нема ведар увид у животне токове у овој земљи. Његова поезија ослушкује ромор „вечних вода“ и стоји ужаснута пред ништавилом човека пред сверазарајућим временом. Пред безличном васељеном, као пред „утваром нејасном и мутном“ он је немоћан и бесан, побуњен као задњи Крањчевићев Адам. Њега узнемирује и тајна човековог бића, питање без одговора да ли човек може и како може да пресели своје кошмаре некуда и некоме изван себе. Тако долази до оне границе — шта ће бити „после“, „кад Она ми додирне тело“. Смрт је можда одговор. Само, ова поезија је отимање од ње. Он сања „метеоре брзометне — да погоде смрт посред чела“. Јер, она га прогони и у часу љубави: „свега ће бити , нас бити неће“.
Дора Пилковић, песник.
Уколико се гледа на суштину, на садржај песама Драгана Мраовића уочава се скуп мисли и ставова који потпуно осликавају јаку и осетљиву личност човека и песника који се нимало притворно поставља питања и даје одговоре на велике егзистенцијалне теме.
Енрико Бањато, италијански драмски
писац, књижевни критичар и песник.
Драган Мраовић је сањарски осећајан, мисаон и речит песник. Није склон неким експериментима са језиком и песничком формом. Једноставно он пева изворно да би исказао себе. Предмет његовог певања је у њему самом и он га, с поверењем у песничко посвећење, износи пред читаоца.
Добривоје Јевтић, песник.
Равнодушност зауставља дах песнику. А још више од равнодушности егзистенцијална варка. Космичка варка... Зато и није важно што песник није написао (и можда је никада неће ни написати) своју „најбољу песму“. Није важно што ноћни сан никада неће постати светла стварност.
Анђела Де Лео, италијански песник.
Вечност је сан, утопија урезана у нашу кожу, недостижна као видик у даљини...
Песникове речи су као влати траве на лицу, на сопственом лицу. То је ливада проткана сном, жељама, жудњама, илузијама што су проболе срце као „харпуни“.
Примо Леоне, италијански прозни писац и песник.
У његовој поезији постоји раван историје који се преплиће са равни „географије“, постоји меморијални део који се меша са друштвеном критиком све до политичке жаоке, постоји сентиментална раван која осцилира од љубави до еротике, најзад ту је и филозофска раван која се исказује као материјалистички витализам, а истовремено, у позадини је дух, Апсолут, ако не баш и Бог...
...Реч је о осећају хуманости који превазилази „историјски протест“, исказујући се, у неким случајевима, на „дивљи“, „варварски“, „народни“, „разуздан“ начин. Све у свему, то је нека врста пантеизма, „чула за земљу“ што нас води ка Ничеовој мисли, осећање настало међу великим зеленим долинама и планинама Балкана где још постоји велика блискост са снагом природе и божанског у њој.
Гаетано Бучи, италијански књижевни критичар.
Превод поезије је незахвалан посао. Репродуковање звукова, сензибилитета, нијанси другог језика често води ка онеприрођавању, ка немогућности да се потпуно пренесе оригинална целина. Можда је зато Драган Мраовић лично преводио своје песме.
Нико Мори, италијански песник.
БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
И СПИСАК ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА
Драган Мраовић, песник и преводилац, рођен је 4. октобра 1947. у Новом Саду. Завршио основну школу и гимназију у Зајечару, а Филолошки факултет у Београду, одсек за италијански језик и књижевност и француски језик. Пише за децу и одрасле и преводи са француског и италијанског као и на италијански језик. Објавио је укупно 166 књига, од чега 19 ауторских (пет у Италији на италијанском језику) и 147 књига превода (60 на италијански, у Италији, 85 са италијанског на српски, и 2 са француског). Објављивао у многим домаћим и иностраним часописима. Заступљен у зборницима и антологијама у земљи и иностранству.
Добитник је многих награда у земљи и иностранству, а међу њима Награде Бодини за поезију у Барију, 1989, затим награде Микина чаша књижевне колоније у Сићеву, 1993, и признања Домановићевих дана сатире у Београду 1995, Октобарске награде за књижевност Града Београда за 1996, Златног беочуга Културно просветне заједнице Београда за трајни допринос култури за 1999, Вукове награде за 2004. и награде Павле Марковић Адамов, за животно дело, 2005. године (Сремски Карловци). Одликован je, 2010. године, руском медаљом Николај Фјодорович Фјодоров и Витешким крстом руске Асоцијације витезова. Одлуком Владе Републике Србије, донетој децембра 2011, добио је Признање за врхунски допринос националној култури. Добитник је награде Венац врдничке виле, 2012. Италијански град Бишеље га је наградио наградом Печат града Бишељеа, 2013, а Београдски афористичарски круг Признањем Сатира феста 2013. за афирмацију српског афоризма у свету. Заступљен је у енциклопедији личности Новог Сада, у издању Завода за уџбенике (2013.) Српски Who is who — азбучник савремених елита у Србији, члан редакције књижевног часописа Ла Вализа из Барија. Превођен на италијански, енглески, јерменски, румунски, бугарски, шведски и грчки језик. Члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије.
Организатор многих књижевних манифестација у земљи и иностранству. Превео и објавио више од две стотине домаћих аутора у Италији и више од стотину италијанских писаца у Србији и Црној Гори, у књижевној периодици. Међу његове значајније преводе са италијанског спадају Божанствена комедија Дантеа Алигијерија, избор и превод целокупних дела Ђакома Леопардија Почивај заувек уморно срце моје, затим Декамерон Ђованија Бокача, Расправе и математички докази о две нове науке које се баве механиком и локалним кретањима Галилеа Галилеја, Исус из Назарета папе Бенедикта Шеснаестог, романи Рафаела Нигра Ватре Базента и Крстарица медуза, поезија Данијелеа Ђанканеа Отровница у телу, песме Пијетра Аретина Блудни сонети и Сандра Пене Песме, затим поема Габријела Д’Анунција Ода народу српском, први пут преведена у целини на српски језик. Такође су значајни преводи Историје филозофије права Гвида Фасоа, Демократија, шта је то? Ђованија Сарторија, Анатомски атлас Адријане Ригути и групе сарадника. Од превода на италијански треба поменути књиге Десанке Максимовић, Бранка Миљковића, Милована Витезовића, Љубивоја Ршумовића, Томислава Мијовића, Драгомира Брајковића, Миодрага Ђукића, Вукмана Оташевића, Саше Хаџи Танчића, Адама Пуслојића, Србе Игњатовића, Душана Ковачевића, Љиљане Хабјановић Ђуровић, монографију о Манастиру Дечани. монографију о Манастиру Хиландар, итд.
Био је преводилац, новинар, директор у Застави, уредник у Културно–просветној заједници Београда, опуномоћени министар у Министарству спољних послова, генерални конзул Савезне Републике Југославије у Италији, професор италијанског језика и књижевности у првој српској Гимназији у Сремским Карловцима, доцент на Филолошком факултету Универзитета у Барију, у Италији, коментатор Радио Ватикана за Балкан. Члан је Научног одбора италијанског геополитичког часописа Евроазија из Парме и дописник из Београда дневног листа Ринашита из Рима. Уредник је у српском геополитичком часопису Нација и стални сарадник Геополитике и Печата из Београда. Колумниста је дневног листа Дан из Црне Горе. Члан је редакције италијанског књижевног часописа Ла Вализа из Барија. Главни и одговорни уредник је Песничких новина. Боравио је у многим земљама света, а живео и радио у Торину и Барију око седамнаест година. Сада живи у Земуну.
Ауторске књиге
1. Долазак у сећање, песме, Крагујевац, 1982.
2. Папирне лађе, песме за децу, Београд, 1985.
3. Живеле мале враголије, песме за децу, Никшић, 1987.
4. L'erba del mio volto (Трава мога лица), песме на италијанском језику, превод аутора, Бари, Италија, 1989.
5. Evviva il primo amore (Живела прва љубав), песме за децу на италијанском језику, превод аутора, Бари, Италија, 1990.
6. Најбоља песма, песме, Ниш, 1991.
7. Боемска књига, прво издање, Сремски Карловци, 1994.
8. Боемска књига, друго проширено издање, Београд, 1994.
9. Ноћас сам сањао љубави, песме, Ниш, 1994.
10. Еротска кухиња, кувар, под псеудонимом Мира Ноглер — Драган
Детелинара, Београд, 1996.
11. Еротски кувар, кувар, под псеудонимом Мариа Ноглер — Драго Драгоне,
Београд, 1998.
12. Тимочке несанице, песме, Зајечар, 1998.
13. L’arazzo, песме на италијанском, превод аутора, Бари, Италија, 2002.
14. Свети Никола (са Зораном Сарамандићем), монографија, Подгорица, 2003.
15. Прах срца, песме, Београд, 2006.
16. Мали саобраћајни бонтон, песме за децу, Београд, 2007.
17. Il patentino per i ragazzi, Корато, Италија, 2008.
18. Боемска књига, треће издање проширено у односу на претходна два, Београд, 2010.
- Libro bohémien, песме, Корато, Италија, 2011.
Књиге превода
1. Жан де Фаст, Хорде са планете Идо, роман, превод са француско Горњи
Милановац, 1980.
2. Габријел Жан, Плава бића са планете Рехан, роман, превод са француског,
Горњи Милановац, 1980.
3. Ана Сантоликуидо, Камена кућа, песме, избор и превод са италијанског,
Никшић, 1988.
4. Виторино Курчи, Песме за Џејн, песме, избор и превод са италијанског,
Никшић, 1989.
5. Данијел Ђанкане, Отровница у телу, песме, избор у превод са италијанског, Ниш, 1989.
6. Саша Хаџи Танчић, Il cuore è una pietra (Срце је камен), приповетке, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1989.
7. Вукман Оташевић, Nostalgia del fiore (Носталгија за цвијетом), песме, избор и превод на италијански, Ноћи, Италија, 1989.
8. Десанка Максимовић, L’usignuolo della Jugoslavia (Славуј из Југославије), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1989.
9. Трагови на Јадрану — Orme sull’Adriatico, антологија поезије Црне Горе и Пуље, двојезично издање, превод на италијански и са италијанског, Никшић, Југославија — Бари, Италија, 1989.
10. Димитрије Миленковић, Senza Noè (Без Нојеа), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1990.
11. Рино Бизаро, Криво огледало, песме, избор и превод са италијанског, Ниш, 1990.
12. Видосав Петровић, Dietro il sipario (Иза застора), приповетке, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1991.
13. Енрико Бањато, Девојка у џинсу, песме, избор и превод са италијанског. Ниш, 1991.
14. Примо Леоне, Земља снова, песме, избор и превод са италијанског, Ниш, 1992.
15. Анђела Де Лео, Плаветнило, песме, избор и превод са италијанског,
Београд, 1992.
16. Марко И. де Сантис, Јесен у срцу, песме, избор и превод са италијанског,
Београд, 1992.
17. Блажо Перовић, Il volto dell’aurora (Зоролик), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1992.
18. Слободан Стојадиновић, Il fuoco nero (Црна ватра), песме, избор и превод
на италијански, Бари, Италија, 1992.
19. Горан Станковић, Cyberpunk, песме, превод на италијански, Бари, Италија, 1992.
20. Жарко Димић, La casa sulla strada (Кућа на друму), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1993.
21. Винћенцо Галина, Тестамент, песме, избор и превод са италијанског,
Београд, 1993.
22. Ђана Салустио, Заседа времена, песме, избор и превод са италијанског,
Сремски Карловци, 1993.
23. Донато Алтомаре, Небески народ, проза СФ, избор и превод са италијанског, Ниш, 1993.
24. Добривоје Јевтић, Un pomeriggio con le armi (Поподне с оружјем), превод
на италијански, Бари, Италија, 1993.
25. Вид Вукасовић, Il filo di Arianna (Аријаднина нит), проза СФ –радиофонске игре, Бари, Италија, 1994.
26. Јован Зивлак, Il cuore del mascalzone, песме, избор и превод на италијански, Таранто, Италија, 1994.
27. Зоран М. Мандић, La lettera del Signore (Господово писмо), песме, избор и
превод на италијански, Бари, Италија, 1994.
28. Анђело Липо, Невидљива пчела, песме, избор и превод са италијанског, Сремски Карловци, 1994.
29. Лоредана Пијетрафеза, Вечни звуци, песме, избор и превод са италијанског, Сремски Карловци, 1994.
30. Адам Пуслојић, La solitudine del mammut (Самоћа мамута), песме, избор и
превод на италијански, Бари, Италија, 1994.
31. Томислав Мијовић, Non essere ma essere (Не бити, а бити), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1994.
32. Срба Игњатовић, Il cerchio decimo (Десети круг), песме, избор и превод на
италијански, Бари, Италија, 1994.
33. Власта Младеновић, Gesù Cristo è il mio testimone (Исус Христ је мој сведок), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1994.
34. Ана Сантоликуидо, Бела једрилица, приповетке, избор и превод са италијанског, Београд — Неготин, 1994.
35. Ана Сантоликуидо, Путовање, песме, избор и превод са италијанског,
Ниш, 1994.
36. Данијел Ђанкане, Та луда планета Земља, роман за децу, превод са италијанског, Београд — Неготин, 1994.
37. Пино Индини, Главна књига, песме, избор и превод са италијанског, Београд — Неготин, 1994.
38. Бранко Миљковић, Le acque cieche dello Stige (Слепе воде Стикса), песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1994.
39. Грација Стела Елија, Маслина, песме, избор и превод са италијанског,
Београд — Неготин, 1994.
40. За оне које волимо — Поруке преко мора / Per quelli che amiamo — Messaggi oltre il mare, двојезична антологија писаца Ниша и Барија, превод са италијанског и на италијански, Ниш, Југославија — Бари, Италија (заједничко издање), 1994.
41. Рафаеле Нигро, Ватре Базента, роман, превод са италијанског, Никшић — Београд, 1994.
42. Нини ди Стефано Буза, Трагачи за бескрајем, песме, превод са италијанског, Београд, 1994.
43. Кристанцијано Серикио, Морски коњиц, песме, превод са италијанског, Сремски Карловци, 1994.
44. Зоран Ћалић, Il nuovo diluvio, песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1995.
45. Предраг Богдановић — Ци, Il tosone d'oro (Златно руно), избор и превод на италијански, Милано, Италија, 1995.
46. Данијел Ђанкане, Та луда планета земља, роман за децу, друго издање, превод са италијанског, Никшић, 1995.
47. Ђакомо Леопарди, Почивај заувек уморно срце моје, песме и проза, избор и превод са италијанског, Подгорица, 1996.
48. Ђана Салустио, Зрела жена (наслов оригинала: Rosolio), приповетке,
превод са италијанског, Београд, 1996.
49. Драгомир Брајковић, Discorso sulla genesi (Слово о постању), избор и превод на италијански, Бари, Италија, 1996.
50. Срба Ђорђевић, Gli anni delle piogge acide (Године киселих киша), песме, превод на италијански, Бари, Италија, 1996.
51. Данте Алигијери, Божанствена комедија, поема, превод — препев са италијанског, Подгорица, 1996.
52. Едио Фелиће Скјавоне, Последње вече карневала, песме, избор и превод са италијанског, Београд, 1996.
53. Донато Алтомаре, Кућа костура, хорор приповетке, избор и превод са италијанског, Београд, 1996.
54. Драган Драгојловић, L’invocazione del Dio (Дозивање Бога), песме, превод на италијански, Бари,1996.
55. Миодраг Ђукић, драма: L'Ossigeno (Кисеоник), превод на италијански, Молфета, Италија, 1997.
56. Данијел Ђанкане, Италијанска књижевност за децу, есеји, избор и превод са италијанског, Београд, 1997.
57. Зоран Богнар, Il nuovo diluvio, песме, друго допуњено издање, превод на италијански, Верона, 1997.
58. Драган Драгојловић, Il libro dell'amore, песме, избор и превод на италијански, Бари, 1997.
59. Данте Алигијери, Пакао, (Из Божанствене комедије, екавска варијанта), Београд, 1998.
60. Драган Коларевић, Pure questa è guerra (И то је рат), роман, Бари, Италија, 1998.
61. Данте Алигијери, Божанствена комедија, поема, превод — препев са италијанског, друго издање, Подгорица, 1998.
62. Ђана Салустио, Чак ни камила, роман, превод са италијанског, Београд, 1998.
63. Грација Болоњезе, Ренато Греко, Рита Марино Кампо, Три шкољке из Пуље, песме, избор и превод са италијанског, Београд, 1998.
64. Габријеле Д'Анунцио, Ода народу српском, превод са италијанског, ауторство пратећих текстова и њихов превод на италијански, двојезично издање, Београд, 1998.
65. Зоран Богнар, La nuova Arca di Noè, песме, превод на италијански, Италија, 1998.
66. Ђакомо Леопарди, Почивај заувек уморно срце моје, песме, превод са италијанског, Београд, 1998.
67. Ђулијана Морандини, Убиство у Трсту, роман, превод на српски, 1998.
68. Ђовани Бокачо, Декамерон (избор за школску лектиру), Београд, 1998.
69. Рафаеле Нигро, Крстарица Медуза, роман, превод на српски, Београд, 1998.
70. Рафаеле Нигро, Ватре Базента, роман, превод на српски, друго издање,
Београд, 1998.
71. Црна Гора у извештајима венецијанских управника 1687–1735. — Il Montenegro da relazioni dei provveditori veneti 1687–1735, превод са италијанског, Подгорица. 1998, двојезично издање.
72. Миломир Краговић, L’attivista casalingo, песме, превод на италијански, Бари, 1998.
73. Мира Марковић, Notte e giorno, дневник, проза, превод на италијански, Edizioni internazionali BETA, Рим, Италија, 1998.
74. Мира Марковић, La risposta, збирка интервјуа, проза, превод на италијански, Edizioni internazionali BETA, Рим, Италија, 1998.
75. Милован Витезовић, Le calze del re Pietro, роман, превод на италијански, Београд, 1999.
76. Данијел Ђанкане, Нове бајке, бајке за децу, превод са италијанског, Београд, 1999.
77. Данте Алигијери, Божанствена комедија, поема, превод — препев са италијанског, прво издање у екавској варијанти, у три књиге: Пакао, Чистилиште, Рај, Београд, 2000.
78. Роберто Фујано, Сунце у граду, песме, избор и превод са италијанског, 2000.
79. Богумира Пејчић, La sposa del sole, песме, Бари, Италија, 2000.
80. Владимир Кршљанин, Eridano, il fiume caldo, песме, превод на италијански, Ноћи, Италија, 2000.
81. Зоран Ђерић, Voglio dimenticare tutto, песме, превод на италијански, Бари, 2001.
82. Виторино Курћи, Између две велике самоће, песме, превод на српски, Београд, 2001.
83. Перо Зубац, Le solitudini delle piogge di Mostar, песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 2001.
84. Зоран Богнар, La trilogia d'Eliseo, песме, превод на италијански, Бари, Италија, 2001.
85. Анђела Ђанели, Дунавске руке, песме, избор и превод на српски, Сремски Карловци, 2001.
86. Наталија Дудаш, I sandali verdi, песме, превод на италијански, Бари, Италија, 2001.
87. Ђовани Сартори, Демократија, шта је то?, социологија, превод на српски, Подгорица, 2001.
88. Данте Алигијери, Божанствена комедија, са италијанског, друго издање у екавској варијанти, у једној књизи, Београд, 2001.
89. Милован Витезовић, Le calze del re Pietro, роман, превод на италијански, Службени лист, Београд, 2002.
90. Ђино Локапуто, Медитеран... расуте белешке, песме, превод са италијанског језика, Београд, 2002.
91. Ђовани Бокачо, Декамерон, Београд, 2001.
92. Милован Витезовић, Aforismi, избор афоризама, превод на италијански, Нардо, Италија, 2002.
93. Драгослав Мишић, Il vero volto della maschera serba, песме, избор и превод на италијански, Бари, Италија, 2002.
94. Матија Бећковић –Vera Pavladolska, Драган Стојков — Слике, Нови Сад, 2003, песме, превод на италијански.
95. Кристанцијано Серикио, Велико око миленијума, песме, избор и превод на српски, Београд, 2003.
96. Петар Лазић, La breve storia dell'animo, проза на италијански, Бари, Италија, 2003.
97. Кристанцијано Серикио, Ислам и крст, роман, Београд, 2003.
98. Пиетро Аретино, Блудни сонети, песме, Прометеј, Нови Сад, 2003.
99. Сандро Пена, Песме, превод са италијанског, Подгорица, 2004.
100. Енрико Бањато, Tre drammi, превод са италијанског, Сремски Карловци,
2005.
101. Светлана Стипчевић и Данијел Ђанкане, La poesia serba del novecento (српска поезија двадесетог века — антологија и приручник за универзитетске студије), превод на италијански, Бари, Италија, 2005.
102. Џин Тоски Марацани, Коридор, проза, превод са италијанског, Београд, 2006.
103. Данијел Ђанкане, Кунем ти се — Te lo giuro, песме, двојезично издање, превод са италијанског, Смедерево, 2006.
104. Вукоман Бошковић, Бесконачни бисери — Le perle infinite, pesme, двојезично издање, превод са италиjанског, Београд, 2006.
105. Данте Алигијери, Божанствена комедија, са бакрописима Гистава Дореа, луксузно издање, превод са италијанског, Београд, 2007.
106. Љубивоје Ршумовић, Abbecedario dei diritti dell’infanzia, превод на италијански, Корато, Италија, 2007.
107. Ђована Ригини Ричи, Кирини синови, приче за децу, Београд, 2007.
108. Ла Вализа, Наших првих двадесет година са Србијом 1986–2006, превод са италиjанског, Београд, 2007.
109. Ана Сантоликуидо И зато ја лутам — Ed è per questo che erro, песме, двојезично издање, превод са италиjанског, Смедерево, 2007.
110. Лоредана Пијетрафеза, Не смеш да ме волиш, песме, превод са италијанског, Београд, 2007.
111. Il monastero di Visoki Dečani, монографија, превод на италијански, Дечани, 2007.
112. Анђела Де Лео, Баладе под Луном — Le Ballate di Lilith, песме, двојезично издање, превод на српски, Корато, Италија, 2007.
113. Гвидо Фасо, Историја филозофије права, превод са италијанског, Подгорица, 2007.
114. Данијел Ђанкане, Та луда планета земља, роман за децу, Београд, 2008.
115. Сузана Тамаро, Луизито, роман, превод с италијанског, Београд, 2008.
116. Лућана Де Палма, Нећу ти доћи, песме, превод с италијанског, Корато, Италија, 2008.
117. Ђовани Бокачо, Декамерон, проза, превод с италијанског, Београд, 2008.
118. Јозеф Рацингер — Бенедикт Шеснаести, Исус из Назарета, Београд, 2008.
119. Хиландар, монографија, превод на италијански, Нови Сад — Београд, 2008.
120. Драгомир Брајковић, Il sogno di Virgilio — Вергилијев сан, песме, двојезично издање, превод на италијански, Корато, Италија, 2009.
121. Горан Ђорђевић, Смедерево, поема, вишејезично издање, превод на италијански, Смедерево, 2009.
122. Пијетро Батипеде, Ледени осмех, роман за децу, превод с италијанског, Београд, 2009,
123. Никола Де Матео, Још стихове пишем — Ancora scrivo versi, песме, двојезично издање, Смедерево, 2010.
124. Љиљана Хабјановић Ђуровић, Il gioco degli angeli, роман, превод на италијански, Корато, Италија, 2010.
125. Ана Сантоликуидо, Стрељани град — La città fucilata, двојезично издање, превод с италиjанског, Корато, Италија, 2010.
126. Милош Црњански, Lamento di Belgrado — Ламент над Београдом, вишејезично издање са илустрацијама Моме Капора, Београд, 2010.
127. Ђузепе Наполитано, Трен по трен — Momento per momento, двојезично издање, поезија, превод на италијански, Смедерево, 2011.
128. Ђерардо Ћофари, Српски цареви и Свети Николај у Барију, историјска студија, превод с италијанског, Београд, 2011.
129. Le favole di La Fontaine, Giunti Kids, превод на италијански, Фиренца, 2011.
130. Љиљана Хабјановић Ђуровић, La confessione dell'anima, роман, превод на италијански, Корато, Италија, 2012.
131. Братислав Р. Милановић, Lettere da un futuro remoto, поезија, превод на италијански, Корато, Италија, 2012.
132. Драган Вучичевић Вучко, Tiberio, позоришна драма, превод на италијански, Корато, Италија, 2012.
133. Анђела Де Лео, Баладе о Лилит и српска земља, поезија, превод с италијанског, Београд, 2012.
134. Милица Лилић, Жубор ума, поезија, превод на италијански, Смедерево, 2012.
135. Захарије Гало, Продавац облака, поезија превод с италијанског, Смедерево, 2012.
136. Анатомски атлас, превод са италијанског, Еврођунти, превод с италијанског, 2012
137. Милован Витезовић, Le calze del re Pietro, превод на италијански, Корато, Италија, 2012.
138. Данте Алигијери, Божанствена комедија, Дерета, Београд, 2013.
139. Галилео Галилеј, Расправе и математички докази о две нове науке које се баве механиком и локалним кретањима, превод с италијанског Сремски Карловци — Нови Сад, 2013.
140. Маурицио Еванђелиста, Измишљени град, превод с италијанског, Сремски Карловци, 2013.
141. Анђела Ђанели, Изгубљени замак, Смедерево, превод с италијанског, Смедерево, 2013.
142. Zaccaria Gallo, Serbo Amore / Захарије Гало — Са руком на срцу, двојезично издање, превод на српски, Secop Edizioni, Corato, Italia, 2014,
143. Zaccaria Gallo, Serbo Amore / Захарије Гало — Са руком на срцу, двојезично издање, превод на српски, Културни центар — Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци, 2015.
144. Данте Алигијери, Пакао, превод на српски, Евро–Ђунти, Београд, 2015.
145. Ђовани Бокачо, Декамерон, избор и превод на српски, Евро–Ђунти, Београд, 2015.
146. Milica Lilic Jeftimijevic — Il fuoco e il verbo /Милица Лилић Јефтимијевић — Ватра и слово, двојезично издање, превод на италијански, Secop Edizioni, Corato, Italia, 2015.
147. Маурицио Еванђелиста, двојезично издање, превод с италијанског, La città inventata — Измишљени град, Secop Edizioni, Corato, Italia, 2015.
На Растку објављено: 2015-08-22
Датум последње измене: 2015-08-22 12:04:31
