Зорица Јевремовић
Золтан Апро — наш телевизијски Никвист
„Дневник”, Нови Сад, 11. мај 1994.
Золтан Апро не подлеже стереотипу по коме је камера „ту“ да би „разоткрила човека“, „свукла га“. Напротив, „у додиру“ са његовом камером глумци постају виша „бића“ а све мање људи
Ако је нешто од лепоте преостало последњих година на нашим ТВ екранима од силних ратних призора, онда је то портретисање камером Золтана Апра у серији „Вече са звездама“. Толико смисла за људско лице, облик и израз, покрет и исказ, није виђено поодавно ни у нашим документарним филмовима. Тим више што пред Апровом камером седе глумци, људи који професионални умеју да се „сликају“, односно“, „наместе“ за око камере. Невероватно, и истинито, нико ко је раније гледао те исте славне људе на екрану није видео ништа сличног са овим њиховим портретима. И обрнуто, позоришни глумци заступљени у серији који у свом опусу имају минималнији филмски и телевизијски стаж, у фокусу камера З. Апра делују као прворазредно визуелно, телегенично откриће.
Увек свој
У чему је тајна Апрове телегеније? Сниматељ већ неких седамнаест година, с дипломом камере са Факултета драмских уметности у Београду, овај превасходно телевизијски камерман (ТВ Нови Сад), у свом досадашњем раду бележи све саме уметничке поготке. Радио у студију (ТВ драма „Љубавно писмо“), у екстеријеру (ТВ филм „Микошићеве сирене“), као и филмски сниматељ („Панонски врх“), телевизијски сниматељ серијала („Највише на свету целом“ – иде у програм на јесен), или као равноправни коаутор Бајагиног спота „Марш“, Золтан Апро увек остаје свој, аутор такве сниматељске снаге да редитељи и сарадници, у набројаним разноликим пројектима по врсти и жанру не могу да својом реализацијом (монтажом, пре свега) пониште ишта од његовог ауторског учинка, већ га само тиме потврђују. Отуд серија „Вече са звездама” зрачи телегенијом колико и ауторство Р. Мунитића, специфични експресионизам филма Еве Балаж „Панонски врх” понајвише дугује Апровом постмодернистичком уобличењу, одличан документарац „Искази и ћутања” Првослава Марића не би био оно што јесте без особеног Апровог рукописа камером. За овај филм Апро добија Велику медаљу Београда 1979. године.
Да је велики сниматељ увек потенцијални и редитељ, Апро потврђује у своја четири самостална филма рађена за „Неопланту”, а његово комплетно ауторско умеће (сценарио, камера и режија), у телевизијском документарцу о Драгу Прелогу (ТВ Нови Сад) долази до пуног изражаја. Питање светла, једно од најобавезнијих сниматељских тестова, Апро полаже у овом визуелном запису у маниру светске сниматељске маниристике. Реч је о модерном, интердисциплинарном ликовном уметнику, таква је форма Апровог сниматељског рукописа. Ту је сваки комад намештаја у сликаревом атељеу „ухваћен” као твар, ствари (сликарски сто, оловке, боје) делују као примарни уметнички предмети из сликареве маште, а сами артефакти Драга Прелога оваплоћују се као облици мултимедијалне алхемије настале колико руком сликара, толико и постварени сниматељским фокусом. Лице Д. Прелога бива праћено у скалду с оним што уметник саопштава пред камером, као и начином на који овај казује тајне из своје ликовне радионице. У том смислу, не треба заборавити Апров сниматељски рад у уметничким просторима ликовњака Владе Лабата (ТВ Нови Сад).
Говор необелодањеног
Немали број гледалаца уживајући у својим љубимцима, глумцима, у серији „Вече са звездама” открива сијасет минималних а тако драгих ситница о овим људима. И то је, поред врсних Апрових сарадника (поред Мунитића тонац Братислав Ђорђевић, затим човек који их све „организује” Слободан Бобан Божовић), нешто на шта може да рачуна само велики мајстор аудиовизуелних уметности. Није увек битно оно што се види у кадру, већ оно што се наслућује да се не може „обелоданити”, визуелно упризорити. Ваљда ником до сниматељу није важно да забележи све титраје на лицу и сваки покрет који открива атипност датог снимања. Ало, Золтан Апро не подлеже стереотипу по коме је камера „ту” да би „разоткрила” човека, „свукла га”. Напротив, у „додиру” са његовом камером глумци постају све више „бића” а све мање људи. Тачније, они се „пресвлаче” из својих социјалних, друштвених, сталешких ликова глумаца у обличја обичних смртника, да би чулна пријатност која им доноси снимање емисије – рад са Апром и Мунитићем, пре свих – придонела телегеничној промени у људско биће.
Потписник ових редова нимало скромно, али ни претерано, упоређује допринос Золтана Апра овој серији са доприносом који је гласовити сниматељ Свен Никвист подарио вредности Бергманових остварења. Не зато што је Мунитић наш Бергман, већ стога што је Золтан Апро, сниматељ раван Никвисту. Ко не верује нека погледа нову епизоду серије „Вече са звездама”. Видеће Ксенију Јовановић у рококо издању, и нека светла у одсјајима њених наочара која поседују више еротике но читаве сцене и филмови о тој теми.
На Растку објављено: 2015-08-29
Датум последње измене: 2015-08-29 10:09:29