Милан Јовановић

Авантура као императив!

Текст у: Мезијер и Кристин, „Валеријан, интеграл 1“ /Jean-Claude Mézières & Pierre Christin, „Valérian et Laureline, 1“/, „Darkwood“ и „Маркетпринт“, Београд / Нови Сад, 2014.

Славни француски цртач, Жан-Клод Мезијер, рођен је у Паризу, 23. 9. 1938. године. Први утицај на њега је, већ у детињству, извршио његов старији брат, који је већ са четрнаест година направио прве цртачке кораке, у магазину ОК. Овај магазин је без сумње био добар уџбеник за малог Жан-Клода, јер у њему су се могли пронаћи стрипови већ афирмисаних аутора, изграђених и препознатљивих стилова, какав је рецимо био Албер Удерзо. Послератне године у Француској, биле су веома плодно тле за девету уметност, те је млади Мезијер упијао цртачке бравуре које су се могле пронаћи у магазинима, испуњеним страницама Франкенових Спируа и Фантазија или Морисовог Таличног Тома. Ипак, то што је Мезијер зачаран светом цртежа са облачићима, највише дугујемо утицају великог Ержеа и авантурама његовог Тинтина. Фасциниран овим стрипом, четрнаестогодишњи Мезијер није одолео и написао је и нацртао стрип на десетак табли, под насловом Тинтин у Калифорнији. Колико је привлачна моћ Ержеовог стрипа била јака, говори нам и то што то није био краткотрајни занос маштовитог дечака. Пар година касније, у својој шеснаестој, када је направио један краћи вестерн стрип, Мезијер га је послао Ержеу. Прослављени аутор га није оставио без одговора. Одговорио му је охрабрујућим писмом, којим га је бодрио да настави са радом.

Доба одрастања обележило је цртање, тада још увек аматерских радова, које је Мезијер повремено успевао да објави. Склоност према визуелним уметностима није јењавала и Мезијер је 1953. године, уписао Институт за примењене уметности. Овако сложене чињенице можда би чиниле једну уобичајену биографију да није оних детаља које је чине ванредно занимљивом. У истој класи са Мезијером нашао се и Жан Жиро, у познијем периоду каријере познатији као Мебијус! Мезијер и Мебијус су се брзо спријатељили и то пријатељство, које се често претварало у најразличитије видове сарадње, трајало је до краја Мебијусовог живота. Други важан пријатељ ког је Мезијер веома рано упознао био је Пјер Кристин, сценариста са којим је направио много тога, а једна од најважнијих ствари је свакако Валеријан. Прича о Мезијеру и Кристину је готово бајковита. Два будућа великана девете уметности, први пут срела када су имали по две године, почетком Другог светског рата, у једном париском склоништу од ваздушне опасности. Поново су се срели и почели да се друже петнаестак година касније. Кристин је похађао школу која се налазила одмах до зграде поменутог Института за примењене уметности. Током ових година, Мезијер је и даље успевао да објави понеки свој стрип, али сада у значајнијим магазинима, па чак и у легендарном Пилоту.

Они који воле да читају о животима креативних људи, можда ће се сложити у грубој оцени да постоје две врсте аутора. Тачније два пола, између којих бисмо могли свакога да позиционирамо, ближе једној или другој крајности. Једни су они који су водили „досадне“ животе, али у сигурности свог дома успевали да пронађу инспирацију и неспутаном маштом створе такве приповести да је изненађујући несклад између пасивности творца и разиграности дела. Други су, пак, они који су свој рад макар делимично темељили на искуству. То су људи који нису презали од изазова и излажући себе авантурама постали најпозванији да о њима и приповедају. Жан-Клод Мезијер је несумњиво ближи овим другим ствараоцима. Након уметничке школе, он је ступио у војну службу и провео две и по године у униформи, учествујући и у Алжирском рату. По повратку у Француску, радио је као илустратор и графички дизајнер у новинама и маркетиншким агенцијама. Али, место га није држало дуго. Још једна његова страст из детињства био је амерички Дивљи запад. Понегде се може прочитати да је још као шеснаестогодишњак покушао да оде у Мексико, заједно са Жаном Жироом, чија је мајка тамо живела, но тада су га родитељи спречили.

Међутим, жеља да оде преко океана није га напуштала, па је средином шездесетих година прошлог века коначно свој наум спровео у дело. Помоћ у добијању радне дозволе, пружио му је још један славни аутор стрипова – Жиже. Мезијер се дружио са његовим сином, па је цртач Риђобрадог, Тангија и Лавердира и небројених других стрипова, „повукао“ своје везе и помогао Мезијеру да оствари своје младалачке снове. Мезијер је требало да ради у фабрици у Хјустону, али тај посао му није био занимљив. Након што је провео неколико месеци у Њујорку, кренуо је аутостопом према западу и скитао битничким путевима. Најпре га је живот „на путу“ одвео у Сијетл, па у Монтану, па у Сан Франциско... све до Солт Лејк Ситија, где је поново срео свог пријатеља Пјера Кристина, који је у то време предавао на универзитету Јута. Мезијер се овде накратко скрасио и посветио цртању. Правио је илустрације за једну малу маркетиншку агенцију и украшавао цртежима један мормонски, дечји часопис. То све није дуго потрајало, јер Запад, како га Мезијер доживео као дечак гледајући филмове, није подразумевао канцеларијски посао. Тако размишљајући, тражио је аутентичнији изазов, све док се коначно није запослио као каубој на једном ранчу. Посао каубоја је, међутим, сезонски посао, те је Мезијер пред зиму остао без „радног места“. Наравно, поново се вратио цртању. Овај пут, међутим, нису у питању биле рекламе, већ је заједно са Кристином направио шест табли стрипа. Послали су их Жироу, а овај их је показао тадашњем уреднику Пилота коме су се свиделе и одлучио је да их објави. Тај уредник се звао Рене Госини! Ако постоји неко на овој планети, а да му ово име није познато, немојте му ни објашњавати, већ му пружите неку од бесмртних епизода Астерикса, Таличног Тома, Умпах Паха, Изногуда... и будите поносни јер сте баш ви некоме одшкринули врата у један бескрајни универзум.

По повратку у Француску, Мезијер је дошао у Пилот, где су му прилику да се опроба у раду на серијализованим стриповима пружили управо Госини, али и други уредник, Жан-Мишел Шарлије. Одавде почиње Мезијеров континуирани рад, који је свега неку годину касније донео највећи плод његове каријере. Године 1967, Мезијер и Кристин започињу да објављују по две стране свог новог стрипа у сваком новом броју Пилота. Након петнаест бројева, завршена је прва епизода онога што ће се претворити у дуготрајни серијал. Реч је, погађате, управо о Валеријану. Од тада, па све до 1985. године, свака епизода Валеријана излазила је најпре у наставцима у магазину Пилот, да би по завршетку била објављена у албумском издању. Занимљиво је поменути, да избегнемо забуне, да се Кристин у овом серијалу потписивао псеудонимом - Линус. Прошло је готово пола века, а Валеријан захваљујући својим ауторима, још увек живи. Двадесет први наставак ове футуристичке саге, појавио се 2010. године. Успех кроз све те деценије није јењавао, па упркос бројним другим делима у области стрипа и филма, Валеријан остаје магнум опус Жан-Клода Мезијера. Валеријаном ћемо се свакако бавити у нашим наредним интегралима, те ћемо се у уводним фокусирати на његове творце. О Мезијеру би могло још нашироко да се пише и набраја, јер иза њега стоји богата библиографија. Оно што се никако не сме занемарити је његово успешно бављење филмом. Од неколико филмова у којима је имао важну улогу у дизајнирању сценографије, посебно се истичу два. Један је филм Петера Флајшмана, Тешко је бити бог, сниман као адаптација познатог научно-фантастичног романа браће Стругацки. Други је Пети елемент, филм који је постигао запажен успех широм света. Радећи на овом филму, Мезијер се још једном срео са Жироом, односно Мебијусом, а резултат су оригинална, до тада невиђена, сценска решења. Редитељ филма, Лук Бесон је велики љубитељ Мезијерових стрипова. Временом су се спријатељили, тако да не изненађује плодоносна сарадња.

Жан-Клод Мезијер је током богате каријере овенчан бројним наградама. Међу њима најпрестижнији је Гран при града Ангулема, који му је додељен 1984. године. То је највећа награда коју аутор може да добије на фестивалу који се одржава у овом француском граду. Дакле, највећа награда на највећем европском фестивалу! Ако досад нисте имали прилике да уживате у цртачком мајсторству Жан-Клода Мезијера, завидимо вам на откривању једног ремек-дела стрипа и желимо вам угодан пут кроз велику авантуру.