Милан Јовановић

Покрет одраслог стрипа

Мебијус /Moebius/, „Арзак“ /Arzach/, „Darkwood“ и „Чаробна књига“, Београд, 2014.

Да бисмо разумели како је дошло до рађања Мебијуса и њему сродних аутора, као и једног потпуно новог начина размишљања у стрипу, морамо се осврнути на временски контекст у ком се тај велики прасак одиграо. Крајем шездесетих ствари су још увек функционисале по јасним правилима успостављеним у послератном, класичном франкофоном (Bande dessinée, тј. BD) стрипу. Да ли је у питању дух времена и има ли то везе са студентским протестима у Француској и широм Европе или је посреди само стицај околности, оставимо социолозима да проучавају. Како било, тада стасава један нов талас аутора, који траже нове ликовне и наративне изразе које није било могуће остварити у постојећим оквирима. Већ раних седамдесетих долази до првих потреса у постојећем систему издаваштва, који ће се средином деценије претворити у тектонски покрет и заувек променити лице савременог стрипа. Иницијатива којом је све почело данас се неформално назива „покрет одраслог стрипа”. Група аутора која је претходно већ сарађивала у Пилоту – Клер Бретеше, Марсел Готлиб и Никита Мандрика – покренула је 1972. године независну издавачку кућу Едисион ди фромаж (Éditions du Fromage) и независни магазин Еко де саван (L’Echo des savanes). За разлику од етаблираног Даргоовог Пилота, у ком је гајена традиција такозваног породичног стрипа, намењеног свим узрастима, Еко де саван је имао намеру да се обраћа одраслој, зрелој читалачкој публици. Испрва су у магазину објављивани само стрипови троје оснивача и он је излазио квартално. Од 1974. године у магазину почињу да се објављују и радови неколицине других аутора који су се концептуално уклапали у издавачку политику куће. Најпре су то били Алексис, Харви Курцман и Мебијус. Убрзо магазин постаје двомесечник, затим 1976. године и месечник. У њему је тада било могуће пронаћи радове Ричарда Корбена, Роберта Крамба, Дика Ђордана, Жака Тардија и многих других велемајстора светског стрипа. Магазин је касније мењао власнике и, с променљивим успехом и веома богатом библиографијом, наставио да (уз један кратак прекид) излази до данас. Иако је магазин наставио да постоји, његова матична кућа Едисион ди фромаж угасила се већ 1982. године. Током једне деценије постојања, поред магазина, објављено је и десетак наслова у форми албума. Списак аутора је, разуме се, кратак, али више него респектабилан: нашли су се ту Берни Рајтсон, Џо Кјуберт и Жан-Клод Форест, али оно што је за нас најзначајније – прва албумска публикација те издавачке куће био је Мебијусов албум Кита Махнита (Le bandard fou).

Кита Махнита је стрип који је доживео невероватан успех. Цео тираж је распродат за непуних годину дана. Жан Жиро је и са својим алтер егом доживео брзу афирмацију, а оно највредније ће тек уследити. По сличном рецепту по ком је настао Едисион ди фромаж, убрзо настаје још важнији подухват. Следећи пример аутора који су основали поменуту кућу, а у потрази за још већом слободом, Мебијус заједно са својим пријатељима, такође ауторима невероватног талента, Филипом Дријеом и Жан-Пјером Дионеом, уз помоћ бизнисмена Бернара Фаркаса, оснива нову издавачку кућу Иманоид асосије (Les Humanoïdes Associés). У оквиру ње су покренули магазин Метал ирлан (Métal hurlant), што из данашње перспективе представља један од најзначајнијих догађаја у историји светског стрипа. Метал ирлан бисмо на српски језик могли превести као вриштећи или завијајући метал. И управо такав ефекат је произвео тај магазин. Било је то нешто што вам вришти право у лице. Нешто што је немогуће не приметити. Необуздана енергија младих аутора који руше баријере. Супернова! Стога није чудно што је тај магазин већ 1977. добио своје америчко издање – Хеви метал (Heavy Metal). За њим су следили и издања у Шпанији, Немачкој, италији...

Метал ирлан је најпре излазио квартално. Од седмог броја је постао двомесечник, да би се већ од деветог броја прешло на месечни ритам издавања. Сваки број је имао 68 страна, од чега 18 у боји. Излазио је од децембра 1974. до јула 1987, кад је угашен. У том периоду објављена су 133 броја. Ричард Корбен, Берни Рајтсон, Мило Манара, Гвидо Крепакс, Енки Билал, Херман Ипен, Жорди Бернет, Алехандро Жодоровски, Антонио Сегура и многи други вансеријски аутори стрипова (уз осниваче магазина, разуме се) објављивали су стрипове у том јединственом часопису – и то је најбољи показатељ колико је важно било појавити се у Метал ирлану. Осим стрипова, у сваком броју објављивани су прикази и критике научнофантастичних књига и филмова. Петнаест година након гашења магазина, Иманоид асосије су покушали да га васкрсну, али све се завршило након две године и 14 бројева. Амерички пандан француском магазину, Хеви метал, још увек је активан, излази двомесечно и дошао је до 270. броја. Иако је касније уредништво Хеви метала почело да развија сопствену уређивачку политику и објављује премијере појединих стрипова, у почетку су садржину америчког издања чинили преводи стрипова претходно објављених у Метал ирлану. Захваљујући томе, америчка публика је имала могућност да се упозна са стриповима европских аутора, од којих су многи, ма колико цењени били у Европи, с оне стране океана били непознати ширим читалачким круговима. Примера ради, у прва четири броја Хеви метала (април–јул 1977.) љубитељи стрипа у САД имали су прилику да открију Мебијусов стрип Арзак.

Стрип пред вама је, дакле, први који је Мебијус објавио у Метал ирлану. Он је донео нешто дотад невиђено у ликовном изразу. У графичкој бравури која не оптерећује линију цртежа. Која остаје изузетно чиста. У наративном погледу, Мебијус је у тој мери био ликовно вешт и технички поткован да му речи готово и нису биле потребне. Такав начин приповедања у тадашњем стрипу био је без преседана. У неколико одвојених прича, које се у целовитости Арзака трансформишу у лабаво повезана поглавља, пратимо авантуре ратника и његовог птероида (врста птеродактила) у раскошном фантазмагоричном свету. Све пршти од покрета и боја, а сведени кадрови се смењују с грандиозним крупним плановима, пренатрпаним детаљима који често имају своје мање или више докучиво значење. у Арзаку је Мебијусов универзум почео да добија јасне контуре, које ће, иако ониричне и самим тим непрекидно промењиве, формирати архитектонски стил тако лако препознатљив у већини каснијих Мебијусових стрипова. Оно што је још важније – тумачење Арзака у контексту времена у ком је настао само је једна страна медаље. Или, да будемо доследни парадоксалности и апсурду којим дело одише, само једна страна Мебијусове траке. Арзак, као што смо видели, има велики значај за историју савременог стрипа. Али истовремено, то је дело које једнако убедљиво функционише и без предзнања о било чему поменутом. То је оно што класике чини свевременским, зар не?

_____________________

Жиро и Мебијус – две стране огледала

Жан Анри Гастон Жиро рођен је 8. 5. 1938. у Ножану на Марни, у предграђу Париза. Био је једино дете родитеља који су се развели кад је он имао тек три године, па је детињство провео углавном код баке и деке. Упркос таквим породичним околностима, и отац и мајка ће задржати значај у његовом животу. Отац је био тај који га је усмерио да чита научну фантастику. Колики је значај те чињенице видећемо читајући Мебијусове стрипове. Мајка врло брзо одлази да живи у Мексико, где се поново удала. Каснији повремени одласци код мајке у егзотични Мексико за младог цртача ће имати готово исту моћ обликовања као и читање научнофантастичне литературе. Након завршене основне школе млади Жиро је направио двогодишњу паузу у школовању, да би 1955. године, у својој шеснаестој, уписао Институт примењених уметности. Већ тада је закорачио у свет стрипа и почео да објављује прве радове. Након две године је напустио студије и одлучио да оде код мајке у Мексико. Касније је говорио да је време које је провео у Мексику за њега било изузетно искуство, значајније него што би то била трећа година студија. Тамо је упознао бибап музику, марихуану и секс, ствари које су га измениле и формирале и физички и ментално. У Мексику је провео осам месеци и потом се вратио у Француску, где га је сачекала обавезна војна служба од двадесет седам месеци. Било је време мира и војник Жиро је сваку прилику која би му се указала користио да се завуче у неки ћошак и црта. По истеку те обавезе, 1961. године, почео је да сарађује са славним аутором стрипова, Белгијанцем Жозефом Жиленом, познатијим по псеудониму Жиже (1914–1980). Жиже је већ имао огромно искуство, био је аутор веома цењеног вестерн серијала Џери Спринг и један од кључних аутора у белгијском недељнику Спиру. Сарадња са Жижеом је Жироу донела очинску фигуру која му је недостајала и ментора у свету стрипа. Свом учитељу је помагао као асистент, а у једанаестом албуму Џерија Спринга, Пут за Коронадо, добио је прилику да тушира Жижеове цртеже. Развијао се брзо и већ 1962. године добио је други посао. Магазин Пилот, недељник издавачке куће Дарго, покренуо је 31. 10. 1963. један од најпознатијих вестерн серијала и епизодом Форт Навахо започета је сага о поручнику Мајку Стиву Блуберију. Сценарио је писао доајен француско-белгијског стрипа и аутор Бака Денија, Риђобрадог, Тангија и Лавердира, Жан-Мишел Шарлије (1924–1989), док је цртеж, по Жижеовој препоруци, поверен младом и перспективном Жироу. Блубери и Жиро ће од тада бити нераздвојни више од четири деценије. Кад бисмо анализирали само онај део његове библиографије који је потписао именом и презименом, Блубери је несумњиво његов магнум опус. До 2005. године, као цртач и повремено сценариста, оставио је за собом 28 албума Поручника Блуберија и још по три албума Маршала Блуберија и Блуберијеве младости. Рад на захтевном и, пре свега, комерцијалном серијалу изискивао је занатску прецизност и повиновање правилима форме и жанра, као и задатим роковима. Све то ће Жиро касније тумачити као благослов који га је научио дисциплини. Такође, кад год би пожелео да се „приземљи” из мебијусовских висина, увек је могао да нађе прибежиште у овом серијалу, који је пружао неопходну сигурност. Колико је било величанствено Жироово умеће, најбоље говори третман који је Блубери имао код публике и критике. Оно што је Жиро сматрао повратком у нормалне, конвенционалне токове, на многим плановима (кадрирање, филмска динамика, невероватна цртачка виртуозност која нимало не ремети нарацију...) било је јединствено, иновативно и недостижно већини аутора.

Десет година након свог првог одласка, Жан Жиро 1965. године поново путује у Мексико. Овог пута ће доживети потпуно другачија искуства. Причао је касније о суочавању са самоћом, тескобом, о експериментисању с халуциногеним гљивама. Многи теоретичари сматрају да су управо одласци у Мексико у Жироу почели да буде Мебијуса. По повратку с тог, другог путовања, Жиро је целу деценију провео у магновењу. Радио је на Блуберију и непрекидно развијао своју цртачку технику. Повремено је радио као илустратор књига научне фантастике и дизајнирао плакате, али креативна трансформација у Мебијуса се још није назирала. Истини за вољу, прве радове под псеудонимом Мебијус објавио је још у сатиричном магазину Хара-Кири 1963. и 1964. године – двадесетак кратких научнофантастичних стрипова. Али после 1964. Мебијус је „нестао”. Тек десет година касније, 1973. и 1974, поново користи тај псеудоним и под њим објављује неколико кратких стрипова у Пилоту. У неким од тих прича данас можемо приметити наговештај ерупције која ће уследити. Он је најуочљивији у стрипу Скретница, у ком непогрешиво назиремо потоњег Мебијуса. Ту минијатуру можете прочитати на почетку књиге која је пред вама као својеврсну увертиру у све оно што долази.

Први Мебијусов самостални албум, Кита Махнита, објавила је 1974. године независна издавачка кућа Едисион ди фромаж. Успех је био велики. Следећи пример аутора који су основали поменуту кућу, а у потрази за још већом слободом, Мебијус заједно са својим пријатељима, такође изванредним цртачима, Филипом Дријеом и Жан-Пјером Дионеом, уз помоћ бизнисмена Бернара Фаркаса, покреће нову издавачку кућу – Иманоид асосије (Les Humanoïdes Associés). У оквиру ње покренули су магазин Метал ирлан (Métal hurlant) што из данашње перспективе представља један од најзначајнијих догађаја у историји светског стрипа. На страницама тог магазина Мебијус ће објавити низ иновативних стрипова, почевши са Арзаком, који излазио у наставцима 1975–1976. Нешто касније Арзак ће бити објављен и у форми стрип-албума. Мебијус је након њега почео грозничаво да ради. Годину за годином стварао је нове албуме. У њима је експериментисао и готово увек долазио до фасцинантних, иновативних решења, као картограф откривајући неистражена пространства и без претенциозности остављајући путоказе које, упркос јасноћи, није лако пратити с обзиром на висине у које се винуо. Уследили су The Long Tomorrow (наслов је на енглеском и у француском оригиналу), па Фатални мајор (то јест Херметична гаража), Бели кошмар, Очи мачке (према сценарију Алехандра Жодоровског), Свет Едене (у шест албума, током готово две деценије)... Сви ти стрипови ће бити објављивани и као засебни албуми, а до данашњег дана доживеће небројена издања и реиздања широм света. Мебијусова виртуозност препозната је као „висока уметност” и данас се поменути стрипови проучавају на универзитетима и у уметничким школама широм света.

Поред свега побројаног, крајем седамдесетих је дошло до још једног изузетно значајног тренутка за историју стрипа. Чилеански редитељ украјинског порекла Алехандро Жодоровски дошао је на идеју да екранизује једно ремек-дело научнофантастичне литературе – Дину Френка Херберта. Иза себе је већ имао неколико успешних филмова (Фандо и Лиз, Ел Топо, Света планина), те је од продуцената добио одрешене руке и неограничен буџет за реализацију тог пројекта. Жодоровски се широм планете дао у потрагу за уметницима („ратницима”, како их је називао) који ће му се придружити и ујединити се око мегаломанске идеје да се направи највеличанственији филм. Међу првима је изабрао Мебијуса, који је имао да му помаже око поставке кадрова, сценографије, костима... Ватрени дух Жодоровског успео је да окупи екстраординарну екипу (Орсон Велс, Салвадор Дали, Х. Р. Гигер, Ден О’Бенон, група Пинк Флојд...), али нажалост, продуценти су изгубили стрпљење и одустали од пројекта. Тачније, неколико година касније су га поверили једном другом великану режије – Дејвиду Линчу, али тај филм је доживео потпуни фијаско. Зато је прича о Жодоовој Дини постала недосањани сан свих љубитеља стрипа и филма, а посебно љубитеља научне фантастике у било ком облику. Али тај сан је иницирао неколико изузетно важних догађаја. Мебијусов улазак у свет филма био је једна од последица. Довољно је рећи да је имао значајну креативну улогу у стварању визуелног идентитета Осмог путника, затим ТРОН-а, Амбиса, Петог елемента и још неколико других филмова. Друга важна последица (за нашу причу још значајнија) јесте чврсто пријатељство које се родило између Жодоровског и Мебијуса. Жодоровски је велики заљубљеник у стрип и он и Мебијус су брзо нашли заједнички језик. Заједно су створили неке незаборавне наслове – Очи мачке, Канџу анђела, серијал Свето срце и, испред свих, Инкала (1981–1988, у шест наставака). Инкал се ослањао на идеје настале приликом планирања нереализоване Дине. Сем тога, био је то почетак целог једног свемира који је Жодоровски касније градио и с другим цртачима (Младост Џона Дифула, Метабарони, Технопапе и Последњи Инкал).

Сусрет са Жодоровским вишеструко је утицао на Мебијуса. Иако је током плодне каријере сарађивао с многим великим ауторима, извесно је да нико није оставио такав утицај на Мебијусов живот и његово стваралаштво. Под утицајем идеја Жодоровског, Мебијус покушава да направи дистанцу од свакодневице и дотадашњег начина живота и да се у потпуности окрене духовним сферама. Постаје вегетаријанац и одбацује алкохол, дуван и остале дроге. Најпре се преселио у Швајцарску, да би потом напустио Европу и отишао на Тахити. Ипак, цртање и рад на стрипу никад није прекидао. Чак ни на Тахитију. У једном интервјуу је поменуо да то није ништа необично, јер стрипови могу да се праве, а потом и објављују с било ког краја света, само док у близини постоји поштанско сандуче. На Тахитију се није дуго задржао, али ипак, све те промене морале су утицати и на његов рад и на перцепцију сопствене уметности. Можда помало исхитрено, одлучује да одбаци и Жироа и Мебијуса, као независне ентитете, да покуша да их сједини и пронађе у себи трећи пут. Како би употпунио трансформацију, почео је да потписује радове као Жан Жир или, чешће, само као Жир. Из тог периода оставио нам је неколико мање запажених албума (Ноћ звезде, Велики кристал, Последња карта, Божанска Венеција и, најважнији стрип из тог периода, На звезди). На крају је одустао од тог експеримента. Можда зато што као Жир није у потпуности успео да се ослободи Жироа и Мебијуса и током целог тог периода није престајао да црта ни Блуберија ни Инкала.

Након тог новог излета у непознато, Мебијус се враћа старом начину живота, богатији за нова искуства, смиренији, умеренији и мудрији. Наставља предано да ствара, објављујући све до своје смрти. Умро је у Паризу 10. 3. 2012. године након дуге битке с карциномом. Без обзира на релативно позне године које је доживео, вест о Мебијусовој смрти потресла је цео свет. Изгубили смо једног од највећих стваралаца нашег доба. Колико је тај губитак велики (ма колико се морали помирити пред неминовношћу смрти), боље од ичега сведочи његово дело. А то дело представља неисцрпну инспирацију, не само нама већ и оним генерацијама које још нису ни рођене.