Славен Радовановић

Ми, на танкој есхатолошкој линији

Весна Кешељ: „Зашто да пропустимо ту прилику? (Седам поглавља једне заједничке повијести)“, документарни роман, издање „Еверест медиа“, Београд 2016, 184 страна. ISBN 978-86-7756-063-8

Већ првим читањем уочава се чињеница да документарни роман Весне Кешељ доноси обиље људских драма на ветрометинама једног од најкрвавијих раздобља балканске историје с краја прошлог века.

Зашто почињемо суд већ виђеном, да не кажемо овешталом, констатацијом? Констатујемо то из најмање два разлога, дубоко везана за ткиво рукописа.

Први је у томе што је аутор у најжешћем људском искушењу какво је рат и ратовање тражио Божанско у људском, пролазном и пропадљивом, и приликом те потраге (која је уметничка!) „наилазио“ на највећи број повести. Разуме се, под условом, да пристанемо на ауторову дефиницију „књижевне повести“ и повести/историје као такве: књишки, документарни, аутентично филмски, све до симулираног „историјског“ али објављеног као Званична историја. То је историја коју изучавамо, на коју пристајемо или не пристајемо. Ако не пристајемо окрећемо се према другим интерпретацијама епоха и тема.

Други разлог лежи у ауторовом схватању истине, али истине примењене у функцији дела. Да ли је Весна Кешељ Сведок и судија белом свету и његовим злочинцима пред Страшним Судом, те је тиме њена истина „правилнија“ и битнија од истина Хорхеа Луиса Борхеса или Данила Киша? Или је Кешељева сведок сопствене уметничке истине у свом личном искуству доживљене историје злочина и људских судбина?

Сигурни смо да је ово друго у питању. Стога је кључни изазов био покушати да се у наслагама прозе отклони све оно где аутор жели да интелектуалистички промишља над многим темама; поступком реторским и у репортерској форми.

Весна Кешељ у основи свог дела расправља о вечитим питањима с којима се суочава човек кроз сва времена. Исти аутор је ту негде и на прагу једног од проклетих питања: рата, злочина и људског држања у њима. Као аутор своје прозе и она је код вечитог питања: човекове љубави, њеног остварења, или тражења смисла кроз њу. И код овог аутора је то све дато на танкој есхатолошкој линији, као пред саму привидну пропаст сваког смисла, негде између Мира и Рата, у хаосу историјских збивања: на ратним фронтовима, негде око ровова, и у „првој“ позадини. Драму српског народа на фронтовима смењује породична драма с братовљевом опаком болешћу и питањем његовог живота – а у одсуству ових садржаја наступа, такође, лична прича аутора: тражење смисла љубави и њена немогућност да се оствари до краја.

У питању је проза која носи идеју о једној потрази (и трагању) за смислом, доказујући тиме да се суштинска личносна питања људског постојања увек налазе у темељима сваког истински вредног уметничког дела.

(Београд, мај 2015.)