Слободан Шкеровић

Трилогија „Трећи аргумент“

„Трећи аргумент“ / "The Third Argument" (албум), цртеж: Зоран Туцић, сценарио Зоран Стефановић према причама Милорада Павића, „Орбис” и „Бата”, Београд, и „Св. Сава”, Лимасол, Кипар, 1995.

3

Веџвудов прибор за чај (први део) – Митолошко трагање за смислом испричано богатим ликовним језиком и строгим приповедачким саспенсом. Симулација надилази стварност и у потпуности је сабија у декоративни симболизам. Овакво унутрашње исијавање видех једино још код Куросаве у његовим Додескадену и Сновима.

Коњи светог Марка (други део) – Из слободе се убија – да не би текла историја. Боље је без историје, е да би опстала слобода. Овај део „трилогије“ је кључ који отвара видик у којем је све сабијено у моћ знања. Знање је исходиште и исход. Подела на Исток и Запад трпи од „невиђене“ лепоте – обећања које кида и разара илузију о пре-митском Златном добу и „повратку“.

Трећи аргумент (трећи део) – Жртвовање људи као „непријатеља“ само је алегорија жртвовања људи као „пријатеља“. Лице и наличје исте идеје производе историју као да је реч о нечем другом.

2

Подељена у три целине, ова прича осваја префињеном линијом и гамом, као и мистичким брујањем ритма приповедања.

У првом делу, Веџвудов прибор за чај, ритам је у највећој мери покрио ионако пригушену рационалност. Модус егзистенције је само привидно прагматичан, и разлог, који се тек на крају формулише, делује неубедљиво. Оно што је много убедљивије јесте мистички набој који читаоцу-гледаоцу не дозвољава да пусти машти на вољу него га преводи у област у којој је тихо брујање инструмента уметности превлађује потребу за непобитно чврстим обликом уређеног постојања.

Чулни квалитет прецизне цивилизацијске естетике, изненада усахнуо и у себи исцрпљен, уступа место дионизијском спаривању с апстрактном силом која, уместо да себе објашњава – ствара. Енергија расцепа, која твори удаљеност између западњачке цивилизације и Балкана, сурова клица изникла у давно доба бронзе и Ахајске Грчке, у овој првој причи кулминира аргументом о Отмици Европе, где је еротско искуство остало у митској области, а рационализам наставио своје безнадежно путовање у психолошки тајм-аут историје.

Оно што се на крају прве приче јавља као објашњење, прожето страхом од егзистенције што му је лице глад, представља амнезију искуства, непробојну блокаду ума опседнутог истрајавањем форме.

Друга прича, Коњи светог Марка, јесте управо прича о настанку историје. О привлачној чаролији која „води“ у кретање ка недосежној лепоти, при чему кретање сâмо представља препреку досезању циља.

Злочин се остварује као историја, рад идеје остваривања – освајање, поробљавање, затирање – амнезија која прати историјску личност и њено је својство, јесте амнезија жртве осуђене на заборав. А шта је то што се заборавља? Управо тренутак садашњи.

Овде је насликана паралела између технологије и митологије, прошлости и садашњости, симболизма и репортаже. Једно прелази у друго, у различитим временима вршећи исту функцију – обману живота.

У свету се понављају догађаји, пад једног, па другог, па трећег царства – сви сагледани унапред и по неодољивој инерцији усисавају субјект у приповедање себе. Знање о догађајима будућим разбацано је у симболима-бајалицама који говоре одређеним напоном, али је тај напон напад храпаве патетике и осећања довршености.

Прича о Троји је дарданизована, то јест, балканизована. Њу приповедају инсајдери, с балканском верзијом хеленизованих имена богова и људи. Коришћење оваквог филтера, у причу о историји уводи преисторијску перспективу, што није случај када се ствар посматра с Хомеровог стајалишта, јер је Хомер апсорбован у историју. Магловите шуме Подунавља дају сасвим другачији ослонац основном мотиву Илијаде.

Трећа прича односи се на троструки Кортесов аргумент: његов први је сујеверје, други је митолошка паралела а трећи – канибализам живота-и-историје.

У последњем делу се говори о људској жртви, која је носилац комуникације историзованог човека и божанске силе, где „жртва“ треба да божанству понуди ваљане аргументе у одбрану дела историјског лика. Због тога се за жртву бира најбољи пријатељ.

Апсурдно и на први поглед, постаје јасно да жртва нема у себи одговарајући аргумент. Она је материјализована историја која на Оном свету нема тежину. Од самог почетка Трећег аргумента, како тече прича, ликови чине нешто погрешно, а затим траже оправдање и опрост грехова. Стихија се наставља, плоди, размножава, жртве падају, бронзани коњи оболевају и умиру.

1

Трећи Аргумент је сликано и писано остварење двојице врсних и разноврсних уметника, Зорана Туцића (цртача) и Зорана Стефановића (сценаристе), засновано на текстовима Милорада Павића, и може се слободно рећи — маестрално дело настало укрштањем изузетно снажне сликарске осећајности и умећа неизговарања бити која може једино да делује из виших сфера, оних у којима се сабира уметничко искуство бесмртних поколења.

Ако говоримо о стрипу као уметности, овде је помак од уобичајеног стрипа према књижевном и ликовном општењу превелики да би се Трећи Аргумент могао назвати просто – стрипом.