Павле Зелић

Печат мајстора: Под вучјим жигом

Стрипски серијал „Под вучјим жигом“, сценарио: Зоран Стефановић, цртеж: Тони Симић, Стрип маниа, бр. 4–6, Београд, 1996.

Средином 90–их, мало шта је било доброг у Србији. Санкције су полако али темељно убијале економију, ратови су се завршавали да би поново почели, бежао је преко границе ко није стигао раније, назирали су се студентски протести чију ће масу попуњавати школарци који неће морати ни да беже из школа које нису радиле...

Али, ако су клинци пропуштали класичну едукацију, била је ту тушта и тма стрипа, и то домаћег, да надокнади пропусте и попуни време. Као што се то дешавало и раније, а понавља се и дан данас, овај кратки узлет српског ауторског стрипа је био могућ захваљујући предузимљивости једног издавача и ентузијазму групе аутора, који су под очима фараона загледаног у неку нажалост неостварену светлу будућност из логоа Luxor comics–a стварали Генерацију Тесла, Борце Сумрака, Ромера и коначно, часопис Strip mania.

А у тој стрипској манији, у једне корице уредник, добри дух српског стрипа Владимир Весовић, успева да упакује најбоље што је овдашња сцена изнедрила деценију уназад и унапред. Од алтернативе Зографа, Mr Stocca–e или пак Wostokа & Grabowskog, преко Пахекове смехотресне сатире, до тврдог мејнстрима Боре Милићевића и светских хитова Дарка Перовића. И усред свег тог блага, засењује блистави бисер: Под вучјим жигом, преамбициозна епопеја у настајању, потписана од стране Зорана Стефановића — ренесансног човека, сценаристе, писца, драматурга и баштиника српске културе, и зналачки и зрело исцртана од стране Антоана — Тонија Симића, који ће нажалост напустити стрип на врхунцу умећа и потенцијала.

Причу из три наставка, по броју страна цео један албум, отвара низ класичних сцена из жанра мача и магије. Чета вилењака, племића наравно, у бекству пред непријатељем склања се у уклете пећине, тражећи спас али и пролаз ка дому.

Кадрирање је умешно, напетост расте, а онеобичење које асоцира на словенску митологију потиче како од имена — Јаблан, Јарна, ледњаци, Зврк –, тако и од самог језика, инверзија и дуплих негација због којих је овај језик изазов учити и преводити.

Али нас аутори не остављају са краљевном и њеним ујаком, већ се селимо у свет људи, савремени Београд, где књишки мољац Дејан, занесен светом вилењака, уздише за комшиницом Соњом, лепшом од било чега што би он могао измаштати. За њу је спреман и да на други спрат велелепне и трошне виле тегли оригинал сто „Шератон“ из 1782, довољно невешто да труцкањем пробуди и малог вилењака–ждероњу скривеног у фиоци, који ће брзо провршљати кућом у потрази за храном. Ни пет ни шест, и сазнајемо да се у кући Ковачевих крије друштванце натприродних бића, страшни чувар киселих краставаца Киселица, вила Сапуница, и коначно, Дедица Вилински, чуваркућа и моћни маг.

Светови наш и магијски се изненада сусрећу, када пар Злијаћа тражећи принца Ватру насрну на наше јунаке, и људске и натприродне у по бела дана на веранди, а дедица их спашавајући пребаци у вилински свет. Ствари се даље компликују открићем да је управо несташни вилењак изгубљени принц, али и да је нешто труло у држави вилинској, чим се поносни народ умиљава германским демонима леда и у знак покорности, скида са груди живе кристале, чуваре њихових душа.

Стефановић све гушће плете мрежу историје тог измаштаног света, и још га филује мноштвом раса и догађаја, преокрета и отворених питања а Симић то у корак прати богатством детаља којима испуњава пејзаже али и лица актера.

Иако постоји несклад у тоновима разиграног и безбрижног нашег света у којем су највећи проблеми тајне симпатије и цена шпедиције и смртних опасности које владају у другој димензији, очигледно је да је привидни мир београдске периферије ту само да пружи поступан увод у много мрачнију причу него што би крупнооки вилењаци и девојке у шортсевима наговестили. Оно што је много теже постићи је сценаристичко жонглирање туцета и по ликова, и уз сво умеће цртачево, некад је тешко похватати ко је ко.

Свакако освежава утемељеност у нашем колективном несвесном, у топонимима, бићима и појмовима блиским нам на националној и расној основи, нечему што Толкин и следбеници никада неће моћи да додирну. Али они су и писали за своје, а ми наше Толкине тек треба да прославимо.

И таман када се предисторија коју принц Ватра гледа кроз кацигу прозорљивости заокружила и прича може да крене даље, и кад облаци–исушници који „скидају месо са костију“ крену да надиру на тврђаву, стрип се прекида. На најгрђем могућем месту, остављајући читаоца отворених уста да тумба по глави шта се то десило. Можда су неки од маштовитијих и цртању склонијих фанова осмислили своје наставке у сликовници која је пратила излажење стрипа, али то не мења чињеницу да смо остали ускраћени за разраду и закључак једне велике приче, која би са пуним правом могла стајати на полицама светских књижара и стрипарница.

Ипак, и овако крња, она постоји, и можда ће нам се пружити прилике да је негде дочитамо, макар и у једном од паралелних светова вилинског дедице. •

НАПОМЕНА: Приказ је писан за потребе критичког лексикона „Стрипови које смо волели: избор стрипова и стваралаца са простора бивше Југославије у XX веку“, Београд, 2011.