Бојан М. Ђукић

Да сам само знао шта ће да испадне... (40 година „Београдског круга 2“)

Ауторизовани говор оснивача поводом 40. годишњице регистровања стрипске групе „Београдски круг 2“, обележене 1. новембра 2016. у Дому омладине Београда на отварању V годишње изложбе Удружења стрипских уметника Србије

КАДА САМ УЗЕО на себе самонаметнуту „обавезу“ да покренем окупљање стрипољубних људи, нисам имао појма кога бих позвао... Имао сам једино благослов Чика–Ђорђа Лобачева кога сам упознао захваљујући Жики („Пегаз“) Богдановићу крајем августа 1975. потом познанство са Лазом „Диканом“ Средановићем и нејасну себичну идеју — да свој креативни недостатак у цртању преточим у тушерски посао, за који су били потребни прави, талентовани цртачи оловком који су од августа 1976. почели да ми улазе у живот, а и ја помало у њихов.

Тимски рад на цртању је, изгледа, био само мени познат јер нисам приметио ни зрно ентузијазма за тај вид ликовне сарадње код младих људи који су приступили групи регистрованој као БЕОГРАДСКИ КРУГ 2. Да скратим, морао сам да почнем да озбиљно учим како се црта и то покушавам да схватим и данас, пошто стицајем околности није заживела Средановићева идеја о отварању цртачког студија у подруму зграде у којој је становао...

Наше друштванце није било реакција ни на НОВИ КВАДРАТ из Загреба (именован лета 1977) како су нам многи спочитавали, нити стрип–студио како сам маштао на почетку. Била је то екипа дружењу склоних шерета која је имала привилегију да у њој поникну пок. Здравко Зупан, невероватни Жељко Пахек, феноменални Драган Боснић, изванредни Рајко Милошевић Гера, изузетни Асканио Поповић и толико других младих — данас искусних и огрезлих средовечних доказаних талената којима се не диви довољно људи јер просто не знају за њих. Била су тада нека друга времена. Чувени велики издавач стрипова у СФРЈ је у једносатној ТВ емисији о својим едицијама „елегантно“ прескочио да ма и једном речју помене како издаје и стрипове — говорили су само о другим садржајима. А ми се нисмо стидели оног што волимо и чиме смо желели да се бавимо, са некима којима је то и пошло за руком.

Шта нас је подстицало да се бавимо баш стрипом...? Вероватно та потреба коју неко осети у сусрету са нечим довољно јаким да му промени живот — као лопта на игралишту будућем кошаркашу или фудбалеру. За себе знам да сам, сазнавши са тек три напуњене године како људске руке цртају стрипове, сместа знао да ће ми то бити не посао него позив — па и судбина. Вероватно је тако било и са другима.

Лично нисам могао да пронађем свој однос према стрипу кроз тзв. „Трећу генерацију“ коју је инаугурисао Г. Љубомир Кљакић... Признајем, како год се окрене нисам био лак за одржавање и сарадњу, стога без ироније тврдим да је најбоље што сам учинио за развој стрипа и мисли о њему то што сам се склањао препуштајући сталоженијим и паметнијим колегама да пишу и говоре шта се треба рећи о ономе шта су писали и цртали мајстори визуелног приповедања. Мислим, нисам се повукао, али сам се кампањски држао по страни, што се данас усталило... и заиста мислим да је то мој најбољи и најкориснији допринос стрипу, како у Југославији, тако и у Србији.

Драго ми је да постоје они који веле како без мене не би било „стрип–зборовања“ али нисам склон да се заиста сложим с тиме, пошто сам убеђен да би и без моје идеје о имагинарном настављању међуратне београдске стрип–традиције дошло до окупљања истомишљеника чија је креативност чекала да букне — а било је, што се каже, право време и право место. Ето, кажу упућени да је остављен чак и међународни траг. Радујем се томе и желим да се стрипови поново читају и масовно купују код нас, и то не они из увоза само него и из продукције која може и овде да се успостави, буде ли среће, пара и публике. Живи били, па се радовали.

• Бојан М. Ђукић