Удружење драмских писаца Србије

Српска културна парадигма: Прилог разматрању питања стратешког развоја српске културе

Сматрамо да српска култура мора да се врати националном становишту. Српско становиште у култури подразумева „оне идеје које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим задацима у будућности“ — као што каже Слободан Јовановић.

На првом месту је обнова сваког облика континуитета државног бића и културе. Алтернатива је: нестати као народ и као држава.

На другом месту је обнова српске културе као интегралног друштвеног бића. Да би била култура и да би била српска, интегрална култура одређује корпус српског националног постојања, без обзира на државне границе. Нема никакве србијанске културе, нема никакве војвођанске културе, нема културе Срба у Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији, Словенији, Румунији, Мађарској и Албанији, него је то јединствен отисак уписан у свест генерација; нема културе Срба у дијаспори, него их на окупу држе начела истоветна са онима у матици. Нема више српских култура, постоји само једна, интегрална, што значи целовита и свеобухватна, окупљена око најмање четири темељна принципа.

Први принцип је интеграл српског језика и писма. Ово је универзално начело и потиче још од Хердера и Хумболта, који сматрају да језик у највећој мери одређује национално биће. Прихваћени и систематизовани језички кôд предуслов је постојања и развоја сваког народа, па и српског, који је овај свој кôд затурио у врзином колу анационалне политике. Тако се народу најсигурније избијају упоришта, да би се што лакше усмерио на беспуће. Србија је морала бити обавезна да штити српски језик. А како га штити — знамо!

Други темељ српског културног обрасца је православље, светосавског извора. Светосавље је одређивало правац и циљ хиљадугодишњем путу српског народа између Запада и Истока. Српска православна црква је једина институција која је успела да десет векова чува и сачува континуитет српске државе, а то значи и нашег националног бића. Тај континуитет састављао је удаљене нараштаје и довео нас, упркос свему, до садашњег тренутка.

Данас, свако ко се обраћа православним изворима сместа се оглашава клеронационалистом, или просто фашистом. Нема разлике између негдашњих активиста комунистичког фронта и данашњих мондијалиста. Клеронационалиста је за њих сваки православни Србин који мисли да овим животом не управља долар, него морал, дакле етичка скала вредности.

Трећи темељ наше националне парадигме је принцип српске саборности, која чини јединство српских предака и потомака у непрестаној садашњости нашег постојања. Та категорија је целовита и свеобухватна и садржи се у моралној вертикали која почива на основним етичким оријентирима нашег народа и његове духовне тековине. „Питам вас има ли народ колективну савест, народну савест. А држава — има ли савест?“ — запитао је Јустин Поповић. А Зоран Ђинђић је одговорио: „Ко тражи морал у политици — нек иде у цркву.“

Упркос тешким моралним оштећењима, уверени смо да српски народ није изгубио колективну савест, да она живи у дубинском врењу и да је само питање времена када ће избити на површину.

„Саборност је успостављање државног јединства. Држава је дужна поштовати морални закон у истој мери у којој и појединац.“ — написао је Слободан Јовановић.

У питању је и поновно утемељење установа наше националне науке и културе. Поред Матице српске и Српске академије наука и уметности, које су најстарије међу домаћим институцијама ове врсте, потребно је потврдити и поставити на нове основе српске установе културе. Уместо што их деградира и своди на чекање милостиње у виду сорошевских тендера и пројеката, Закон о култури мора дефинисати удео гарантованог једногодишњег и темељно проверљивог буџета оваквих установа, као што је то у свакој „нормалној земљи“. Није само повећање укупног буџета за културу на 1,5 до 2% предуслов сваког „нормалног“ односа према културном наслеђу једнога народа, него је у питању промена односа према темељима српских духовних тековина.

Искуство српског духовног стваралаштва у свим областима науке, философије, књижевности, уметности и културе је четврти, никако и последњи чинилац онога што данас може постати главни покретач препорода. Притом, не превиђамо економски, социјални и одбрамбени аспект српске саборности.

Изолована и отуђена од садашње власти, онемогућена и осуђена да животари у запећку, замењена сурогатом културне елите, коју су наметнуле стране агентуре и њима припадајући медији — српска стваралачка интелигенција нема избора, осим да се окрене српским источницима. Управо у свом очајном положају — отерана на маргину друштвеног живота — она може да пронађе неслућену снагу у борби за повратак српском националном становишту. На културном обзорју Србије, управо то постаје узданица преокрета. Не саберемо ли се и не освестимо, нестаћемо и као култура и као народ.

Председништво Удружења драмских писаца Србије

У Београду, о Богојављењу 2018.