Марко Алексић

Доба српског витештва: Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић

Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи извели су јуриш на зидине опсађеног града, а када су стигли до капије она се неочекивано, али по претходно припремљеном договору са Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор.

Средњовековном Србијом, као и у највећем делу тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине биле су узбудљиве и достојне правих витешких прича. Један од најславнијих био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло широм нашег континента па и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по својој храбрости и још по нечему био је његов савременик и вршњак, Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара.

Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године када је после погибије оца, кнеза Лазара у косовској бици наследио српски престо. Једна од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Када је он умро у турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да управља један од његова три сина, Ђурађ. Тако су Лазаревићи и Бранковићи били две најутицајније породице у Србији која је тада била вазал моћног турског царства. На турском престолу је седео искусни султан Бајазит који је настављао освајања у Европи. Међутим, са далеког истока Турској и Бајазиту се приближавала велика опасност.

Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис кана, створио је највећу империју свога доба, од Кине и Индије на истоку, до Персије и старе Месопотамије. На његовом освајачком путу нашло се и Османско царство. До одсудне битке дошло је 1402. код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих битака читавог средњег века. Када су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурађа Бранковића. Иако млад, Стефан је до тада већ био славан као витез.

Љути српски оклопници

Своје прво велико ватрено крштење, кнез Стефан Лазаревић имао је седам година раније, у бици на Ровинама 1395. године. Тада се, са свега осамнаест година, као турски вазал борио раме уз раме са славним и прекаљеним ратницима, Марком Краљевићем и Константином Драгашом. Осокољен том победом против Турака, Угарски краљ Жигмунд је наредне године сакупио велику војску крсташа и кренуо у нови рат. До одсудне битке дошло је код града Никопоља на Дунаву, у данашњој Бугарској, а на турској страни опет је морао да учествује и Стефан. Крсташка војска била је бројнија и боље опремљена, састављена од витезова и ратника из бројних европских земаља, највише из Француске. Управо они су и отпочели битку снажним али несмотреним јуришом желећи да слава за победу припадне управо њима. Турски борбени редови почели су да се повијају пред налетом једне од најбољих коњица тадашње Европе. Бајазит је слао у битку своје најелитније трупе из Анадолије и Румелије, а због разједињености и неразумевања у шареним крсташким снагама, Французима није стизала неопходна подршка. Коначно, када је у битку ушла одморна српска тешко оклопљена коњица на челу са кнезом Стефаном, крсташима више није било спаса. Историчари се слажу да је управо овај јуриш запечатио њихову судбину и одлучио питање победника. Жигмундова војска почела је да се распада и бежи преко Дунава и у лађе које су их одвезле натраг у њихове земље. Са собом су понели и глас о храбром српском кнезу и његовим љутим оклопницима.

Преко седам мора

У зору тог 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном, Ђурђем и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тога доба. Поред Монгола и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је отпочела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали велико јунаштво. Када су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а Бајазит је заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је поштедео Србе јер није `видео бољих јунака` од њих. Након Бајазитове смрти, у Турској су наредних година завладала мутна времена борбе за његовог наследника у које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану. Србија је тако могла за тренутак да одахне, а Угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан Лазаревић је стигао у Цариград где су га дочекали као славног витеза, приредили за њега сјајан дочек и овенчали га највећим византијским достојанством после царског, титулом деспота.

У Цариграду се Стефан укрцао у велику ђеновљанску галију којом су се он, његов брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на овом путу млади српски деспот морао је да обави још једну важну ствар. Након што је напустила воде Мраморног мора, галија је скренула са свог курса и пристала у луку Митилену на острву Лезбос које је било у власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се Стефан упознао са својом вереницом, Јеленом Гатилузи, ћерком господара Лезбоса. Српски ратници уживали су у гостопримству својих домаћина, али убрзо је дошло време да се поново отисну на море и пожуре кући. Након дугог путовања кроз Егејско, Јонско и Јадранско море, крајем септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тле. Ту су их дочекали Стефанова старија сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим, вести које су их сачекале нису биле добре.

После битке код Ангоре Ђурађ Бранковић је остао у околини попришта битке где је покушавао да откупи свог брата Гргура из монголског заробљеништва. Али пораз Турака и нове околности које су уследиле оживеле су и старо ривалство између Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање угарском краљу да се уз помоћ Турака коначно домогне српског престола. Стефановим пријатељима у Цариграду пошло је за руком да испослују да се Ђурађ стави у притвор све док Лазаревићи не дођу у Србију и не учврсте своју власт. Али спретни Ђурађ успео је да поткупи тамничаре и да са својом пратњом похита копненим путем и стигне у Србију пре Стефана. Успут је обезбедио и војну помоћ јаких турских одреда.

Са својим оклопницима и Зећанима које му је дао његов зет Ђурађ Балшић, Стефана је пут ка двору у Крушевцу водио преко Косова. Ту, код места Трипоље, недалеко од манастира Грачаница и близу места славне битке чекали су их Бранковићи са јаким турским снагама. На месту где је Србија тринаест година раније изгубила слободу, а Стефан и оца, сада је морао да се бори против рођака Бранковића и Турака. Овог пута насупрот њега стајао је достојан противник, Ђурађ, један од ретких који се није плашио Стефановог мача, човек кадар и способан на све.

Хроничари су забележили да је исход битке код Трипоља био неодлучан. На једном крају бојишта Стефан је разбио много бројније турске снаге и нагнао их у бег. Али на повратку из потере затекао је крај пута свога брата са свега двадесетак коњаника који су успели да преживе борбу са Ђурђем и његовим оклопницима. Међутим, и то је било довољно да Лазаревићи коначно стигну у свој Крушевац и поврате власт у земљи.

Човек са девет живота

Иако је положај Србије након те бурне 1402. ојачао, године које су уследиле носиле су нова искушења. У међусобним биткама четири Бајазитова сина за очев престо, деспот Стефан је често био одлучујући фактор. Пријатељство са угарским краљем Жигмундом омогућило му је сигурност и помоћ са севера. Своју престоницу преселио је у Београд који је велелепно обновио, а 1408. године постао је и први међу витезовима реда змаја.

За то време Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача. Чувајући оно мало поседа који су им још остали, учествовали су у турским сукобима час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра која их је водила од града до града и од бојишта до бојишта морала је да однесе и своје жртве. Ђурђев млађи брат, Лазар страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур сит оваквог живота, замонашио се у манастиру Хиландар где је и провео остатак века. Ђурађ међутим, као да је имао девет живота. И док су у овим смутним временима животе губили и султанови синови, везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и из ситуација које су изгледале готово безизлазне.

Крајем 1411. године Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао Селимврију, стари грчки град на обалама Мраморног мора. Два од четири Бајазитова сина до тада су већ била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи мушки чланови својих породица. Муса или `разјарена звер` како су га називали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву верност, дао је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров.

Али Ђурађ је са собом увек носио противотров који је на време испио и завршио је само са тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме жив дочекати јутро. Иако болестан, Бранковић је на време то сазнао. Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи извели су јуриш на зидине опсађеног града, а када су стигли до капије она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору са Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор. Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна. Заваравајући турске заседе, прерушен са свега петорицом својих одабраних људи, почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.

Те године Муса је био посебно суров према својим официрима и савезницима, а ова силеџијска и неразумна политика на крају је довела до савеза Хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ следеће године уједињена војска коју су предводили четврти Бајазитов син Мехмед и Ђурађ Бранковић сукобила се са Мусиним снагама у бици под планином Витошом у Бугарској. Овог пута, Ђурађ је био искусан и хладнокрван војсковођа, а управо јуриш његових оклопника је пресудио битку. Муса се дао у бег али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски султан постао је мудри Мехмед I који није заборавио велику помоћ Срба и до краја своје владавине био им је наклоњен.

Међутим, жртве које су у овим вишегодишњим борбама претрпели и Лазаревићи и Бранковићи коначно су их натерале на помирење. Када је Ђурађ од њега затражио опроштај, деспот Стефан му је великодушно пружио руку помирења. И не само то, Ђурађ је убрзо стекао потпуно деспотово поверење и верно му је служио све до његове смрти, 1427. године. Пошто није имао своје деце, Стефан је за наследника прогласио свог сестрића, Ђурђа Бранковића. И није погрешио јер је Ђурађ био храбар и мудар владар, какав је уосталом био и на бојном пољу, попут свог рођака, великог ривала и још већег пријатеља, једног од најславнијих европских витезова свога доба, Стефана Лазаревића. •

Антрфиле 1: Срби на двору кана Тамерлана

Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио им њихове коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му Византинци рекли `да су Срби вешти као и мајстори из Венеције`. Одвео их је у далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове. Попут Марка Пола који је боравио код Кублај–кана 130 година раније, ови српски неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца, Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића `који хтеде погинути, а не хтеде примити ислам` кан је оженио својом заробљеницом, ћерком руског кнеза Калоте којој је такође била милија њена православна вера од живота. Након неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови наследници дозволили су им да се врате у своју домовину.

Антрфиле 2: Господари Лезбоса

Франческо II Гатилузи био је господар острва Лезбос у Егејском мору. Годину дана пре него што ће се његова ћерка Јелена Гатилузи 1405. године удати за српског деспота Стефана Лазаревића, он је умро а његова смрт сматра се једном од најбизарнијих на свету. Једне октобарске ноћи шкорпион га је убо у његовој спаваћој соби, а господар Гатилузи почео је да виче и позива упомоћ. На ове повике, многобројна послуга похрлила је у његову собу. Под превеликим теретом дрвени под убрзо је попустио, а господар Лезбоса пао је са другог спрата своје палате и погинуо. Убод шкорпиона га није убио, али пад јесте.

Антрфиле 3: Стефанова витешка слава

Стефанов углед у Европи био је толики да су хроничари забележили како су млади угарски племићи долазили у Србију и сматрали највећом чашћу да их српски деспот прогласи за витеза. Интересантан је и случај када је угарски краљ и немачко–римски цар Жигмунд од Стефана тражио свега неколико његових ратника да учествују у походу против хуситских устаника у Чешкој како би заплашио непријатеље вешћу да стижу љути српски оклопници. Да ли због тога или не, тек том приликом устаници су одлучили да избегну битку и повуку се.