Марко Алексић
Харалд Хардрада, последњи Викинг: Од пустолова до норвешког краља
Немирни Харалдов дух, као и свест да му је повратак у домовину немогућ док су тамо на власти непријатељи његове породице, терали су га у нове авантуре. Са свега 18 година обрео се у Цариграду где је са дружином од око 500 ратника приступио чувеној византијској варјашкој гарди.
Епоху раног средњег века, коју помало неправедно често називају и мрачним, у Европи су обележили Викинзи. Ови неустрашиви ратници и морепловци са далеког севера вековима су проносили славу свога оружја готово у сваком кутку нашег континента, понекад чак и изван његових граница. Један од највећих пустолова међу њима био је норвешки викинг Харалд Сигурсон, звани Хардрада. Његова животна прича је као створена да ослика ово сурово али узбидљиво доба, а његова смрт сматра се последњим поглављем епохе Викинга у Европи.
Харалд је рођен на истоку Норвешке 1015. године у једној од угледних викиншких породица. Његов отац, Сигурд био је викиншки великаш, а мајка Аста је припадала норвешкој краљевској породици. Асти је то био други брак, а њен син из првог брака био је Олаф II који је постао краљ Норвешке исте године када је Харалд рођен. Краљ Олаф се током целе своје владавине трудио да по земљи шири нову веру, Хришћанство због чега је и добио надимак Свети.
Када се одиграла најчувенија битка која се водила на викиншком тлу, битка код Стиклестада, Харалд је имао свега 15 година. Те 1030. године са једне стране сукобиле су се снаге краља Олафа II, а са друге војска викиншких великаша који су заступали своје старе, паганске богове и борили се против нове вере коју је ширио краљ. У краљевој војсци, упркос младим годинама, био је и млади Харалд са својим рођацима. По старим средњовековним правилима пунолетство се стицало са 15 година, па је тако Харалд дечије игре ратовања одмах заменио стварном битком, и то каквом! На крају тог ведрог али крвавог јулског дана ратну срећу однели су Викинзи који су узвикивали имена Одина и његових небеских поданика, а на бојном пољу, међу бројним жртвама остало је и мртво тело краља Олафа Светог. Иако рањеног, Харалда су његова браћа успела да склоне са попришта битке, а ускоро и из земље. Већ следеће године он се налазио у Русији, на двору руског великог кнеза, Јарослава Мудрог. Ту је, заједно са другим викиншким ратницима, учествовао у походу који је руски кнез повео против Пољске. На двору у Кијеву Харалд је остао скоро три године где је у кнезу Јарославу стекао великог пријатеља и савезника који ће му касније током живота пуно пута помоћи.
Викинзи на Балкану
Немирни харалдов дух, као и свест да му је повратак у домовину немогућ док су тамо на власти непријатељи његове породице, терали су га у нове авантуре. Са 18 година већ се обрео у Цариграду где је са дружином од око 500 ратника приступио чувеној варјашкој гарди. Ову византијску војну јединицу чинили су ратници–најамници, углавном Викинзи и Руси који су ратовали за византијског цара свуда где је то требало. Тако се Харалд борио широм Медитерана против арапских гусара, у Малој Азији, Сирији, а учествовао је и у војсци византијског генерала Георгиоса Манијакиса у његовом чувеном походу на Сицилију 1038. године. Византијска војска коју су поред Грка сачињавали и Нормани, Лангобарди и Варјази успела је да ослободи Сицилију од Сарацена, а као сећање на те славне дане и данас један град на овом највећем Медитеранском острву носи име Манијако, а тврђава у Сиракузи Кастело Маниако, по овом славном византијском војсковођи. Тада је Харалд, са непуних 24 године већ био на челу одреда Викинга у византијској војсци.
Војна служба за византијског цара Михајла IV довела га је и у наше крајеве. Управо у Београду 1040. године букнуо је устанак Словена против власти у Цариграду који се као пожар брзо ширио према југу. Под воћством Петра Дељана, устаници су редом освајали градове Ниш, Скопље, Драч и убрзо стигли до северне Грчке и зидина старог града Солуна. Византија је тада послала своје најјаче војне снаге, између осталих и варјашку гарду да би сузбила устанак. У томе је и успела, а у викиншким сагама забележени су ови историјски догађаји као и учешће Харалда Сигурсона у ратовима на Балкану. Међутим, дани славе и успеха у Византији за Харалда су се ближили крају. Генерал Георгиос Манијакис био је уплетен у дворске интриге и борбе за престо, а оптужбе су пале и на његове најпоузданије присталице – Викинге. Због тога је Харалд, са својом ратном дружином, морао да бежи из Цариграда 1042. године, а уточиште му је пружио његов стари пријатељ, руски кнез Јарослав Мудри.
Судбина најамника у средњем веку често је доносила чудне обрте. Тако се већ следеће, 1043. године Харалд нашао у руској војсци коју је предводио Јарослављев син, новгородски кнез Владимир у рату против новог византијског цара, Константина IX Мономаха. Рат између Русије и Византије окончан је миром који је склопљен три године касније. У паузама између војних похода, у дугим зимским месецима на двору у Кијеву, Харалд је одлучио да се ожени принцезом Елизабетом, ћерком кнеза Јарослава Мудрог. Када је први пут дошао у Кијев она је била тек девојчица, али те зиме, крајем 1043. године, са својих 18 година, по средњовековним мерилима била је довољно стара да може да се уда. Осећајући да је коначно куцнуо час, Харалд није чекао крај рата са Византијом већ је кренуо на север, према својој домовини.
Борба за норвешку круну
У Шведску је стигао 1045. године где је, захваљујући својим добрим односима као и утицају који је руски велики кнез имао на тамошњу краљевску породицу, почео да припрема повратак у Норвешку. У томе му је помогла и чињеница да је мајка његове жене, Ингерерда била рођена сестра шведског краља Анунда. Његова ратна слава као и чињеница да је припадао краљевској породици Светог Олафа чију је добру владавину народ у Норвешкој памтио, помогли су му да коначно 1047. године, постане самостални норвешки краљ, Харалд III Сигурсон, звани Хардрада. То је успео да оствари без крвопролића која су иначе често пратила смене на престолима, највише уз помоћ дипломатске вештине коју је могао да научи од свог таста, Јарослава Мудрог али и од Византинаца који су гајили дугу традицију дипломатије.
Иако су за земљу наступиле године стабилности, за самог Харалда се то никако не би могло рећи. Тако се приликом једног успешног препада на обале Данске 1050. године, Харалд спремао за повратак када се на хоризонту изненада појавила цела флота данског краља Свена. Харалд је наредио да се баце у море све освојене драгоцености, надајући се да ће то олакшати његове бродове, а задовољити данског краља. Међутим, данска флота наставила је потеру за Норвежанима несмањеном жестином. Тада је одлучио да баци у море и све заробљенике које је намеравао да одведе ропство. Данци су почели да ваде своје људе из мора, а њихов краљ Свен коначно је био вољан да обустави потеру и пусти Харалда да побегне.
Као искусан војник али и политичар, Харалд је успешно започео владавину Норвешком, а са својом женом Елизабетом убрзо је добио две ћерке. Међутим, иако је ујединио и политички ојачао земљу, његова владавина у народу није била популарна. Због тога је и добио надимак Хардрада, што на старонорвешком језику значи одприлике `тешки владар`. Остало је упамћено и како је вођу сељачког устанка, Еинара позвао на преговоре а затим на превару убио. Стари и искусни ратник и политичар Еинар, иако није био краљевског рода, веровао је у старе викиншке законе које је Харалд прекршио. Сигурно да је тада имао на уму и како су Византинци успели нешто слично да ураде вођи Словенског устанка, Петру Дељану, много година раније.
Међутим, у Европи су неприметно али сигурно почели да одкуцавају последњи часови старог доба. Пред ширењем Хришћанства и писмености почели су да падају и последњи споменици паганских богова којима су се људи хиљадама година уназад клањали. Оснажене новом вером, на истоку су израстале нове моћне државе, Русија, Пољска, Мађарска, а на западу је на рушевинама каролиншког царства расла моћ Немачке и Нормана. У предвечерје крсташких ратова одиграо се и преломни догађај у историји Британије који је заувек одвојио ово највеће европско острво од Скандинавског утицаја и трајно везао његову судбину за континент.
Крај епохе Викинга
Када је енглески краљ, Едвард Исповедник првих дана 1066. године умро у својој постељи, последње речи биле су му да своју удовицу и земљу предаје у заштиту војводи Харолду Годвисону. Харалд Годвисон је у том тренутку био најмоћнија личност у Енглеској, али да би дошао до тог положаја морао је да прави многе компромисе. Један од њих је био заклетва коју је годину дана раније дао Норманском војводи Вилијаму I да ће му помоћи да дође до енглеског престола, а други који је убрзо после тога уследио, да је у борби за власт заратио и са својим рођеним братом, Тостигом. Због тога је, чим је вест о крунисању Харолда за енглеског краља почетком јануара прешла канал Ла Манш и стигла у Нормандију, војвода Вилијем почео да гради велику флоту од 700 бродова за инвазију на Британију.
Тежак положај у коме се нашао нови Енглески краљ није промакао ни искусном Харалду Хардради. Он је привукао на своју страну краљевог брата Тостига и такође почео да припрема војску. И док је војвода Вилијам због немирног мора оклевао да исплови, Халад Хардрада је се са својих 300 бродова и скоро 15.000 људи 8. септембра искрцао на североисточној обали Енглеске. Колико је био сигуран у победу говори и чињеница да су га на овом путовању пратиле жена Елизабета, млађи син Олаф и ћерке Марија и Ингигерд. Међутим, иако је на својој страни имао и савезнике из Шкотске, оно што није знао је да се намерио на себи сличног, не само по имену већ и по храбрости и ратној вештини.
До одсудне битке дошло је 25. септембра код Стамфорд бриџа где су снаге енглеског краља Харолда изненадиле и до ногу потукле Викинге. Ова битка сматра се крајем ере викиншке доминације у Европи, а на њеном бојном пољу остало је и мртво тело последњег великог викинга, Харалда Хардраде. Колики су били губици Норвежана показује и чињеница да су се преживели вратили у домовину на свега 25 бродова, а Харалдов син Олаф претходно је морао да се закуне победницима да више неће нападати Енглеску. Два дана касније норманска флота коначно се искрцала на британско тло. Харолд, победник над Викинзима уживао је свега двадесетак дана у тој слави, до битке код Хестингса где му је нормански војвода Вилијам заједно са краљевством одузео и живот, а себи обезбедио надимак Освајач. Борбе за Британски престо нису ни тада и окончане. Дански краљ Свен 1069. године напао је Вилијама Освајача у његовој новој краљевини, али након почетних победа, пристао је да уз богати откуп одустане да своју намеру оствари до краја. Тако је у Британији могла да отпочне нова ера под норманском династијом која ће је за више векова везати ратовима и борбама за наследство за Француску.
После краткотрајне заједничке владавине са старијим братом Магнусом, на норвешком престолу је од 1069. године наставио самостално да влада Харалдов млађи син Олаф III који је добио надимак Тихи. Он се није упуштао у походе и ратове па је земљом коначно завладао мир, а викиншко наслеђе полако је почело да уступа место новом добу. И у другим деловима континента Викишки дракари су све ређе могли да се виде како секу морске таласе, а Европа је ускоро отворила ново поглавље своје историје, епоху крсташких ратова после које су Одинови ратници живели још само у причама о старим временима.
Антрфиле 1: Варјашка гарда
Варјази су били једни од најчувенијих страних најамника у Византији. Варјашку гарду су сачињавали викинзи из Норвешке, Шведске, Данске и Исланда, као и Руски и Енглески ратници. Због њихове оданости и поузданости, крајем X века византијски цар Василије II учинио их је својoм личном гардом. Као елитна гардијска јединица, коришћена је углавном само у важним биткама, а најчешће је бројала неколико хиљада војника. Колико је ратовање за византијске цареве било раширено међу Викинзима показује и један средњовековни закон из Шведске који не дозвољава никоме да нешто наследи све док борави у Грчкој.
Датум последње измене: 2018-02-26 18:07:22