Зоран Стефановић

Скривени иза лажних имена: Мој страх и надања поводом збирке „Регије фантастике 2“

Наш знатижељни, али осрамоћени дух опире се гласном дијалогу са збирком Регија фантастика 2 и њеним заумним причама из држава Средњег и Западног Балкана.

Иронични наслов значи да се наш измаштани простор опет рађа и умножава, а био је наводно услован и само оком јуродивог виђен. Простор је то жилав као Туђин, иако је управо наш, ми сами. А знамо ми нас, рече Бранко Ћопић. Своји бисмо да будемо, без разумевања последица.

И нису све књиге фантастике жива бића. Али неке јесу, и узнемириће вас. Наш опрез је разуман, не само због књига Милорада Павића или Славена Радовановића.

***

Осим тога, збирка овако географски и жанровски замишљена (макар и не имала саблажњујући назив) представља споменик. Споменик нашој вицкастости, када смо своју земљу звали Сајанс фикшн република. Били смо несвесни сопствене баналности, јер је овештала фраза „СФРЈ“ значила баш то: Није било вероватно, али је постало могуће.

Но, то је био 20. век, није напунио ни сто година, кукавац. У свом заласку, у хладовини идеолошког рата, био је понегде чак и добро време, кулиновско, потпуно научнофантастично: изашли смо у свемир, индустријализовали све (а не само кињење и затирање), дивљацима рекли да не дивљају, од филозофије и понеке идеологије направили светионике разума, спремали стројеве да нас одмене. Кад, не почини мали враже, неко је у игри зидове провалио, окове расковао. И ето нама опет орци, огри и домаћи бауци. И Баш-Челик.

Из 20. века, света једне боље научне фантастике, потраге за мудрошћу и аркадијама, ушли смо опет у раздобље фантазије, неоплемењене страве и ужаса, када јачи тлачи, чак и када је бесмислено. (Али то смо накнадно схватали. Ментално паковање нових фантазија било је стилски глатко, психички прихватљиво, једноставно и разумљиво. Скоро па љупко.)

А напоредо се згуснуло и данашње доба непојамних научних продора и технолошких моћи. О, колико ли је то само памети и снаге код нас више но што су преци икад имали и смели да сањају?

Зато је благословена ова наша генерација.

Видела је оно што није ниједна у кратком временском исечку. И још нам је дато да коментаришемо и /дис/лајкујемо, скоро безбедно. Ко зна шта и ћемо тек за ових живота видети?

Једини је проблем што је спектакл од епохе или три требало неко да и опева, а да не буде аутсорсовано трудбеницима новог поретка, са измењивим беџевима човекољубаца, новинара, експерата и уметника. И тиме долазимо до разлога радовања и надања у овој књизи.

***

Наиме, у реалном свету постоји мрежа сањара, са понеким праведником који није реалиста. Мрежа нам је дала књиге, менталне атласе, и тако се из сумрака родила регија фантастика. У тим атласима се често јавља оно најбоље што од Људи имамо по квргавом терену, набреклом и гравидном од силе, по орлогребинама лепог и чудесног простора који се затући није дао.

Застајем док пишем. Мисли кљуцају, дозивају овом свету — посветине.

... Чудно ми је и замислити колико би сивкастији био управо мој свет да није личних примера, рецимо, Илије Бакића, Аднадина Јашаревића, Марка Фанчовића, Тамаре Лујак... Или Кирка и Спока нашег Регионалног фандома — Филипа и Тике, Светислава Филиповића и Тихомира Јовановића?

А ту су и подразумеване друге књиге-атласи и њихови картографи — „регионални“ Тамни вилајет Бобана Кнежевића или збирке које су приређивали Дарко Мацан, Горан Скробоња, Драгољуб Игрошанац, Давор Шишовић или Драгић Рабреновић...

У њима је наш свет са свим посветинама и напоредним универзумима тачније опеван но у ТВ дневнику и концерту заједно (свака част обома): наши страхови и наде, заплети, жанрови, стилови, хронотопи, стајаћи мотиви наших живота.

Наше време само.

***

А колико је време крхко и курвински превртљиво („мења се као време“) видимо и по речима које је инспиратор овог тома Регије фантастике, сам Херберт Џорџ Велс написао пре 80 година — док је још Шпанија на демонском амвону крварила.

Он је у чланку „Светски мозак: Замисао о Трајној светској енциклопедији“ (Француска енциклопедија, 1937) кроз футуролошку проницљивост јасно предвидео интернет и слободне енциклопедије, и њихов утицај на сада већ сумњиви спас човечанства: „Мирно и разумно, ова нова енциклопедија ће не толико превазићи ове староставне заваде, већ ће их лишити, полако али неприметно, њихове садашње стварности. Заједничка идеологија заснована на овој Трајној светској енциклопедији јесте могуће средство, а некима изгледа и као једино средство разрешавања људских сукоба, све до јединства.“

Баш као далеки благи потомци из Лондонове Гвоздене пете, ми сада накнадно видимо како су расцепљеност у човековој природи и древни сукоби (понекад просто лудачки), за сада успорили Велсову утопијску идеју. Најмоћнији системи, перјанице човечанства, одлучили су да је рат отац свих ствари. Није то њихово било мудрост и реализам, немојмо бити збуњивани чињеницама — јер ће и моћници и робље из тупих поимања радити по присили и емоцији, а не по истини, правди, части, разуму и љубави. (А камоли по храбрости духовној.)

Али смо се и ми сами, као у роману добре научне фантастике, уверили колика је танка линија између (некада Велсовог) фабијанског социјализма, фашизма и крволочног либералног капитализма. И још смо наглавачке смо улетали у сваку идеолошку нијансу, поплочавали будућност намерама.

Тако ће нас схватати и потомци. Видеће да смо били скривени иза лажних имена — како нам је убрзо по очуховој смрти рекао бард нашег нараштаја Рундек (са Сахером). Видеће и да су модернистички споменици братоослободилачке борбе наших ђедова и очева од Човечанства захтевали универзалност, али су крили сопствену конкретност и узроке.

Ти споменици су сада сценографија западњачких футуристичких играних филмова. А ми сами — након хода по Бакићевој Зони, тачно онако како је описана — сада се прибирамо. Мамурни и муцави, након операције, говоримо језиком трновитих запета и зареза, клингонским писмом писаним.

Ако бисмо из свог тела изашли, као они несрећни Египћани у Мајлеровим Древним вечерима (књизи коју Сарајево није на време послало остатку земље), видели бисмо да смо претворени у предмете наших маштарија и уметничких сновиђења. Данас смо оно што није било вероватно, али је итекако било могуће. А могло је и горе бити.

Ми смо, чему крити, ходајућа регија фантастика. Измаштани простор. И виђен и живљен, али никада до краја постварен, јер му је диковски потребно да буде прскан Убиком и да се у томе никада не стане.

А никад је дугачка реч. Није свима намењена.

А опет — они који се удостоје добити онај свијет више не могу умрети. Јер су као анђели. И заиста, кад се човек осврне: Има траве около. И корења около.

Да не поверујеш...

З. С.

У Сремском Београду,
5. 2. 2017.

Зоран Стефановић

Писац, издавач и културни активиста. Рођен је 1969. у Лозници, дипломирао је драматургију и сценарио на Факултету драмских уметности у Београду 1994. године. Његов уметнички опус — филмови, драме, стрипови, проза... — извођен је и објављиван у десетак земаља Европе, као и у Сједињеним Америчким Државама, на српском, македонском, енглеском, француском, румунском, словеначком, украјинском и руском језику.

Велики део његовог уметничког опуса спада у фантастику — у позоришту („Словенски Орфеј“, „Скаска о космичком јајету“), стриповима („Трећи аргумент“, на основу прича Милорада Павића, „Под вучјим жигом“, „Кнез Липен“...), прози (роман Веригаши; циклуси прича „Успомене из другог живота“ и „Жива вода“) и на филму и телевизији („Уске стазе“).

Признања за уметничко-стваралачки рад: награда „Јосип Кулунџић“ за најбољу драму, Златна медаља за сценарио на 42. фестивалу југословенског кратког и документарног филма, два прва места на југословенским прозним конкурсима за фантастику „Знака Сагите“, Гран при за најбољи српски стрип, Стрипски сценарио године, Награда за издавачки подухват године Сајма књига у Београду, номинације за награду Prix Europa у Берлину, Prix Italia у Риму итд. Заступљен у десетак књижевних избора и антологија бивше Југославије, као и у светском избору антиратне драме (Лондон 2001). За културно-издавачки рад добио је двадесетак националних и међународних признања и награда.