Радојица Таутовић

Хипноза у функцији технократије

Поводом романа “Рекламократија“ Фредерика Пола и С. М. Корнблута

Објављено у часопису “Кораци“ бр. 10, 1968. године.
Извор: Радојица Таутовић, Хефест у свемиру: Огледи о научној фантастици, „Багдала“, Крушевац, 1973.

Пошто прочита Полову и Корнблутову Рекламократију, човек може стећи утисак да би склоп дневних листова био логичнији и реалнији, кад би се преокренуо, наиме када би на првим странама били штампани огласи, па тек иза њих дипломатске, ратне, културне и остале вест. Дакле, најпре рекламе, па онда — евентуално — песме; јер, како каже главни јунак овог научно–фантастичног романа: „Реклама се уздиже, лирска поезија опада“. Заиста, овај изузетан роман убеђује читаоца да реклама доминира друштвеном идеологијом и људском психологијом, а економика — политиком и културом.

Управо та доминација и чини стварни садржај који су Пол и Корнблут уобличили у свом делу. Напротив, људски смисао њиховог дела састоји се у хуманистичкој критици те исте доминације. У роману, ову критику оличавају такозвани конзервационисти којима се, најзад, придружује и рекламократ Мич Кортни, протагонист романа. На изглед, конзервационисти устају против техничке цивилизације која пустоши природу човека и Земље: према њиховим властитим речима, они верују „да је безобзирна експлоатација природних извора створила непотребно сиромаштво и непотребну људску беду“. У суштини, међутим, они се не буне против саме техничке културе него против њених социјалних услова, то јест против економске експлоатације људских (и природних) снага. Чини се да се став аутора подудара са оцртаним „конзервационистичким“ ставом.

Аутори су предмет свог романа обрадили на савремен начин који подједнако одговара њиховом критичком ставу, као и самом предмету. Тај начин своди се на метод и стил савремене научне фантастике. Због тога, он доприноси коренитијем осавремењивању читаочевог уметничког укуса, као што став ових писаца помаже читаоцу да оријентише своје морално хтење и расположење, пре свега — да се уплаши и ослободи од сопствене, пасивне безвољности пред опасношћу „рекламократске“ самовоље. А сам предмет романа, пробијајући се у читаочеву свест, обогаћује његово социјално сазнање: отуда, ако многа друга штива могу да успавају човека, ово га расањује и буди; оно се чита заиста „на душак“.

На тај начин, обухватајући разне димензије романескног света: уметничку, моралну и социјалну, композиција Рекламократије представља чврсту и живу организацију свих компоненти романа. У тој организацији, све компоненте су мање–више еквивалентне; тешко је једну од њих претпоставити другој. Управо таква организација и чини изузетнију вредност Полове и Корнблутове творевине која је успела да научну фантастику попне са сублитерарног нивоа на ниво више, праве литературе.

Сазнајна компонента овога романа задире у дубину приказаног предмета: на површини, она захвата рекламократију или комерцијализацију људског света; у дубини истога света, она допире до неокапиталистичке технократије. Овакво удубљивање условљено је нужном везом модерне рекламе са техником. На првом месту, техника је одлучујући и неопходан инструмент којим се служи реклама; затим, повлашћени техничар (технократ) указује се као друштвени субјект коме иста реклама служи. Овакав технократ је и главни актер романа: рекламоаутор Мич Кортни.

Пошто је био доведен у ситуацију да окуси битисање потлачених потрошача, у ствари најамних радника који су на путу да од робова постану роботи, он се преобраћа у непријатеља технократије: придружује се прогоњеним „конзервационистима“, којима припада и др Кети Невин, његова вољена жена „на пробу“. Кортни се преображава у противника технократије баш у часу када се пење на врх технократске хијерархије: „Све је било готово, — прича он. — Постао сам господар Компаније Фаулер Шокен, а научио сам да презирем све што је она заступала“. Сажимајући у себи конфликт између рекламократије и конзервационизма, Кортнијево преобраћање означава драмски климакс романа. Антиклимакс је обележен космичким походом Кортнија, Кети и конзервациониста на Венеру, са циљем да се на овој планети уреди људско друштво, слободно од земаљског технократског тоталитаризма.

Испричану повест драматизује друштвена борба између рекламократа и потрошача, као и дивља конкуренција међу самим рекламократама, заправо међу монополистима, који се често обрачунавају на гангстерски начин. У ствари, та борба је езопска шифра за класну борбу између буржоаске технократије и пролетаријата, а класна подела је зло број 1: „Већ сам навикао да будем прва А класа, — исповеда се Кортни. — Није ми изгледало нимало забавно што ћу бити један од обичних људи“.

За технократију, амерички економски „либерализам“ није ништа друго до средство за најподробније и најперверзније социјално поробљавање радника, који сачињавају „потлачених петнаест шеснаестина становништва“. Као светлиште култа Потрошње, тржиште је главна мишоловка у коју људе гони хипнотичка реклама, комбинована са систематским терором. На послу поробљавања, са рекламом садејствује не само терор, већ и стандардизовани јеловник, зачињен наркотицима који умртвљују свест и вољу потрошача. Развијајући овакву визију ропства, која је тим језивија што је блиска стварности, Пол и Корнблут као да осавремењују и продубљују раније прогнозе, изложене у Гвозденој пети Џека Лондона. У тој визији, сужњи се гризу међу собом попут изгладнелих пацова у мишоловци. Међу робовима, као и међу господарима, бесни „слободна“ конкуренција: „Свако сваком подмеће“ Али, када се господари обрачунавају у међусобној конкуренцији, рачун плаћају робови. Тако, у будућој „рекламократској“ Америци ускрсава горко–иронична истина древне Грчке: „Краљеви ратују, а батине добијају Ахајци“.

У оквиру класне борбе између рекламократа и потрошача, таква конкуренција образује један паклени вир који човекова чула, нагоне и интересе баца против разума и осећања, нарочито против љубави. Тај вир прождире људску „сентименталност“ као и критичку рационалност: „Ја — изјављује протагонист — нисам за сентименталност кад су у питању послови“. Због тога, љубав постаје опасна, субверзивна снага: баш она и побуђује рекламократу Кортнија да се преобрати у „конзервационисту“. При том, на изглед парадоксално, режим исто толико мази голу сексуалност колико гуши саму љубав. Другим речима, чулност се исто толико хипертрофира колико се осећајност атрофира. Да би умртвила осећање и ошамутила разум, реклама врши обухватан и непрестан надражујући напад на сва чула. У служби конкуренције и експлоатације, она се нарочито упиње да разум баци под ноге слепим агресивним нагонима. И, да би убила живи разум, она се наоружава — опредмећеним разумом. Разумом опредмећеним у комуникационој и осталој техници, помоћу које се плени подсвест гледалаца, слушалаца, читалаца купаца. Отуда „вјерују“ рекламократије гласи: „Разуму никад не можете веровати“.

Отуђен и опредмећен у техници која служи реклами, разум разара сам себе, али при том пустоши не само човекову природу него и природу читаве Земље, пљачкајући њена природна блага без компензације. Као плод ове технократске пљачке пустош на Земљи приморава људе да се селе на друге планете, у датом случају — на Венеру, да би тамо могли поново наћи и присвојити отуђену људску природу. Космизам се, дакле, ставља у службу хуманизма, који је овде назван „конзервационизмом“. У роману, први се са другим повезује игром случаја; у стварној историји, међутим, везу међу њима успоставља нужност. На сваки начин, та веза се остварује посредством људске акције — која такође драматизује садржину овога романа. Акција запоседања Венере најпре је припремљена као комерцијална операција, којом има да руководи Мич Кортни; но, захваљујући Кортнијевом преобраћању у „конзервационисту“, сам овај трговачки бизнис преобраћа се у један људски подвиг, будући да ракетни брод за Венеру освајају „конзервационисти“. Као планета која носи име богиње љубави, Венера је овде симболична „шифра“ за извесно човечније бескласно друштво, које писци пројектују не само у будућност, већ и у васиону, заправо на Венеру, отприлике онако како су класични утописти своју будућу заједницу смештали на неко имагинарно срећно острво.

Рекламократија не спада у старинску утопију већ у савремену научну фантастику. У неким својим струјама и остварењима, особито у појединим Хакслијевим романима, ова последња обликована је као антиутопија. Међутим, Корнблутово и Полово дело није антиутопија као ни утопија. Оно је највећма налик на такозвану антиципацију, која у перспективи будућности дочарава противречни напредак постојећег друштва, на пример: пустошење природе у вези са цветањем технике.

Такву антиципацију производи сарадња уобразиље и мисли, уметности и науке. Тако, сарадња имагинације са биологијом омогућује двојици америчких романописаца да антиципирају телесну бесмртност као неограничено рашћење живе материје, коју у роману представља огромно, па ипак живо Пиленце (способно, чак, да код људи изазива неку врсту љубави према себи!). Овде, романсијерска фантазија кооперише како са биологијом, тако и са семантиком, психологијом и другим наукама. Да би доспели до сазнања о примени науке у техници и животу. Пол и Корнблут прибегли су примени одређених наука у процесу самог уметничког сазнања.

Ова стваралачка примена довела је писце до визије будућег бескласног друштва на Венери. Код читалаца, међутим, иста визија побуђује жељу да се такво друштво врати са Венере на Земљу. Из уметничке визије у животну реалност.