Зоран Стефановић

Песништво цртежа, образ језика

Поводом изложбе Дејана Богојевића „Само стрип спокој“ у Осечини 2018.

Језик и драма Богојевићевих стрипских минијатура су од две врсте. Прва је ововремена — лична, истанчана, експериментална, песничка до сржи — „Мушкарац у свету“, „То није смак света“, „Вид међу стенама“… Лако се с њом поистовећујемо.

Друго говорење је шаманско и архајско. Оно саобраћа са српским и човечанским народним генијем, вуковски преносећи шта нам говори колективно несвесно — али опет одевено у потпуно лични, неоптерећени, (слово)ликовни рукопис. Пример за то би биле минијатуре „Укрот“, „Сновоказ“ или „Огад“…

Прикладно, Богојевићеви ликови нам делују као маске, народне графике или резбарије, глинене лутке демона како их фолклорни уметник одвајкада представља. Присутни су код Дејана и ентоптички феномени — још у палеолитском сликарству забележени — они који чисто из ћелијске структуре ока стварају како апстрактне тако и фигуративне слике.

Уметников метод је истовремено архајски, анимистички, дечји, подсвестан, бруталистички, наиван, неуротичан, трансни, аутоматски, поп културни, лиризован, експерименталан, (нео)авангардан, хуморан… Сви ови елементи су добро познати у антропологији и психологији уметности, али су у Богојевићевој рецептури другачије и особено замешени, сагласно колективном искуству нашег нараштаја.

У овоме би, слутимо, уживали Ото Бихаљи Мерин и Драгиша Витошевић, али и Пабло Пикасо (који је цео живот хтео да ради стрипове, а да му дато није било!). Када се томе дода и увек лепа ћирилица, нешто најдубље у нама препознаје гласове и одзива се прималним криком који нема звук.

У овим стриповима–песмама, скривено иза опорости авангарде, има и тихе катарзе, лепог душевног ефекта за читаоца–гледача.

**

Питање ваљевске модерне уметности није довољно проучено, а одавно је постало значајно, и то шире од домета академске ликовности и примењених уметности.

Локални патриотизам је код Ваљеваца пословично јак, али изгледа не и довољно да се усредсређено проучи оно што се већ сад понегде схвата као модерна класика у стрипу, књижевности, драмским уметностима…

Рецимо, када се буде писала наша културна историја–понорница, доћи ће се и до значаја изворних веза које уметничко Ваљево, укључујући и својевремено деловање „Црног креча“, има са међународним феноменима као што су вршачко уметничко подземље, београдски Космопловци, а надасве с једним од кључних планетарних неоавангардних покрета — сигнализмом.

Управо је у сигнализму, који је сада на врхунцу свог трећег таласа, видљив и осетан одређени колубарски допринос, и кроз Богојевића и кроз друге.

*

Дејан Богојевић је у овом миленијуму признат као уметник и културни активиста, и у нашим и у међународним оквирима. Он може и даље да ствара по вољи, и не мора да се бави питањима попут тога да ли је го цар наше академске уметности и важеће олигархијске естетике.

Ми ионако знамо да идеологија кињи двомислима нашу уметност још од почетака 20. века, а од 1945. то су јасни, на академијама силом наметани, естетско–морални конструкти: милитаризовани соцреализам, курвинско доларизовано ревидирање ка апстракцији (неко јесте платио гајдаша, док је вођен хладни рат у култури…), те данашње помодно али тупо поигравање концептуалном уметношћу које наравно нема духовну суштину нашег и далеког Истока, али би на силу хтело да има естетску елеганцију и идејну јединственост.

Срећом, како то у благословеним случајевима бива, све те квалитете — као плод игре неоптерећене важним питањима, али пружајући важне одговоре — доносе нам неочекивани извори, рецимо: Богојевићеве стрипске минијатуре. Тај камен од угла своје уметничке нише, у претходном веку је бивао фотокопиран у самиздатима за посвећене, а сада је на изложбеним зидовима, као лирски знак слободе коју стално морамо освајати као личности и заједнице. Освајати свуда, а не само у лепој Подгорини.

Зоран Стефановић

У Сремском Београду, 14. марта 2018.

О аутору: Писац, међународни културни активиста и историчар културе. Управник Центра за уметност стрипа, Београд.