Dušan Pajin

Kulture Istoka — časopis za sva vremena

Izdavač časopisa Kulture Istoka bile su „Dečje novine“, čija je centrala bila u Gornjem Milanovcu, gde je izdavač osnovan, ali je deo redakcija bio i u Beogradu (napomena 1).

Kulture Istoka pokrenute su 1984. — kao i časopis za vizuelne umetnosti, Moment (čiji je glavni urednik bio Jerko Denegri), a oba su ugašena do 1992. Kulture Istoka su izlazile u periodu od 1984–1992., kvartalno, a objavljena su ukupno 33 broja (0–32).

Glavni urednik nultog broja i br. 1–2, bio je profesor Filološkog fakulteta, Dr. Tode Čolak (1931–1990), a od br. 3–32. tu ulogu je preuzeo je autor ovih redova (napomena 2).

U uvodniku redakcije, u nultom broju, izložena je platforma koja je potvrđena tokom izlaženja časopisa.

Za mnoge od nas kulturna baština Grčke, Rima i hrišćanstva još uvek de facto, ako ne više i nominalno, označava kulturnu baštinu sveta u celini, što predstavlja nimalo bezazlenu kratkovidost, kada su nam istraživanja ne–evropskih kultura i dostupna i potrebna, ne samo radi razumevanja i asimilacije osobenosti tih drugih kultura, već i zbog samorazumevanja vlastite kulture, čije je nepristrasno prevrednovanje na osnovu uporednih istraživanja kultura u istoj meri jedno od preko potrebnih zaveštanja našeg vremena.

Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda — u rasponu od Bliskog istoka do Japana — dakle, da ne pokriva i područje ne–evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura.

S druge strane, sama upućenost na Aziju opravdana je iz više razloga. Prvo, narodi tog područja su u drugoj polovini 20. v. vidnom snagom stupili na svetsku pozornicu i tako skrenuli pažnju svetske javnosti na bogatstvo i složenost svojih kulturnih baština. Drugo, na Zapadu vlada sve veće interesovanje, naročito u redovima posleratne generacije, za istraživanje specifičnih oblika duhovnog praxisa ovih tradicija — interesovanje koje se, na žalost, često završava u nekritičkom usvajanju svega što je „orijentalno“. Treće, naš jugoslovenski prostor prirodno je upućen na Aziju i činjenicom da je svojom vekovnom istorijom predstavljao geografsko i duhovno razmeđe Evrope i Orijenta; i najzad, o Aziji se često govori kao o svojevrsnom duhovnom antipodu Evrope, pa je utoliko i istraživanje njenih kultura indikativno za samorazumevanje i prevrednovanje našeg evropskog nasleđa.

POZORIŠTE AZIJE

Svaki broj časopisa je imao svoju glavnu temu. U dvobroju 1–2 (juni–septembar 1984) tema broja bila je Pozorište Azije. U svom osvrtu na pozorište u arapskoj kulturi Pozorište u senci poezije, islamista Dr. Rade Božović ističe sledeće.

Pantomima je u arapskoj kulturi bila prilično prisutna, a uz šaljive komade, komične priče i lakrdije karakteristična je za sunitski islam. U značajnom izvorniku za zbivanja u umetnostima, posebno poeziji, u Kitabu–l–agani (ar. Knjiga pesama), ukazuje se na ovu staru pozorišnu veštinu. Prema navodima Alije Ukle Ursana, tu su imena nekih pantomimičara, kao Ašaba, koji je bio u vezi sa prvom damom i lepoticom salona u Medini (kraj 7. početak 8. v.) — Sukajnom. Ona je bila poznata po inteligenciji, šarmu, modi i ljubavnom životu. Opis pripovedača anegdota i šala, Abul Ibara (vreme Harun ar–Rašida, 766–809. i njegovih sinova) u Knjizi pesama, svedoči da se gluma odvijala na sceni.

ARHEOLOGIJA ISTOKA: PRAISTORIJA I PROTOISTORIJA

Ovo je bila tema broja 3. U uvodnom tekstu, Dr. Miodraga Tomovića, iz Instituta za arheologiju SANU, ističe se:

Na ovom ogromnom prostoru — „od Bliskog istoka do Japana“ — naročito su zanimljiva arheološka istraživanja i dobijeni arheološki materijal pra — i protoistorijskih kultura Irana, Avganistana, Pakistana i Indije, jugoistočne Azije, Kine, korejskog poluostrva i Japana, koja su u potpunosti izmenila tradicionalne predstave o prošlosti ovih oblasti i stvorila osnov za potpunije kulturnoistorijske i sociološke interpretacije. Izuzev Egipta, Bliskog istoka i Mesopotamije, u čijem proučavanju se najdalje otišlo, za ostale spomenute oblasti Istoka… još uvek ne postoji dovoljan „broj“ precizno obrađenih i valjano dokumentovanih stratigrafskih analiza, zatim dovoljna serija datuma apsolutne hronologije, jedinstvena terminologija, tipologija pokretnog (a pre svega keramičkog) materijala, ili precizni kriterijumi za sigurno izdvajanje u okviru kultura ili njihovih faza

LIČNOSTI I DOGAĐAJI

Časopis je pored teorijskih tekstova, objavljivao (u rubrici „Ličnosti i događaji) osvrte na različita zbivanja i ličnosti vezana za to područje, a u rubrici „Osvrti i prikazi“ su prikazivane naše i strane knjige vezane za ovo područje. Tako u br. 3, nalazimo i osvrt na međunarodni skup u Indiji, posvećen budizmu.

— U Nju Delhiju je od 10–15. oktobra 1984. održana Prva međunarodna konferencija o budizmu i nacionalnim kulturama, sa preko sto istraživača iz sveta i isto toliko iz Indije, kao i velik broj predstavnika budizma kao žive religije iz Azije. Skup su organizovali Indijski savet za kulturne veze i Indijski savet za filozofska istraživanja, u saradnji sa još nekoliko institucija. Ova konferencija je bila prvo okupljanje budologa u tom obimu, u novije doba. Sednicu prvog dana otvorili su direktor Konferencije Sačidananda Murti i predsednik indijske vlade, sada pokojna Indira Gandi.

Na konferenciji je iz Beograda učestvovao Dušan Pajin, sa referatom „Četvrti okret točka dharme“ — koji je objavljen u broju 11, Kulture Istoka, januar–mart 1987.

KULTURA TELA

Broj 4. imao je dva tematska bloka — 1) Kultura tela 2) Aspekti indonežanske kulture

Ovo je odlomak iz prvog teksta o kulturi tela.

— Ono što nas najpre zapanjuje jeste raznolikost i mnogostranost aspekata u kojima se iskazivala kultura tela u kulturama Istoka. (…) Sisteme ili vidove prakse kulture tela mogli bismo grupisati u četiri šira područja koja su nekad bila konceptualno, pa i praktično, međusobno povezana.

Prvo područje čine preventivna i kurativna medicina sa svojim aspektima poput različitih sistema dijete, masaže, higijene tela i posebnim tehnikama kao što su akupunktura, kum njej, šiatsu i do–in.

Drugo područje pripada plesu, erotici i estetskoj higijeni tela.

Treće, fizičkoj kulturi i borbenim veštinama (sa ili bez oružja).

Četvrto područje čine alhemija tela (različita dijetalna, hemijska, biljna i higijenska sredstva podmlađivanja ili transsubstantizacije tela) i joga („Kultura tela i kulture Istoka“, D. Pajin)

BUDIZAM I NACIONALNE KULTURE

U broju 5. čija je tema bila Budizam i nacionalne kulture objavljen je jedan broj priloga sa istoimene konferencije u Delhiju, oktobra 1984. U tekstu pod naslovom „Budizam i kineska kultura“

Ren Điju, iz Kine (Peking), objašnjava kako se budizam širio i asimilovao u Kini.

— Pod zastavom, izvorne kineske religije taoizma, narod je započeo široki oružani pokret, dobro poznati ustanak Žutih turbana (182–204. g.). Iako se ustanak završio porazom, potresao je vladavinu dinastije Han. (…) Oružana borba koju su poveli taoisti jako je zaplašila vlastodršce i oni su uskratili svoju podršku taoizmu. Stoga je budizam dobio podršku visokog društva i njegov je utjecaj uskoro nadmašio taoizam. Od tada, oko 2000 g., traje nadmoć budizma. Drugi razlog brzog razvoja budizma bilo je njegovo integriranje s kineskom tradicijom, zbog čega je postao bliži kineskom narodu.

JI ĐING — TUMAČENJE I RAZUMEVANJE

Ovo je bila tema broja 6. U uvodnom tekst David Albahari govori o recepciji ovog dela od vremena prvih prevoda na Zapadu (početkom 19. v.).

— Iako se prvi prevodi odlomaka iz Ji đinga, drevne kineske „Knjige promena“ ili „Knjige promene“, pojavljuju u Evropi još početkom 19. veka, a prvi potpuni prevodi Kenona Meklačija i Džemsa Legea krajem istog veka, širu pažnju čitalaca i znalaca iz raznih oblasti privlači tek prevod Riharda Vilhelma, 1924. godine. U stvari, prava eksplozija interesovanja za Ji đing počinje 1950. godine, kada se u Americi objavljuje prevod Vilhelmovog dela. Od tada se u svetu pojavilo bezbroj prevoda, adaptacija, tumačenja i analiza Ji đinga — od tananih filozofskih i lingvističkih istraživanja do popularno pisanih, petparačkih edicija, sastavljenih u skladu s tekućim pomodnim trendovima. (…) Od pojave Vilhelmovog prevoda ova drevna kineska knjiga… vrši pozitivan, stvaralački uticaj na umetnike i mislioce. Uticaji u nauci protežu se od Lajbnica do F. Kapre; uticaji u književnosti od Hermana Hesea do izvrsnog naučno–fantastičnog romana Filipa Dika „Čovek u visokom dvorcu“;

Džon Kejdž je komponovao pomoću „Knjige promene“, kao i Per Norgard. S druge strane, brojni stručni sinološki tekstovi potvrđuju da je „Knjiga promene“ jedna od ključnih knjiga za razumevanje kineske naučne i filozofske misli, bez obzira da li je vidimo u negativnom (Nidhem), ili pozitivnom svetlu (Sčucki, R. i H. Vilhelm, Blofeld i mnogi drugi).

SUFIZAM IBN ARABIJA

Ovo je bila tema broja 7 (januar–mart, 1986). Majkl Sels, u svom tekstu „Ibn Arabijeva bašta između plamenova“ navodi jedan Arabijev zapis u stihovima.

Čudo, basta između plamenova,
moje je srce otvoreno svim oblicima.
Ono je livada za gazele, manastir
(hrišćanskim) kaluđerima,
Hram idola, Ćaba hodočasnika,
Stolovi Tore, Kuran,
Moja religija je ljubav — gde god krenuli
njeni karavani

Ljubav će biti moje ubeđenje i moja vera

(Ibn Arabi, 1165–1240)

Ovi stihovi su najviše citirani delovi sufističke literature i uzimaju se kao moto Ibn Arabijeve misli u mnogim modernim objašnjenjima sufizma.

ČOVEK I SVETO

U broju 7 je objavljen i poslednji intervju (Čovek i sveto) Mirče Elijadea (koji je umro tokom 1986.). Ovo je odlomak iz intervjua.

— Dušan Pajin: U jednom trenutku izgledalo je da se istorija kreće u progresivnom pravcu ne samo u tehnološkom pogledu, nego i u pogledu vrednosti. Danas, međutim, izgledi za budućnost kao da su pomračeni i „teror istorije“ nas pritiska više nego ikada.

— Elijade: Ja ne mogu da dam nikakva „proročanstva“ u tom smislu. Suština je svakog religioznog iskustva — otkrivanje svetog, a ono se razlikuje od ma kakvog fizičkog fenomena, ili istorijske činjenice, uprkos tome što se uvek „otkriva“ u nekom prostoru i vremenu. (…) Ako smatrate da je „teror istorije“ danas veći nego ikada, to je zato što je čovek izgubio smisao za transistorijsko značenje istorije.

ORIJENTALNI HUMOR

Broj 8 je bio posvećen temi Orijentalni humor. Ovde ćemo navoditi odlomke iz pojedinih tekstova iz tematskog bloka ili drugih rubrika.

— Počev od 6. veka u Kini se javlja jedna nova škola i pristup, kao reakcija na dotadašnju praksu i ideje. Čan se pojavljuje kao nov pristup i tip prakse, koji afirmiše jednu novu psihologiju u budizmu, posebno duhovite priče koje treba da prenese određene uvide. Duh čana i njegov smisao za humor se prenose u Japan u 12. veku i tako nastaje zen.

Primeri tog humora su što se sada

1) probuđenje poredi sa otpadanjem dna sa kofe;

2) oni koji su se predali potrazi za probuđenjem, kroz gomilanje budističke učenosti i poznavanje tekstova, se porede: — sa majmunom koji pokušava da dohvati rukom odraz meseca u vodi, ili — sa magarcem, koji jaše na magarcu, u potrazi za magarcem.

Ovako glasi jedna od zen priča. — Kaluđerica Čijono dugo nije mogla da ostvari napredak u meditaciji. Jedne noći nosila je vodu u kofi, u kojoj se ogledao mesec. U jednom trenutku dno je iznenada popustilo i — ona je bila probuđena.

Meditacija je kao nošenje kofe s vodom. Kofa s vodom je uobičajen duševni sadržaj, a mesec koji se ogleda u vodi je svet koji se ogleda u našem duhu. Otpadanje dna na kofi je metafora probuđenja, jer se čovek odjednom prazni — kako od uobičajenih duševnih sadržaja koji čine dnevni život čoveka, tako i od odraza sveta u svom duhu (Pajin: „Smeh i sloboda“).

VREME I SVET U ISTOČNIM FILOZOFIJAMA

Tema broja 9 je bila Vreme i svet u istočnim filozofijama. U svom tekstu „Vrijeme indijske tradicije i povijest u post–modernoj zapadnoj filozofiji“ Rada Iveković, navodi sledeće.

— Abhinava Gupta, kašmirski estetičar iz XI stoljeća, poznaje doživljaj sažimanja mnogih iskustava i raznih (osjećaja) vremena u jedno, svjestan je ukrštanja različitih vremena. Vrijeme nije nužno samo linearno i kronološko, i Abhinava zna za vremenska „preskakanja“. Naziva ih — proždiranjem vremena. Ovo je gutanje vremena barem dvosmisleno — indijska tradicija vidi vrijeme kao neman koja nas proždire: ali moguće je obrnuti tok, progutati vrijeme u neizrecivu onostranost, u crnu rupu—okretište, u posve drugačije iskustvo.

PSIHOLOGIJA ISTOKA I ZAPADA

Tema broja 10 bila je Psihologija Istoka i Zapada.

— Neke psihoterapije uključuju kao svoje teoretske i funkcionalne premise pojedina načela koja su sadržana u istočnjačkoj tradiciji joge i meditacije. Na primer, u geštalt terapiji Frica Perlsa nalazimo načela „budi sada i ovde“ i načelo „svesnosti“, u istom značenju kao u budizmu (posebno zenu), ali u drugačijem (terapeutskom, a ne meditativnom) kontekstu. Isto važi i za „usredsređenost na telo“, „unutrašnju tišinu“ i „vizualizaciju“ u sklopu onoga što Perls naziva usredsređujućom terapijom (Ego, Hunger and Aggression, New York, 1969, str. 185)

Na drugoj strani, upotreba paradoksa u psihoterapiji, kako je objašnjena od strane Vaclavika (Watzlawick: Pragmatics of Human Comunication, 1967), ima uzore u tradiciji zena („Psihoterapija i meditacija“ D. Pajin).

BUDIZAM — SVETLO AZIJE

Tema broja 11 (januar–mart, 1987) bila je Budizam — svetlo Azije.

— Budizam se retko sagledava kao kulturni posrednik, ne samo u sklopu Azije, nego i kao posrednik kulturnog uticaja Azije na Evropu, odnosno Zapad, tokom poslednja dva veka. Dok se u Aziji budizam širio kao religija i filozofija, na Zapadu on je bio prisutan kao deo kulturnog nasleđa Azije i taj uticaj se po vrsti može porediti sa uticajem grčkog i helenističkog nasleđa tokom renesanse.

Naime, u toj recepciji budizam se javljao kao deo „žive prošlosti“ — čak i kad je predstavljan, ne kroz radove orijentalista, nego živim zastupnicima budizma, ili „istočnim misionarima“. Doticaj budizma predstavljao je izazov i inspiraciju za mnoga područja — filozofiju, misticizam, umetnost i književnost, psihologiju i psihoterapiju, ekologiju i versku i društvenu toleranciju („Četvrti okret točka dharme“, Pajin).

1978. Edvard Said je objavio svoju knjigu Orijentalizam (srpsko izdanje, 2000) u kojoj je ukazao na brojne evrocentričke stereotipe u odnosu na „Orijent“, a 1997. je Marija Todorova objavila knjigu Imaginarni Balkan (srpsko izdanje 1999), u kojoj je ukazala na stereotipe u odnosu na Balkan.

U međuvremenu, Rade Božović je (u tekstu Da li orijentalistika može bez „orijentalizama“/ evropocentrizma u br. 11, dao svoj osvrt na ove teme, posebno u odnosu na stereotipe u orijentalistici.

— I tako, posle svega što je u nas postalo poznato, otvarajući se pred svetom i ponirući radoznalo u ono što nam je iz ovih ili onih razloga bilo nedostupno i nepoznato pre nekoliko decenija, zaista bi bilo zaludno trošiti dragocene reči da bi se pokazalo da u svetskoj orijentalistici, pa i našoj, čak i u glavama najškolovanijih ljudi, tiho, kao voda koja već vekovima teče istim koritom, promiču „kulturni stereotipi“ i formule o drugim, stranim kulturama.

STARA ZNANJA I NOVE PARADIGME

Tema broja 12, bila je Stara znanja i nove paradigme. U svom tekstu „S one strane sveta suprotnosti“, Fritjof Kapra ističe.

— Pojam komplementarnosti postao je nezaobilazni kod fizičara koji razmišljaju o prirodi, a Nils Bor (1985–1962) je često napominjao da to može biti koristan koncept i izvan područja fizike... Drevna kineska misao se zasnivala na uvidu da suprotnosti stoje u polarnom — ili komplementarnom — odnosu yina i yanga, a njihovo dinamičko preplitanje je smatrano suštinom svih prirodnih pojava i ljudskih situacija. Bor je bio potpuno svestan paralele između svog pojma komplementarnosti i kineske misli. Kada je posetio Kinu 1937. godine, u vreme kada je njegovo tumačenje kvantne teorije bilo razrađeno, bio je duboko impresioniran pojmom polarnih suprotnosti i od tog je vremena zadržao zanimanje za istočne kulture.

MISTIKA ISTOKA I ZAPADA

Tema broja 13 bila je Mistika Istoka i Zapada. U tekstu „Mističke tehnike“ Ben–Ami Šarfštajn (profesor iz Tel–Aviva) nabraja sledeće tehnike.

— Po pravilu, mističke tehnike se koriste u kombinaciji jedna s drugom i u kontekstu jednog kontrolisanog načina života. Klasifikacija tehnika misticizma mogla bi da bude ovakva:

1. tehnike koncentracije, koje isključuju neželjena opažanja, ili misli;

2) pretežno telesne tehnike — tehnike čišćenja, telesni položaji i tehnike disanja;

3) asocijativne tehnike, koje obezbeđuju da neka opažanja/misli budu prihvaćeni, a drugi odbačeni;

4) tehnike za pobuđivanje spontanosti, za podsticanje početnika na nove uvide;

5) tehnike izazivanja ekstaze;

6) seksualne tehnike;

7) tehnike projekcije, pomoću kojih se početnik identifikuje sa osobom onakvom kakav misli da jeste;

8) psihofizičke drame.

ZEN DANAS

Tema broja 14. bila je Zen danas. Jošiko Koga i Jošiharu Akišige u tekstu „Učitelj i učenik u zen manastiru: savremeno obučavanje u tradiciji zena“ — pored ostalog — govore o tome kako danas izgledaju prijem u zen manastir.

— Kad hodočasnici stignu pred zen manastir, tu ih čeka odbijanje. Obično im kažu: „Ovaj hram je prenatrpan i ne možemo da vas primimo“. Ako neko tada napusti hram, svugde će ga odbiti. Kada padne veče, dopuštaju mu da uđe u hram, ali ne dobija posteljinu. Sedi celu noć zagledan u zid, u sedećem položaju. Ako mu ne dozvole da uđe uveče, mora da odsedi celu noć pred kapijom. Ujutru obuvaju sandale i ponovo čekaju na dozvolu za početak obuke. Ovaj deo obuke traje najmanje nedelju dana i za to vreme primenjuju zazen tokom celog dana. Otrpeti stid i napustiti ego, to su suštinski zadaci za budističke kaluđere. Posle pet dana novim kaluđerima dozvoljavaju da uđu u manastir.

TEMATSKI ZBORNICI

1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa uz dodatak tekstova. Zbornike je uređivao Dušan Pajin, povremeno u saradnji sa članovima redakcije časopisa. U periodu 1988–91. objavljeni su sledeći zbornici:

— Zen danas, 1988.

— Misticizam Istoka i Zapada, 1988.

— Kultura tela i borilačke veštine, 1989.

— Smrt i reinkarnacija, 1989.

— Meditacija Istoka i Zapada, 1989.

— Kosmologije — početak i kraj univerzuma, 1990.

— Istočnjačka medicina, 1990.

— Askeza i ljubav, 1991.

— San, java i buđenje, 1991.

SMRT I REINKARNACIJA

Ova je bila tema broja 15. U tekstu „Nema ničeg posle smrti“ navedena su shvatanja indijskih materijalista (autori su anonimni).

— Nema neba, ni krajnjeg oslobođenja, niti duša na drugom svetu.

— Svest nastaje na onaj način na koji se iz kombinacije betela, plodova areke i kreča dobija crvena boja.

— Nema drugog sveta osim ovog našeg; ne postoje ni raj ni pakao; Šivino kraljevstvo i slične oblasti izmislile su glupe varalice iz drugih škola.

— Stoga mudri ne bi trebalo da se trude oko toga (naime, oslobođenja); samo se budala iscrpljuje ispaštanjem, postom, itd.

— Mudri treba da uživaju u zadovoljstvima ovog sveta pomoću vidljivih sredstava kao što su zemljoradnja, stočarstvo, trgovina, politika, itd.

UMETNOST I MISTIKA

Ovo je bila tema broja 16 (april–juni 1988). Arhitekta Darko Nedeljković (koji je 1987., u Japanu magistrirao sa temom „Arhitektonska struktura japanskih tradicionalnih prostora kroz odnos vrtova i arhitekture“) u tekstu „Zen vrtovi“, objašnjava na koji način su u dizajniranju vrtova u tradiciji zena, opredmećeni neki od ideala zena, pa pri tome navodi i jednog japanskog autora.

— Šin'ići Hisamacu ističe u svojoj knjizi (Zen and the Fine Arts, Tokio, 1971) sedam estetskih principa bitnih za zen umetnost…

1. Asimetrija. …
2. Jednostavnost — čisto, otvoreno, naivno, bezbrižno, redukovano.
3. Plemenita jednostavnost — biti elegantan i bez ukrasa, stariti i sazrevati kroz smišljenu proceduru dopuštanja…
4. Spontana priroda — iskreno, prirodno, bez intencije…
5. Neizmerna dubina, gracioznost, odmerena ćutljivost — izraziti beskonačnost, pokazati gracilnost i tihu dubokoumnost.
6. Prevazići svet — ne biti vezan za objekte, ili božanstva.
7. Čista mirnoća, utihnulost — kao muzika u no drami.

Hisamacu nalazi svih sedam principa u vrtu Rjoan–đi od kamena i šljunka izgrađenom oko 1499. godine, u Kjotu

ASKEZA I LJUBAV

Ova je bila tema broja 17.

— Prema priči iz Ramajane asketa Mandakarnin je 10.000 god. upražnjavao tapas (askezu), da bi postigao besmrtnost. Želeći da ga ometu u tome, bogovi mu šalju pet najlepših apsara (nebeskih lepotica, vila), sjajnih kao munje, da ga zavedu. Iako je znao razliku između pravog i prividnog, on se zaljubljuje u svaku od njih (široko, muško srce). Da bi ih smestio ispod jednog jezera, on je izgradio dvore. Tu je živeo srećno sa pet apsara, jer je — iako 10.000 godina star — preko moći stečenih askezom sebe podmladio. Ljudi koji bi prolazili kraj jezera mogli su čuti zvuke muzike i zveckanje mnogih ukrasa koji su resili tu kuću ispod jezera. (Ramajana, III, 10, 16—18).

Na drugoj strani, u filmu „Nebo nad Berlinom“ anđeo čezne za čulnim zadovoljstvima. On se zaljubi i, otelotvorivši se, postane smrtnik („Askeza i ljubav“, Pajin).

ISTOČNJAČKA MEDICINA

Ova je bila tema broja 18.

— U kulturama Istoka srećemo različita objašnjenja bolesti.

— Prema medicinskim objašnjenjima ona je posledica poremećene ravnoteže (unutar organizma, ili između organizma i okoline), nezdravog načina života, ili nezdrave okoline.

— Magijsko–šamanističko objašnjenje uzima u obzir, pre svega, dva činioca: uticaj demona i bačene čini po nalogu druge osobe.

— Religijska objašnjenja su pretežno etička: bolest je kazna za greh.

— Što se tiče alternativnih objašnjenja, ona su bila ili zasebna, ili su sezala u neko od već navedenih — na primer, objašnjenje bolesti kao poremećene cirkulacije ćia i ravnoteže jina i janga (u kineskoj tradiciji), ili poremećene cirkulacije prane, odnosa tri modusa (gune), ili tri doše (u indijskoj tradiciji) — „Istočnjačka medicina“ Pajin.

POČETAK I KRAJ SVETA

Ovo je bila tema broja 19.

— Ima li svet početak i kraj, a ako ima, kako otpočinje, kako stiže kraju? I šta je „pre“ početka i „posle“ kraja? Ađivike, đainisti, budisti i hinduisti pitali su se o tome pošto se za njih biografija pojedinca (kroz bezbrojne reinkarnacije) poklapala sa velikim kosmičkim ciklusom, kalpom (ukoliko pojedinac, pre toga, ne postigne oslobođenje). Za hrišćane se sa apokalipsom i strašnim sudom razrešavala cela kosmička drama i drama svakog pojedinačnog čoveka — svako je morao da položi račun „na kraju vremena“ i o njemu se odlučivalo. U indijskoj tradiciji čak i bogovi propadaju na kraju velikog stapanja (mahapralaya) do „novog vučenja“, novog kosmosa. Jedino oni koji su se oslobodili (postigli mokšu ili nirvanu) više ne podležu ni ciklusima reinkarnacije (ritam mikrokosmosa), ni kosmičkim ciklusima (ritam makrokosmosa) — („Zašto uopšte nešto, a ne ništa,“ Pajin).

MEDITACIJA NA ISTOKU I ZAPADU

Ovo je bila tema broja 20.

— Na Istoku nalazimo i meditaciju zasnovanu na ateističkim pretpostavkama (rane upanišade, budizam, joga, taoizam). Dok je mnogim današnjim ljudima jasno da vazduh, vodu i zemlju možemo poštovati čak i ako ne verujemo u animizam — ili da drugog čoveka možemo uvažavati, čak i ako ga ne smatramo božjim stvorenjem — malo je onih koji znaju da su mistička iskustva, ili upražnjavanje meditacije, mogući i u ateističkom, ili ne–religijskom okviru.

Dva specifična konteksta uz koje se takođe vezivala meditacija, jesu umetnost i borbene veštine. Povezivanje meditativnog i estetičkog iskustva nalazimo približno u isto vreme u Indiji (kašmirski šaivizam) i Kini (čan budizam) između 8–9. veka. U kašmirskom šaivizmu reper je bila poezija i drama, a u čanu slikarstvo („Vrste i smisao meditacije“, Pajin).

FILOZOFIJA I RELIGIJA

Ovo je bila tema broja 21.

— Da bi se razlika između krajnjeg cilja religije i filozofije bolje uočila i terminološki podvukla, predlažemo da se „izbavljenje“ (ili spasenje) veže uz religijska shvatanja, a „oslobođenje“ uz filozofska. — Izbavljenje je zasnovano na odnosu čoveka i božanstva. Biti izbavljen znači biti obožen, postati bogoliko biće, ili prepoznati u sebi ono božansko. Izbavljenje je moguće samo uz prisustvo, saučešće, ili milost božanstva. Izbavljenje se zadobija verom i očišćenjem od greha milošću božjom.

— Oslobođenje označava ljudsku mogućnost, kat–kad izričito nedostupnu i bogovima i demonima. Oslobođenje nije božja milost, nego plod vlastitog napora i etičkog usavršavanja, koje ovde nije povezano sa božjom milošću, nego oslobađa od vezanosti za telo i nova rođenja (reinkarnaciju)

— „Okeansko osećanje u filozofiji i religiji“, Pajin.

ISTOK KAO KNJIŽEVNA INSPIRACIJA

Ovo je bila tema broja 22. Kao prilog temi, pesnik Miodrag Pavlović poslao je pesmu pod naslovom „O besedi Bude“.

Nemoguće je da se vatrenoj besedi nađe zamena.
Osim što oganj veći potiskuje vatre manje.
Veliki plamen se širi kao u ogledalu krivom.
A male su vatre svakim danom sve tanje.
Ne znači to da se dan vatre približio kraju.
I kad ne gore vatre imaju svoj način da traju.

U ovom broju objavljen je i odlomak iz romana (u štampi) Knjiga o bambusu, Vladimira Bajca, koja će narednih godina biti njegova najpopularnija knjiga.

SAN, JAVA, BUĐENJE

Ovo je bila tema broja 23. — Teškoću buđenja iz jave (ili sna) lepo prikazuje i priča o kružnom (cikličnom) snu Bao Yua, gde je buđenje ulaženje u novi san, zbog stalne pomičnosti okvira sna, koji obuhvata svako (novo) buđenje. Izlaz je u tome što se u jednom trenutku poništava razlika između sna i budnosti — onaj istinski probuđen vidi da je razlika između sna–jave i budnosti prividna (samim tim što je jedan član, san–java, prividan).

Zato budisti govore i o vraćanju javi (posle buđenja), kao Čing Jian (koji ponovo vidi planine kao planine) i Hotej koji ponovo zabacuje torbu na leđa (pošto ju je prethodno spustio na zemlju) –demonstrirajući sada primenu zena u svakodnevici. Probuđen čovek tada živi „budnu javu“, umesto prethodne „jave–sna“. („San, java, buđenje“, D. Pajin)

SUDBINA I AKCIJA

Ova je bila tema broja 24 (april–juni 1990).

— U jednu od univerzalnih šifri ljudskog spada ideja sudbine, usuda, fatuma, na jednoj strani, i delanja koje ispunjava sudbinu, ili joj se suprotstavlja, na drugoj strani. Po uprošćenoj analogiji moglo bi se reći da sudbini odgovara nužnost, a delanju sloboda. Ali, vidimo da to poklapanje nije opravdano, jer, s jedne strane, ima onoga u sudbini i sudbinskom što ljudi uspevaju da izbegnu, ili da pobede (što, dakle, nije nužno), a ima i delanja koje nije slobodno nego je uslovljeno, ili iznuđeno, pa je tako pod znakom nužnosti, a ne slobode. Drugo sa čime moramo računati jeste da sudbina i delanje nisu dva jasno odvojena i suprotstavljena člana, nego se katkad kriju jedan iza drugog — nekad je naša (sadašnja) sudbina samo posledica pređašnjeg delanja, a naše delanje nekad nije slobodno suprotstavljanje sudbini nego baš „produžena ruka“ sudbine, izvršavanje same sudbine, kao u mitu o Edipu („Proricanje, sudbina i delanje“ — Pajin).

Kao jedna od ironija sudbine, u to vreme (proleće 1990) započinju zbivanja u eks–Jugoslaviji koja će u sledu dovesti do višegodišnjih građanskih ratova i komadanja dotadašnje federacije.

Konzerva sa porukom ČIST HRVATSKI ZRAK — LAKŠE SE DIŠE je lansirana aprila 1990., u okviru izborne kampanje HDZ–a, sugerišući da je jedan od zadataka stranke u narednom periodu da se zemlja, voda i vazduh očiste od svega što nije hrvatsko. Ono što je najavljeno aprila 1990., biće započeto 1991., a operacija „Oluja“ će 1995. do kraja „očistiti“ hrvatski zrak i tlo, pa je Hrvatska etnički najčistija državu u Evropi (ranijih 25% ne–hrvatskog stanovništva svedeno je ispod 5%).

Ali, o tome nije bilo reči u ovom broju časopisa.

RAZUM I OSEĆANJA

Ovo je bila tema broja 25. U tekstu „Nauka i mistika“, Dr. Petar Grujić ukazuje na neke pokušaje povezivanja poetskih struktura sa konstrukatima u sferi teorijske fizike.

— Svakom teorijskom fizičaru, kada se sretne sa rengom, „ulančanom“ klasičnom japanskom poezijom, pašće u oči strukturna sličnost sa tzv. Markovljevim lancem, kojim se modeliraju fizički procesi. Kao i kod renge, svaki u nizu sukcesivnih fenomena zavisi samo od neposredno prethodnog. Na bazi ovakvih Markovljevih procesa, postoje danas pokušaji da se objasni suština tzv. ireverzibilnih procesa, odnosno termodinamičke strelice vremena, jedne od najvećih zagonetki savremene fizike. Ali od ovakve paralele do ideje o „pesničkoj osnovi“ jednog konstrukta moderne teorijske fizike treba preći čitav ambis zdravorazumske logike (što, naravno, ne znači da uočena analogija ne može biti predmetom pesničke inspiracije).

Inače, tema jednog od sledećih brojeva (br. 27), biće Nauka i mistika.

OTELOVLJENJE I SPASILAC

Ovo je bila tema broja 26.

— Božanstvo se u nekim religijama otelovljuje samo kao prorok (nosilac otkrovenja, ili objave), nekad samo kao spasilac (ako već postoji objava, koja se ne osporava), a nekad kao lik koji objedinjuje proročku i spasilačku ulogu (Hristos izriče i novo otkrovenje i predstavlja obećanog spasioca).

U religijama se najčešće javljaju dva glavna lika: prorok/spasilac začetnik i spasilac na kraju vremena. U hrišćanstvu (a i zoroastrizmu i budizmu) je to isti lik — Isus Hristos, odnosno Zoroaster, ili Buda — jer se govori o njihovom prvom i drugom dolasku („Otelovljenje, spasilac i otkrovenje“, Pajin).

NAUKA I MISTIKA

Ovo je bila tema broja 27. U tekstu „Antropički kosmološki princip“, Džon Barou i Frenk Tipler ukazuju na neke aspekte ove teme.

— Središnji problem nauke i epistemologije sastoji se u određivanju koje postulate treba uzeti kao fundamentalne. Rešenje velikih filosofa idealista bilo je da se duh (mind) smatra logički primarnim. (…) Fizičari, s druge strane, nisu voljni ni da spomenu duh u svojim teorijama. Čak ni kvantna mehanika, koja je navodno u fiziku uvela posmatrača, ne koristi pojam intelektualnih osobina — fotografska ploča bi poslužila isto tako dobro kao posmatrač.

Međutim, u toku poslednjih petnaest godina među kosmolozima je naraslo interesovanje za skup ideja poznat kao antropički kosmološki princip (Anthropic cosmological principle). Pomoću njega duh i zapažanje se direktno povezuju sa fenomenima koje tradicionalno obuhvata fizička nauka.

ZLATNO PRAVILO I NENASILJE

Ovo je bila tema broja 28.

— Postoji jedna slika, ili metafora, jedna od najsnažnijih koju je čovek uobličio — o čoveku koji je nadišao ne samo granice međuljudskih odnosa, nego i one koje dele čoveka od drugih živih bića, kao i druge vrste međusobno. Taj ideal izražava mantra iz Bele Jađur–vede (36.18): „Neka mi sva bića budu naklonjena, neka im budem naklonjen, neka svi budemo jedni drugima naklonjeni“ (Indija, 12. v. st. e).

Taj ideal nalazimo i u taoističkoj, budističkoj, hinduističkoj, grčkoj, hrišćanskoj, islamskoj i drugim tradicijama, a koreni mu sežu do šamanističke tradicije. Lik koji ga otelovljuje se pojavljuje kao šaman, kao otelovljenje božanstva, kao mistik, svetac, mudrac — kao čovek koji je u takvom saglasju sa svekolikim stvaranjem da svi u njemu prepoznaju svoga, a on u svima svoje („Zlatno pravilo i etički put“ — Pajin)

TAO EKOLOGIJE

Ovo je bila tema broja 29. Ovde navodimo odlomak iz jednog teksta iz druge rubrike, koji govori o univerzumu i svim bićima u njemu kao o snu, čime se problem ekologije — posredno — smešta u sveopštu prolaznost.

— Onaj ko vidi sjaj palata, slonove i gradove, ne vidi bezgraničnu svest koja je jedina stvarna. Ovaj univerzum je samo dugi san. Osećaj jastva i maštarije da ima drugih stvari, su kao i prilike u snu. Jedina stvarnost je bezgranična svest, sveprisutna, čista, smirena, svemoguća, čije je biće apsolutna svest — koja ne može biti predmet saznanja: gdegod se ova svest pojavljuje u bilo kom vidu, ona je to.

Zato što je osnova (bezgranična svest) stvarna sve što je zasnovano na njoj poprima zbiljnost, iako stvarnost pripada samo osnovi. Univerzum i sva bića u njemu su samo dugi san. Za mene, ti si stvaran, a za tebe, ja sam stvarna; isto tako, drugi su stvarni za tebe, ili za mene. A ta relativna stvarnost je poput stvarnosti snova. (Vasištha: „Paralelni svetovi“ — Indija, 12. v.)

IDEALI LJUDSKOG SAVRŠENSTVA

Ovo je bila tema broja 30.

— „Ja volim onoga ko hoće da stvara iznad sebe, a zatim nestaje“ — tako je govorio Niče. Može li se reći da ideali ljudskog savršenstva, zapravo, nisu ljudski, nego upućuju ka onome što nadmaša čoveka kao vrstu?

Kako uopšte da shvatimo njihov zov:

(a) kao poruku neke više, nadljudske sfere,

(b) kao otuđenu (još neostvarenu, ali moguću) ljudsku suštinu, koju čovek projektuje izvan sebe da bi s njom uspostavio odnos, ili

(c) kao kompenzatorni trzaj manje srećnih predstavnika naše vrste — tj. potrebu za nadkompenzacijom, koja nastaje da bi se poništilo osećanje niže vrednosti, kako kaže Alfred Adler? („Hiljadu lica savršenstva“, D. Pajin)

LJUBAV I SMRT

Ovo je bila tema broja 31.

— U knjizi „Ljubav i volja“, Mej (Rollo May: Love and Will, Collins, London, 1972) navodi sledeće veze ljubavi i smrti. a) Svest o smrti otvara nas za ljubav — čovek želi da se utopi u ljubavi da bi negirao smrt. (b) Otvaranje za ljubav suočava nas sa smrću, jer zahteva napuštanje egoizma i predavanje nečem što nas vodi preko granica nas samih. Otuda je ljubav neka vrsta smrti ograničenog ega — skok u nebiće, da bi se iskusilo punije biće. (c) Ljubav kao vezanost i upućenost na drugoga izaziva i strah da će taj drugi možda raskinuti vezu, ili umreti. (d) Seksualni čin i orgazam predstavljaju „malu smrt“, a kod nekih životinja su praćeni i pravom smrću. S druge strane, seksualnost čoveku služi da otkloni strah od smrti. („Ljubav i smrt“ — D. Pajin)

U broju 31. časopis je, u okviru teksta GENOCID I TOLERANCIJA NA BALKANU — u susret stogodišnjici Svetskog parlamenta religija — objavio izvod iz izveštaja Komisije za zaštitu kulturnih dobara na teritoriji ratnih dejstava u Hrvatskoj, pri Zavodu za zaštitu spomenika Republike Srbije, gde je dat Popis uništenih pravoslavnih i ostalih kulturnih dobara u ratnim sukobima na teritoriji Hrvatske i Krajine. Tu se vidi da je veliki broj pravoslavnih crkava bio na meti Hrvatskog veća odbrane i drugih hrvatskih paravojnih formacija, za vreme građanskog rata u Hrvatskoj, 1991., kako bi se Hrvatska očistila od pravoslavnih institucija — tj. vidljivih dokaza da su Srbi tu živeli više vekova.

Ovaj tekst je izazvao negativnu reakciju jednog broja članova redakcije časopisa, iz Hrvatske i Slovenije, koji su se povukli iz redakcije — to su bili: Karmen Bašić, Branko Merlin, Maja Milčinski i Vlasta Paheiner–Klander.

1991. godina — sa početkom građanskih ratova u SFRJ — značila je raspad kulturnog prostora i tržišta knjige, tako da je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu, kao i izdavač Kultura Istoka, „Dečje novine“. U br. 31. objavljen je prilog KULTURE ISTOKA — DA, ILI NE? u kome je nagovešteno gašenje časopisa i pisma podrške, upućena izdavaču i Ministarstvu kulture Srbije, radi eventualne pomoći u održanju časopisa. Pisma su uputili: — Bojan Jovanović, urednik programa u Domu kulture Studentski grad — Petar Grujić, naučni savetnik Instituta za teorijsku fiziku — Eugen Verber, saradnik časopisa i glumac — Mila Nikolić, Institut za psihologiju u Beogradu — Darko Tanasković, Katedra za orijentalistiku, Filološkog fakulteta

POSTMODERNA DUHOVNOST — POSTMODERNO DELANJE

Ovo je bila tema broja 32 (april–juni 1992) — poslednjeg broja časopisa.

— S tačke gledišta duhovnosti, moderno doba je bilo razorno. Okužilo je naše duše toliko da čak više ne znamo šta duša znači; otuđilo je najmoćniju alatku čovečanstva — našu nauku — od savesti, moralnosti i mudrosti;…ratovalo s majkom zemljom i njenom decom... ozakonilo je holokauste i genocide…(„Mistička kosmologija: ka postmodernoj duhovnosti“ — Metju Foks).

30. maja 1992. uvedene su sankcije „trećoj“ Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori), a formalno ukinute, septembra 2001. — ali su se, u raznim vidovima, nastavile. Tako je počelo dugogodišnje urušavanje ovih prostora, sa neizvesnim trajanjem, a među pogođenima su bili i izdavači, kao Dečje novine, Nolit i mnogi drugi.

NAPOMENE

1) Krajem 1956, sa Aleksandrom Lazarevićem, u Gornjem Milanovcu, Srećko Jovanović osniva list za decu Dečje novine, u okviru van–nastavne aktivnosti učenika. Tiraž je počeo brzo da raste, pa su osnivači ubrzo osnovali izdavačko preduzeće, istog imena, koje će narednih 30–tak godina biti u ekspanziji i izdavati stripove, knjige i druga izdanja. „Dečje novine“ izdavale su brojne popularne časopise kao Tik–Tak, Zeka, Eks almanah, Yu strip, Gigant, Biser strip, Nikad robom i Džuboks, a i akademske časopise kao Moment (za vizuelne umetnosti) i Kulture Istoka.

Srećko Jovanović (1930–2008), diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na slavistici, a od 1956. do penzije 1995., bio je glavni urednik izdanja Dečjih novina i nosilac najvažnijih projekata. Jovanović je imao razvijene kontakte sa svetom, a više puta je nagrađivan za svoj rad: Vukova nagrada za razvoj srpskog jezika i kulture, Nagrada Zmajevih dečjih igara za doprinos u negovanju književnosti za decu, Orden rada sa zlatnim vencem za celokupnu delatnost, a 2008. od Beogradskog strip salona je dobio priznanje za doprinos u razvoju stripa u Srbiji.

2) Redakciju su činili članovi iz različitih delova eks–Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić—Yamagishi, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop (Dejan Razić umro je 1985). Redakcija se vremenom menjala, pa su 1991, redakciju činili: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheineir–Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić i Miroslav Tanasijević.

U izdavačkom savetu su bili: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić–Yamagishi, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević.

Lektor je bio Jovan Pejčić, a za likovno–grafičku opremu bili su zaduženi: — Rade Rančić, nulti broj — od br. 1–2, do 25: Veljko Trojančević — od br. 26–32: Milan Jovanović. Tehnički urednici dobijali su likovni materijal uglavnom od glavnog urednika, ili od autora tekstova.