Зоран Стефановић

Кад будућност стигне на време: Образложење жирија за 46. ревију филмског стваралаштва деце и омладине Србије (2017)

Надомак својих пуних пола века, Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије показује се са 46. издањем као један од капиталних чинилаца кинематографије у Србији. Исте кинематографије која је једва преживела распад оне веће земље и трунку духовнијег система, да би осетила продужено геополитичко насиље и транзиционе муке новог светског феудализма, али и неспособност филмског еснафа да себе артикулише читаву једну генерацију...

Иста кинематографија је данас у кључном развојном тренутку. По благослову државе, Филмски центар Србије напокон је кадар и овлашћен да стимулише историјски преокрет демократизовања и новог бујања професионалне продукције. Истовремено смо и у данима када је Министарство културе и информисања Србије, по први пут у историји, донело и обзнанило нацрт културне стратегије земље у следећем десетлећу. Дакле, и наша држава ће понекад рећи да јој је филм најважнија уметност. А овог пута је питала и за наше мишљење.

То мишљење сада може да одише одређеним оптимизмом.

Истина, до скора је стварност српске кинематографије била плошна — врћење најужег круга, маленог процента целе продукционе сцене, што се и видело по мршавости програма на „великим“ фестивалима, па и на телевизијама. Мршавости квантитативне, квалитативне, стилске, жанровске, тематске, духовне, па и идеолошке. А није ни било посебно забавно.

Неко време је све ван најужег филмског круга било гурнуто у поткултуру, „аматеризам“ (као да је то ружна, а не лепа реч!), подземље, алтернативу, контракултуру... Већина професионалних аутора је били скрајнута, али су истовремено остајали непрепознати и важни колективни феномени као што су капитални Фестивал српског филма фантастике или тренутно најважнија српска филмска манифестација — Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије. Њу успешно и неуморно, упркос околностима једног друштва које поново себе у целину слепљује, и даље врхунски професионално организује Центар аматерског филма Србије (некада Кино савез Југославије), организација која је истовремено и демократска тврђава једне уметности, али и лабораторија њене будућности.

И заиста, управо је Ревија филмског стваралаштва деце и омладине Србије та која даје разлога за оптимизам. Неки од разлога су очекивани, скоро клишетирани. Наравно да ће филмови деце, па и омладине, одисати свежином, љупкошћу, неисквареношћу, животном снагом... Биолошки је природно да ће бити маштовити и да ће новим очима можда рећи неке старе истине. Очекивано је да ћемо добити многе образовне користи од толиког рада хиљада младих глава и срца.

Али постоје и други охрабрујући чиниоци које видимо у пет часова премијерног материјала, на шездесетак филмских примера. Пре свега, примећујемо да нам је подмладак уметнички и медијски најписменији нараштај у историји ових простора.

Има нешто, дакле, у свесном и несвесном културном наслеђу, али ништа мање и у лако доступној технологији унутар ове теслијанске глобалне цивилизације. Сада када је и аматерима, па и оним најмлађим, доступна технологија коју користе професионалци, њихове уметничке идеје умеју у реализацији да заблистају. Да нас оставе немим. Да се у многим тренуцима приближе професионалном раду и да су понекад достојне да се одмах нуде масовној публици.

По овим филмовима се да приметити и да је успорено опадање језичких и писмених способности подмлатка у Србији (које су међу најлошијим у Европи по питању матерњег језика). Језичке моћи наших младих филмских стваралаца су најчешће солидне или одличне, а словенско-балканска цивилизација се кроз ћириличко писмо чува, нарочито ван Београда. У неким филмовима се чак и наглашава као пожељни културно-цивилизацијски оквир.

Такође је од велике антрополошке и сваке друге важности родна демократизација, већ примећена у нашим другим уметностима — масовна појава младих ауторки. Девојке урођено воле уметност, драму, естетизацију — и технологија их је сада у томе подржала. У временима када многи делови планете уводе сваковрсну сегрегацију, достојну неког дивљачког доба, Србија показује да је ипак остала једно слободно и достојанствено друштво, пуно виталности, које ће свакога охрабрити да се без присиле развија колико хоће.

У столећу када ће глобализација просто пребрисати већину урођеничких култура за мање од генерације, важан је и однос према пореклу и према текућој стварности. Документаризам и парадокументаризам наших младих мора одмах бити поздрављен, без обзира да ли се окреће испитивању наслеђа, данашњег тренутка или се даје кроз образовне и етнографске минијатуре. Тако кроз Шумарице откривамо цену националног достојанства и слободе, кроз исповести и реконструкције откривамо како су нам то баке биле младе у селу и граду, сазнајемо о зимници и свадбама све оно што нисмо знали или смо потиснули.... Сусрећемо се опет са животом самим, а не екранским или унутарњим — што је дијалектички мотив који се провлачи и кроз многа чисто фиктивна дела у овом избору.

А када је реч о фиктивним делима, може се приметити да је кинематографија нашег подмлатка неупоредиво богатија од наше мршаве „велике“ кинематографије. Код деце и омладине имамо пун жанровски и метажанровски дијапазон, као да смо у Холивуду: мелодраме, трилере, страву и ужас, научну фантастику, чисту фантазију, тинејџерске комедије, ток свести, музички филм, лирске минијатуре, ангажовани филм понекад достојан идеала 1968...

А анимација је тек прича за себе, јер иде од експерименталне и апстрактне до фигуративне у свим могућим стиловима и технологијама – почев од пластелина, преко песка и цртежа, до дигиталних техника... Чланови жирија буду просто жељни да имају на располагању више награда у овако јакој конкуренцији.

А конкуренција није само јака јер је једна генерација надарена (а јесте) и снабдевена техно-играчкама (а јесте). Филм је, наиме, тимска уметност, па се и саборност мора одмах научити, напоредно са уметничко-занатско-техничким методама.

Зато професионални и академски уметници могу само да одају част огромном менторском раду наших колега по мањим и већим насељима Србије, и свим тим чудесним резултатима које њихови млади тимови остварују. Стваран је то тријумф.

У случају плодних и богатих продукција као што су београдска „Барака“ или „Квадрат“ очигледан је замах који ће у догледним будућностима тући битку чак и у биоскопима и на професионалним телевизијама. Али им енергијом, а често и квалитетом не уступају ни друга средишта, села и градови, без обзира да ли су склони анимацији, документаризму, играном или експерименталном филму — Врање, Горњи Милановац, Деспотовац, Јагодина, Крагујевац, Лозовик, Ниш, Омољица, Панчево, Селевац...

Преображај је у току, чак и у једној јединој школској години — млади мађарски филм из гимназије у Сенти показује у ком им правцу иде смена генерација; дефинитивно је сада са нама школа из златиборског села Равни; а има и потпуно нових феномена попут уметничких породичних мануфактура: и ове године је то породица Попов из Сремских Карловаца — Љубљане, која је храбро стала уз бок неупоредиво већим и деценијама искуснијим продукцијама...

У овој епохи, наш најмлађи филм је по умећу и амбицијама виталан, а често већ и полупрофесионалан. Будућност је, дакле, стигла на време и космички скок се у нашој кинематографији већ десио, као у узбудљивој свемирској опери. Слику сутрашњице у Србији од које нас дели само која година већ видимо, али се она не тиче само професионалне кинематографије и медијске продукције.

То је слика једног целог сутрашњег друштва коју ће нови нараштај градити. Та слика је добра, ваљана у сваком погледу. •