Милан Драшковић

Додири ноћи

Када се спавач пробуди

Када се спавач пробуди
Можда пожели ноћна крила
Најављује се година облака
Иза пламених земаља
Језеро које вришти условно људски
Пећине црног лотоса
Снови које пламте у ноћи
Таласи смирују ветар
Таласи увек смире ветар

У окриљу

Тајна врлина вртлога
Тамно вретено времена
Чељуст у гротлу црнила
Воља да се пут пређе
Врх ма кад досегне
Апотеоза у сенци бескраја
Дланови окренути сунцу
За топле ноћи будуће
У окриљу цитаделе

Загубљени, ту негде

Дворац што се разграђује
Као џиновска Рубикова коцка
Остаје ветар да дува кроз кључаоницу
Они су ту – загубљени у неком од светова
Немојте мислити лоше о свим тим ентитетима
Још једно подсећање довољно за предах
До следећег мегдана у једноличју
У подножју планине 7 уздаха
Проведимо ноћ без снова

На трапезу

Заронићеш у тамну плавет ноћи
Дахом акробате на трапезу чежње
Чуо си да постоји такво место
Где сусрећу се дивље химере
На тамном карневалу братства
А кохорте црних капуљача
На зеленом језеру наде
Проповедају своје каноне
У вртлогу ништавила

Последња станица

Виртуелни Семирамидини вртови
Језик окамењених богова
Пустиња из које шикља носталгија
Ноћи у плавом сатену
Ветар сакривен по џеповима
Раскрсница путева
И онда алеја секвоја
Хотел сагуаро
Као последња станица

Долазак

Статуе стижу у шуме
Са неочекиване стране
Шестаром ограђујеш имање
Док витла секира ветра
Док се отвара
Злокобно око олује
Стижу ноћи глуве и наглуве
А бундеве су најслађе у новембру
Стигао си хаосе

У овој ноћи

Љуштура љубави у овој ноћи
Као магнет тражи суштину
Као њихало страве месо
Које ће засећи да крв прокључа
Да се рацио помути
У ноћи која призива врисак
Дивљу оргазмичку олују
Језик што тражи скривену луку
Кад сване зора и пукне брука

Прелудијум

Тамни валери тихог предвечерја
Сенке што се лагано спуштају
Нехајни додир у пролазу
Звуци који личе на баркаролу
Као чоколада на непцима
Што не подстиче на брзе пољупце
Силуете се примичу и одмичу
Ноћ плете своју арабеску
У прелудијуму за алхемију

Пред сумрак

Осветљени пред сумрак
Последњим благим зрацима
Лица што испунише клепсидру
Окрутно праведног Сатурна
Дајемо осмех неизвесној ноћи
Ватру срцу што се уморило
Сету лутањима алејом уздаха
Са непоузданим сећањем
На време кад су цветали макови

Додир светова

Танани дрхтај онкрај бескраја
коцка кристалне ведрине
трагови купине близу утрнуле усне
када се светови преплету
сачекај титрај у неком дану
у некој топлој ноћи
ово дуго путовање
кроз крајолик саздан од лажи
доноси право прочишћење
можда и додир светова
крви што се препознаје
срца што куцају заједно