Милан Драшковић

Е. А. По — песник понора (сонетни венац)

1. Пред дверима хаоса

Песак посвуда, прсти понад понора...
До црних звезда поглед у тамни бунар,
изгубљени стих написан у споменар:
„У неспокоју - чека се нова зора.“

У древном дворцу изложба парадокса,
трешње у цвату, присећање на плавет,
саздан од ватре скривени подземни свет,
уморни путник пред дверима хаоса.

Сред Балтимора сан к’о имитација,
Елеонора к’о шумска сањарија -
кад је привуче мистична полутама.

Пешчани човек залуђен опсенама,
уклети песник бачен сред Абадона,
кад све промени тај тајни знак сутона.

2. Из другог света

Кад све промени тај тајни знак сутона,
дубоки талас кад дође тако близу -
ледене воде за јутра од сатена,
острву Занте заклетва у гримизу.

Уклети дворац, вртоглав плам пропасти,
посета мртвих под сводом вечне кише,
присећања на Баладу о невести,
у древној крипти тамјан кад замирише.

Вечна енигма с именом Валентина,
скривени знаци укрштених судбина,
Кућа Ушера, јецај далеког Бога.

Из другог света сан чувара прозора,
понор Малстрема, мистични плес вртлога -
тад угледаћеш чудесни град сред мора.

3. Зачарани град

Тад угледаћеш чудесни град сред мора,
пољубац ветра на пољима пиринча
кад се најави ноћ чудакових прича -
Зачарани град с оне стране декора.

Вилијам Вилсон и вечна елегија,
уз горки лимун лице божанског гнева -
саткан од стиха исцелитељ што снева
вечерњу маглу из долина Таглаја.

Подземна песма, подвала са балоном,
песак што гори песковитом обалом,
док шири крила орао сред бездана.

Кавез са птицом Војводи од Омлета
дадоше на дар. Последњег дана лета
чућеш где гором мистично звоне звона.

4. Вилинска земља

Чућеш где гором мистично звоне звона,
гореће траве ужареном дивљином,
далеко брежје, храм што скрива бруј звона,
над тамном водом канон изаткан тајном.

Свенуло лишће вртова запуштених,
њен мирис у сну, сећање на Лигеју,
скровиште ветра сред вртова уснулих,
успомена на сјајну Еулалију.

У плавој магли светла светионика,
песма камена, пир крвавих усана,
златна јабука за Црва Победника.

Вилинска земља у одајама твог сна,
у сну скривена изложба ожиљака -
ах, Анабел Ли, чувена тугованка.

5. Сјај тамних ореола

Ах, Анабел Ли, чувена тугованка,
Анабел Ли из краљевства на обали,
госпа за којом тугују сви вали и
крупна кишна кап сред сунчевог заласка.

Гле, Вечерњача, владарка свих планета,
чији зрак благо сја с неба док ноћ траје.
Дође време за тотем који опстаје -
култ Краља Куге дуж границе два света.

Знај, остају за тобом предели глиба
кад те задеси карта херц насред стола,
предео Арнхем - Ландорова колиба.

Песма у ветру уз помоћ херувима,
тако привлачан сјај тамних ореола,
месец над водом - надолазећа плима.

6. Ноћ карневала

Месец над водом - надолазећа плима
што опомиње. Трагом својих сећања,
људи без сенке дођоше на прстима
до сненог дола, у ноћи искушења.

Човек гомиле сред воштаних фигура,
путем ка двору сабласна месечина,
запис на води језера од биљура,
црне долине искрзаних планина.

Мрачних крила сјај, сумња што се прикрада,
шушањ у крошњи, комешање одјека,
ноћ карневала, укус амонтиљада.

Сад каже збогом последњи алхемичар,
гасне лагано украденог писма чар,
сад се решава тајна Златног јеленка.

7. Зов вилиног острва

Сад се решава тајна Златног јеленка,
слично случају Крадљивице визија,
истовремено док моћно се надвија
над осуђеним величанствена сенка.

Племенити град тог уклетог краљевства
сав у расулу, привлачна сила луне
сва у наступу - трепере тамне струне
те Долине Нис, Долине Неспокојства.

Где је Ленора, питаш се неспокојан
док тако гледаш, уз гутљај заборава,
симбол и знамен - зов Вилиног острва.

С мишљу о свету који није порочан,
Чувар ветрова испраћа срцем пуним -
кад на пут крене смели Артур Гордон Пим.

8. Алараф

Кад на пут крене смели Артур Гордон Пим,
под крилом ветра пределима студеним -
море опасно, поход пун коби - памтим
гробни камен и лунин осмех ледени.

Звезда Ал Араф, чар лутајуће звезде,
у данима кад Давидов слушам псалам,
док трагом једног сна најављују негде
недокучивог издајничког срца плам.

Знај, није време за пламени дијалог
у времену злом, златна логика свега
стамено стоји насупрот мрачног ега.

У катедрали време разочарања,
на дан одлуке ехо непоменутог,
загонетни број немогућих питања.

9. У сенкама сећања

Загонетни број немогућих питања
кад дуси мртвих тајни знак забораве,
тајни обреди иза завесе јаве,
бесконачни свод у сенкама сећања.

Зидине замка Тамерлан што опседа
одолевају, степенице ка кули
пуне су мртвих. Мрак и зли ритуали,
чудесни хаос плесом ватре и леда.

Магловит пејзаж заборављеног света,
звер што урла док црна му истиче слуз -
сачувај мир за молитву под пагодом.

Мелцеров Шахист механичких покрета,
горка тинктура укуса њених суза,
самозаборав за изгубљеним градом.

10. Сан у сну

Самозаборав за изгубљеним градом,
у долинама претеће лице ватре,
лет птице пратиш замагљеним погледом,
на крају дана - поздрав „звездане сестре“.

Сонет науци из будућих светова,
овални портрет што га, гле, препознасмо
у пределима из наших дечјих снова -
јер живот овај, знај, сан у сну је само.

Лет белог орла врх чудноватих шума,
повратак тешком пороку, онда кад му
ишчезну наде све - чинећи то крадом.

Песма за Ани кроз баршунасту таму,
беше октобар кад заспа Улалума,
црни нарциси путем за Елдорадо.

11. Чар мистификације

Црни нарциси путем за Елдорадо,
снови што тону, сунцем спржен предео,
некад пригодни призори који бледе -
чамац сред реке, месец над виноградом.

Неком у рају аура носталгије
засја кад чује гласове неземаљске,
песму камена, попут воштане маске
непоновљива чар мистификације.

Занос валкира привучених грозотом
једног бизарног, недокучивог ума,
бунар и клатно Ђавола перверзности.

Знак рушевина усред колосеума,
капи времена кад завеса се спусти,
ветар носи глас - олуја под прозором.

12. Улица Морг

Ветар носи глас - олуја под прозором,
егзотични створ задављен у кавезу,
гробни мириси скровишта са бунаром -
смерне су душе већ дуго на опрезу.

Превремен укоп истрошеног човека,
дуги тренуци неизрецивог страха
у дану тмуше, кад се надвије сенка
мучитеља пре последњег твог уздаха.

У Улици Морг осетиш чудну зебњу
чим дотакнеш зид мистериозног здања -
још дуго након ноћи крвопролића.

Сетна романса декадентног пролећа
за памћење, кад изазове ти чежњу
поподне пуно поистовећивања.

13. Понор

Поподне пуно поистовећивања,
пуста пучина пред последњом постајом,
плаву планину поздравља поезијом
последњи пламен предугог путовања.

Препуног претње послушај пев понора,
прапостојбину Прокрустове постеље -
прекорачењем породичне повеље
племе поносних призваће предатора.

Пепелом посут принцип придобијања,
просјаци пакла произашли пламеном,
пад пророкују пророци пред празнином.

Припитомљени порази, посртања,
пропуштен позив пред последњим призором:
Поова птица, привучена понором.

14. Знак гаврана

Поова птица привучена понором,
олујне кише, уточиште поноћи,
у древном дворцу окруженог мочваром -
сенке над оком, наступ демона ноћи.

Реквијем драгој, ковчег усред љиљана.
Плашт ништавила, кад се сумња притаји
у сенци нише. Опсена тако стварна
кад проговори док на том кипу стоји.

Анђела привид кад тамјан замирише,
ноћ док одмиче. Поглед на туробни лик -
демон што снива, тамна румен застора,

сен што коб пише - одговор „Никад више!“
Пророк, волшебник зли, птица или крвник!
Песак посвуда, прсти понад понора...

Магистрале

Песак посвуда, прсти понад понора...
Кад све промени тај тајни знак сутона -
Тад угледаћеш чудесни град сред мора,
Чућеш где гором мистично звоне звона.

Ах, Анабел Ли, чувена тугованка,
Месец над водом - надолазећа плима,
Сад се решава тајна Златног јеленка -
Кад на пут крене смели Артур Гордон Пим.

Загонетни број немогућих питања,
Самозаборав за изгубљеним градом,
Црни нарциси путем за Елдорадо.

Ветар носи глас - олуја под прозором,
Поподне пуно поистовећивања -
Поова птица, привучена понором.