Зоран Стефановић

Прикљученија Корачног Човека

Поговор за књигу проф. др Илија Кајтеза: Мисао и космос — човек у потрази за смислом живота (филозофски есеји), „Добротољубље“, Београд, 2018. Стр 501. ISBN 978-86-6453-006-4.

„Разум је одлична скела и трајна основа за надоградњу ума, али је понекад и не само једном сметња за темеље истинског Смисла. Смисао и Разум нису Једно.“ — Илија Кајтез

Рецензент мора да прође пут могућег читаоца — изравна му пртину и гарантује му смисао уложеног времена. Неке књиге заиста и заслуже гаранцију — поправљајући, крепећи и обнављајући приказивача.

Мисао и Космос: човек у потрази за смислом живота је таква књига.

Њен писац, проф. др Илија Кајтез, доскорашњи начелник Катедре друштвених наука Војне академије у Београду, већ је дао вишеструки и капитални допринос српском друштву и култури, кроз професуру, ауторске књиге и уређивање зборника и електронских библиотека.

Елита српске државе, њен официрски кор, четврт је столећа пролазила на Војној академији пажљив процес где је професор Кајтез кроз филозофију, социологију и етику помагао преумљавању, трансмутацији, клесању и вајању финих душевних структура онога највреднијег што имамо, следећег нараштаја .

У земљи где се лично „вјерују“ чува као змија ноге, књига Мисао и Космос — осим свих својих других бројних квалитета — обелодањује и колико се јавна реч Учитеља Ученицима заиста поклапала са његовом најличнијом философијом и искуством.

Неки од увида биће неочекивани.

Кајтезијанско у људском

„У људском роду много је безимених капи воде, а мало личних имена.“ — Илија Кајтез

Пратећи нит која гради тематско–идејну структуру књиге схватамо да је ово лексикон најважнијих појмова битисања и битка, дакле, не путовање у маглу него енциклопедија Смисла самог.

Истина, она самом аутору има елементе споменара, спомена, споменице и споменика. Но он је, у складу са професијом и позивом, књигу одредио као гласника универзалних поука које је из фрактала сопствене судбине лично филозофски извукао.

Кључна слика свемира нашег Мислиоца је „Корачни човек“. Корачање се иначе скоро три стотине пута помиње у књизи, а ход и кретање неколико додатних десетина, што заслужује један посебан есеј бољих стручњака. У књизи срећемо Човека не картезијанског него збиља јединственог — кајтезијанског (Homo Kaitezian) — који своју Човечност и Корачност може исказивати у необично широком спектру телесног, духовног, естетског, социјалног, љубног и родољубног, па и заумног, оностраног...

Кроз приче настале по доживљеним ситуацијама, Писац и његов (Над)Човек отискују се у струјни океан Свеопштег. Они траже законитост, апстрактну скоро математички одредљиву суштину кроз реалистички детаљ, психолошку белешку, али и кроз поетски — због пажње према природи рекли бисмо: скоро хаику — снимак Свемира из камере свог бића, недељиве од тог истог Свемира. (Писац воли да га зове Космос, јер то значи Поредак.)

Из стварне ситуације израстао филозофски есеј претвара се у космичку приповетку и метафизичку драму.

Логосно и језички освешћен, наш писац строго пази да се изражава онако како би зборио са својим старима, да га случајно језик, речник и начин говорења не одвоје вештачки и надуто од једног већег система који постоји изнад личних стаза, социјалних разлика, па и реалних успеха које је писац постигао у односу на себе–дечака и завичајца, надвисивши сопствену средину.

У томе он тежи да врати лепоту подревњивањем и истанчавањем језика српског који је заборавио на своју речотворну улогу. Писац падање и пропадање даје као западање и попадање. Овде јасно стоји онтолошка и богословска нијанса: западнут може бити враћен, за њега има наде, јер је само привремено притиснут између светова, површина, између чекића и наковња, између земље и неба.

*

Као и многи у књизи, и есеј „Игра светлости звука“ је филозофски трактат али и упутство за живот. Осим особеног прилога философији музике срећемо и друге оригиналне доприносе, рецимо, богат духовни прилог философији језика, свежем промишљању традиције, детињства, школовања, смисла уметности или мудрости. Суштина Зла је била очекивана у овом тематском спектру, али је неочекиван изванредни есеј о луталицама, лудама, богаљима и просјацима — и важности за нас управо ових људи које смо одбацили („Луталице света воли једино Сунце.“).

У једном од кључних есеја књиге, „Сан душе“, писац непретенциозно и на ретко леп начин набраја суштинске истине људске егзистенције, без болећивости али не и без бола. („Тајна живот је понекад изнад човекове Истине, а често и против саме истине, што уопште не умањује њену величину, вредност и величанственост.“)

Кајтезове мисли о питању маште би блаженом Владети Јеротићу биле грађа за читаву монографију психоаналитичке, етнопсихолошке, антрополошке па и богословске природе.

У временима стида због „немодерности“, од посебне је важности и ауторов осећај за трансцендентно, метафизичко и онострано. У том смислу књига даје и један од прилога односу науке и религије.

Све ово је прошарано и надахнуто нечим што је без сумње хаиђинско спознавање, они тренуци које репликанти памте као слеђене, високо естетизоване слике стварности — али слике које су сопствену стварност надишле, утискујући се енграмски у душу, као рецимо, ужасна слика без разлога посечене младице храста.

Но, таман кад се опустимо у безвремености, наш писац нас подсети да истовремено вибрирамо и на овој равни.

Он лако и лаконски, успут дефинише оно што знамо из великих специјализованих томова којима се стручњаци баве. („Треба засигурно знати да је вода име будућих сурових ратова.“ и томе слично, и некоме ускоро корисно.)

*

У складу са поменутим аспектом доследности, можемо рећи како књига сведочи да су код Кајтеза — који је живот посветио предавању философије, социологије, етике, основа морала, не би ли друга људска бића оспособио за свемир и тежак позив — на изнимно редак начин лично и јавно изједначени. Да нису симулирани и социјално глумљени, упркос титанском напору који је носилац ове судбине морао носити на плећима да би постигао оволику тачност.

Ако неког занима извор доследности, нека обрати пажњу на оглед „Место за починак“ који је историософско и друштвено вјерују нашег Мислиоца.

Тиме долазимо и до наших историјских мисија онако како их философија ове књиге може сугерисати. Подуже смо свесни да криза српске државности не произилази само из објективних геополитичких недаћа. Она је у једном дубљем карактерном виду криза целог друштва, што значи културе и идејних основа, најдубљег идентитета — раслабљености и недостојности народа самог.

Ми сада бирамо да ли у сржи (не и у детаљима) остајемо они Срби који, рецимо, знају и следе свој Стари Завет онако како су га Александар Лома и Ђорђе Јанковић код предака препознали. Или, пак, постајемо Нови Срби. А „Ново“ је тежак и тегобан придев, сам по себи. Кајтез, увек деликатан, не сугерише одговор, али показује елементе и прозива нас на изјашњавање.

Закључци о животу су код Кајтеза дијалектички удвојени: они су истовремено и вуковски и његошевски, црњансковски и андрићевски, старозаветни и новозаветни, архајски и футуристички (дакле, без пренебрегавања теслијанске ере). Кајтезова мисао је јединствен савремени пример увида у све слојеве српске групне и појединачне психе — рудник за антропологе, етнологе, психологе, дакле не само за филозофе и социологе.

Занимљивост је на примеру ове књиге — културално српске до сржи — видети и колико је наша етничка и национална култура партикуларна а колико универзалистичка. Одговор је и овога пута исти: српска култура је универзалистичка. Чак и у Кајтезовом случају се сваки од закључака односи на Човека самог, ко год и где год и шта год да је. Ово је несумњиво важан резултат у временима када неки наши лумени мисле да планета не би ништа специјално изгубила нестанком Србије (као што се Тургењев запитао за Русију).

*

Кајтезова филозофија настоји да буде етички беспрекорно и морално чврсто супротстављање огромности Свемира и тек механичкој улози нас као честица космичке прашине огрнутих којом оком меса, на стени летећих празнином без краја.

Али, „од распаднутих звезда смо сви састављени“, честице смо Духа, одраз нечег већег, што наш философ–песник повремено истакне пркосећи меланхолији пролазности, метафизичким двосмислицама и наизгледној трагедији привремености ове равни.

Многи од Кајтезових закључака се поклапају са закључцима великана, али то није сродност по филозофском правцу већ су то закључци искуствено донесени када се човек на исту висораван, као и упорнији претходници, попење. А додали бисмо овде да су висоравни родног Динарског низа, али и равни Паноније и Подунавља (дакле Прва Европа), очигледно погодне за метафизички спој Човека и Неба.

Нежни лептир увида

„Његош је сматрао да права, аутентична мисао усклађује космолошке и егзистенцијалне, идеалне и реалне проблеме.“ — Илија Кајтез

Књига Мисао и Космос: човек у потрази за смислом живота је срж данашње спознаје нашег Мислиоца и несумњива круна његовог досадашњег бављења свемиром, људима и филозофијом. А шта ли ће нам тек донети кад се већ на ове висине попео?

Нама се обраћа искусан човек и проницљив филозоф који је одабрао да одбаци један део двадесетовековних филозофија. Запитајмо се шта то значи за ово ново столеће. Чему поуке ове књиге?

Писац, и сам педагог, дискретно нас подсећа на мисао Марка К. Смита: „Сва друштва морају се карактерисати учењем, иначе ће изумрети.“ На другом месту имамо скоро па манифест: „Такође записао је у своје белешке Јустин да ни бесмртни Сократ није био за неку школску филозофију већ за филозофију која се живи као и Спиноза, Кјеркегор, Шопенхауер, Питагора, Ниче, Хераклит.“

Ако је Мислилац био њен први идеални читалац, ова књига је, дакле, имала у виду и свог другог идеалног читаоца. Предмета своје мисије. Ученика. Оног који ће је употребити.

Парадоксално је да нам пут до лепоте, доброте, љубави и уопште Смисла показује не неко изолован у контемплацији планинске испоснице или неко из нежне и ушушкане социјалне нише. Наш мислилац је сваку своју поуку добио из горког талога искуства, бурног и богатог живота, породице, војног окружења и захтевне педагошке професије на пољу које тражи охлађеност (социологија и филозофија). А опет дао нам је кључ за најтананије вредности, нежне лептире увидâ, које често не можемо ни опазити како треба, а камоли знати како да их сачувамо или чак употребимо.

Мислилац–војник је дао душеполезну збирку и она долази у прави час. Таквих штива просто нема довољно за сваки малени мехур и еколошку нишу у којој смо се скрили у великим временима.

Неке књиге — које су језик и слово, што је важан пишчев мотив — нас поправљају и путовање нам на безбеднију и смисаонију стазу враћају, да не траћимо време. Зато је ово књига ученог који учи друге, уз јасан страх одговорности о значењу поуке. Мудра, исцељујућа, књига која у жижу враћа оно што егзистенција јесте.

Верујемо да ће неке од ових мисли бити пажљиво проучаване. Поједина запажања биће уграђена у неке науке. Неке реченице ући ће међу народ који више нема довољно ни звона ни прапораца ни књига.

Мисао и Космос је штиво од посебне духовне користи управо данас, у шизофреном времену у којем опет треба себе, своје и човечанство спојити. Дивна, одмерена и надахнута, у њу се може веровати јер је њен писац корачао кроз светове и сам (у)видео оно што је нама танано записао.

Зоран Стефановић

У Сремском Београду, 10. децембра 2018.