Портрети савременика: Дејан Ајдачић

Texts and photos on this page are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike 4.0 Unported creativecommons.org

Текст и фотографије на овој страни су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима 4.0 Unported creativecommons.org

Дејан Ајдачић (Београд, 22. 1. 1959.) српски је слависта, филолог, фолклориста, етнолингвиста, тумач књижевности, преводилац и уредник.

Доктор је наука, професор универзитетâ.

Биографија

Породица и образовање

Одрастао је у Београду, у породици физикохемичара Надежде и Владимира Ајдачића.

Завршио је основну школу „Дринка Павловић“, Пету београдску гимназију и Средњу музичку школу „Станковић“ (виолину).

Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на групи „Југословенске књижевности и општа књижевност“, 1984. са радом „О бојама у народној поезији“.

Магистарски рад „Представе о љубави и лепоти дубровачких петраркиста“ је одбранио 1986. а докторску дисертацију „Свет демона у књижевности српског романтизма“ 2000. на Филолошком факултету у Београду.

Рад у Београду

Радио је 1986. и 1987. године у Вуковој задужбини као први запослени након њеног оснивања, а од 1988. до 2002. у Одељењу за народну књижевност Универзитетске библиотеке у Београду — у Дому Војислава М. Јовановића. У кући легатора, писца и фолклористе је обрађивао библиотеку дародавца и његову заоставштину, организовао је разговоре и промоције о народној култури и скуп „Магијско и естетско у фолклору балканских Словена“ (1993) те разговоре српских аутора о биљкама, храни и свадби за годишњак „Кодови словенских култура“. Са Илијом Николићем је приредио књигу Војислава М. Јовановића Зборник радова о народној књижевности, а са Миланком Тодић и колегама открио његов рад као фотографа аматера.

Од 2002. до јесени 2003. године, као вршилац дужности управника Универзитетске библиотеке, уговорио је и отворио Аустријску библиотеку, покренуо низ изложби у циклусу „Ми и други“ (о везама Срба са Мађарима, Бугарима, Арапима, Немцима), циклусе „Великани београдског универзитета“, „Интернет и друштво“, иницирао разговоре о реконструкцији унутрашњих простора библиотеке и суделовао у реализацији ТЕМПУС пројекта.

Рад у Кијеву

Од 2003. године живи у Кијеву, где ради на катедри словенске филологије Института филологије Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко“ као лектор из Србије.

Као доцент (до 2013) и професор (од 2013) предаје српски језик и књижевност и низ славистичких предмета.

Основао је, уређивао и уређује Украјинско српски зборник Украс (2006), учествовао је у изради библиографије украјинских превода и изучавања српског фолклора и књижевности (2005) и приредио антологију Новија српска драма (2006).

Повезивањем српских аутора и институција са украјинским издавачима је допринео појави низа превода, студија и изложби. У Институту филологије у Кијеву је организовао два округла стола младих украјинских србиста у (2006. и 2009.), скупове „Српски књижевник Драгослав Михаиловић” (24. 4. 2008.), „Словенска фантастика“ (11–12. 5. 2012, 24. 10. 2014) и разговоре аутора годишњака Украс. Учествовао је у повезивању Харковског универзитета и Универзитета у Београду и припреми два скупа харковског Центра за бугаристичка и балканистичка истраживања.

Рад у Лођу

Од децембра 2016. до децембра 2018. предавао је на Катедри словенске филологије Филолошког факултета Универзитета у Лођу. Као гост професор у том периоду је предавао и на славистици Гдањског универзитета. 15. марта 2018 је организовао конференцију младих пољских србиста. Радови са овог скупа су објављени у зборнику.

Конференције и пројекти

Учествовао је на бројним конференцијама и скуповима у Србији, Хрватској, Македонији, Бугарској, Белорусији, Украјини, Русији, Пољској, Словачкој, Словенији, Аустрији и Италији и на шест конгреса слависта (1993, 1998, 2003, 2008, 2013, 2018). Био је сарадник у пројектима Министарства науке Републике Србије „Упоредна истраживања српске књижевности (у европском контексту)“ (2006–2010, № 148018, руководилац Бојан Јовић) у Институту за књижевност и уметност у Београду и пројекту „Народна култура Срба између Истока и Запада“ (2011–2016, № 177022, руководилац Љубинко Раденковић) у Балканолошком институту САНУ. Учествовао је у међународном пројекту „Вредности Словена и њихових суседа“ EUROJOS (2009–2015) којим је руководио Јежи Бартмињски.

Радови

Дејан Ајдачић је написао са Иваном Срдановићем кратке приче, објављене у Београду 1988., а песму „Зачетница човека“ објавио је у часопису „Знак“ Филолошког факултета (1983). Први фолклористички рад објавио је 1983. године, а интензивније почиње да објављује од 1990.

Ајдачић објављује радове на српском, бугарском, пољском, украјинском, руском, енглеском и италијанском језику. Објавио је више ауторских књига књига на српском и украјинском и једну књигу на пољском језику.

До јануара 2019. објавио је 276 прилога — студија, приказа и библиографија. Неки текстови су објављивани у неколико издања и на више језика. Теме ауторских радова уклапају се у зборнике и годишњаке које уређује, око трећина радова представља излагања представљена на научним скуповима.

Преводи

Ајдачић је објављивао преводе (углавном филолошких радова) са пољског, руског, украјинског, италијанског, бугарског и неколико књижевних текстова са украјинског језика.

Уредник и издавач

Као студент, Дејан Ајдачић је био члан редакције часописа Знак (1983), а потом листа Књижевна реч (1995).

Оснивач је и главни уредник међународног фолклористичко–етнолингвистичког часописа Кодови словенских култура“ са прилозима на руском и српском језику (од 1996. — 10 свезака са темама: биљке, храна и пиће, свадба, делови тела, земљорадња, боје, деца, птице, смрт, ватра).

Оснивач је и уредник Украјинско–српског зборника Украс (од 2006. — 8 свезака) на украјинском језику. Од 1999. године управник је електронске библиотеке српске културе и културне мреже Пројекат Растко (сада на адреси www.rastko.rs) коју је основао драматург Зоран Стефановић.

Приређивач је двадесетак тематских славистичких зборника (о еротици, антиутопијама, чудима, старозаветним легендама, фантастици, телу, Тесли, Венецији, Кијеву, вредностима у језику и др.) објављиваних у Београду, Кракову, Кијеву.

Састављач је антологије савремене српске драме на украјинском Новітня сербська драматургія (2006) и зборника радова Војислава М. Јовановића (1997, 2001), Новака Килибарде (три књиге 1998, 2011), Миколе Рјабчука (2003), Дарка Сувина (2009), Пера Јакобсена (2010) и Јежија Бартмињског (2011).

Члан је уредничких савета, редакција или рецензент неколико часописа у Бугарској, Пољској и Србији, члан је Комисије за етнолингвистику и Комисије за фолклористику Међународног комитета слависта, а од 2018. председник Комисије за фолклористику.

Библиографија - књиге, текстови (1983-2018), Дејан Ајдачић