Дејан Ајдачић

Истраживања књижевне фантастике у Србији

Истраживање фантастике у делима српске књижевности минулих периода до седамдесетих година 20. века је скоро случајна и прилично ретка појава, па је велика већина у овом чланку поменутих студија написана у последњих четрдесетак година.

Појаве које (са рационалистичког становишта) сада сматрамо чудесним су у оквирима народних и религиозних веровања схватане као опомене, испољавања благодатне милости или казне виших сила. Зато се описи чуда у усменој традицији или средњевековној књижевности не могу називати фантастиком. Ако савремени читалац таква чуда схвата као фантастику, он непримерено приписује свој поглед на свет минулим епохама. Да би се говорило о фантастици мора постојати увереност или сумња да је нека чудна или чудесна појава ван стварности. Може се, наравно, говорити о испољавањима чудеснога у књижевности давних столећа.

Проучаваоци бића из народних веровања у првој половини 20. века били су фолклористи-етнолози – Тихомир Ђорђевић, Веселин Чајкановић и филолози-фолклористи Алојз Шмаус, Бранислав Крстић и др. Питање чудесног дотицале су поводом бајки и предања Нада Милошевић Ђорђевић, Снежана Самарџија, Мирјана Детелић, Зоја Карановић, Немања Радуловић и др. Љубинко Раденковић је анализирао текст басама и у контексту митологије, док је Александар Лома реконструисао давне слојеве народне епике у оквирима етимолошког истраживања индоевропских корена српске традиције. О митолошким представама у усменој епици писали су Мирјана Детелић (о простору), Нада Милошевић Ђорђевић, Љиљана Пешикиан (о змајевима, пошљедњем вријемену), а о вилама у усменим баладама Дејан Ајдачић, Зоја Карановић, Мирјана Дрндарски.

Тумачи средњевековне српске књижевности осветљавали су приказе чуда у житијима Светога Саве и других српских светаца (Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Радмила Маринковић, Ирена Брајовић и др.), чуда у поезији (Татјана Суботин, Драгиша Бојовић, Весна Бјелогрлић) и апокрифима (Томислав Јовановић, Драгољуб Драгојловић, Соња Петровић). У српској култури 18. века чуда хришћанске вере са новим погледом на свет се појављују у делима барокног проповедника Гаврила Стефановића Венцловића. О њима је први писао Милорад Павић (1929–2009) у редовима о Венцловићу у књизи Рађање нове српске књижевности : историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма (1983).

О фантастици може да се говори и поводом књижевних дела насталих пре устаљивања речи фантастика у књижевно критичком дискурсу уколико се чудесне појаве у тим делима посматрају са просветитељске тачке гледишта. Милорад Павић је у књизи о предромантизму један одељак назвао "Фантастика у књижевности српског предромантизма". Павићев ученик, Сава Дамјанов (1956), писац, уредник и историчар књижевности је одбранио дисертацију посвећену српском песнику романтичару Ђорђу Марковићу Кодеру. Као аутор монографије Корени модерне српске фантастике (1988) он осветљава различите типове фантастике – ониричку, хорор-фантастику, пројекцију сакралног. Темељно ишчитавање штампаних издања и рукописа, уз дубока знања теорије фантастике и историје српске књижевности у тој књизи круне новим виђењима и знатним проширивањем корпуса српске фантастике. Аутор доказује да је српска фантастика постојала и пре 19. века. Сава Дамјанов анализира фикционално приповедна и поетска дела, али и фрагменте фантастике у научно-популарним и филозофско-есејистичким делима (Атанасије Стојковић, Глиборије Трлајић и др.).

Вук Караџић, сакупљач усменог блага, творац стандардизованог језика на народној основи се у свом раду неколико пута дотицао питања која се, по савременом поимању, тичу фантастичног. Као књижевни критичар он је замерио немотивисаност сижејних линија у сентиментално-пустоловном роману Љубомир у Јелисијуму. Као приређивач Српских народних приповједака (1853) поделио је приче на "женске" и "мушке". Приповетке које данас називамо бајкама, он је назвао женским и овако их одредио: "Женске су приповијетке оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити (и по свој прилици само ће за њих бити ријеч гатка) а мушке су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити.". Симболичка подела у Вуковом предговору сведочи о томе да у народном језику он није пронашао одговарајуће речи да би означио разлику између фантастичних и нефантастичних текстова.

У оквиру романтизма први пут је употребљен појам фантастика, а склоност европских романтичара према оностраном и чудесном се одразила и у делима српских романтичара. Представа борбе Бога и Сатане у сшеву Луча микрокозма П.П. Његоша интересовала је Николаја Велимировића, Алојза Шмауса, Крунислава Спасића и др., а о елементима фантастике из народних веровања у драмама прве половине писали су – Тања Поповић, Зорица Несторовић, Дејан Ајдачић, у позији Симе Милутиновића – Хатиџа Крњевић. Фолклорном фантастиком Јована Грчића Миленка, Милована Глишића, Илије Вукићевића, са гогољевским елементима, бавили су се књижевни историчари Витомир Вулетић, Милица Милидраговић, Милорад Живанчевић, Ана Радин, Сава Дамјанов, Душан Иванић. Било би занимљиво проследити које су појмове користили користили српски књижевни критичари 19. века дотичући тему чудесног у књижевности.

Изузетно утицајан критичар и историчар почетка 20. века, Јован Скерлић (1877–1914) није био присталица фантастике, због уверења да књижевност треба да служи васпитању народа, у чему фантастика није могла да узме водеће место. После авангарде, у којој је фантастика засијала блеском нових могућности, књижевност се враћа реалистичком приказивању. У 20. веку о демонској фантастици у већој мери су писали компаратисти који су истраживали везе српске културе и других књижевности – Војислав М. Јовановић (1884–1968) се бавио и вампирима у дисертацији о мистификацију илирских балада француског романтичар Проспера Меримеа, Мирон Флашар (1929–1997) је указивао на митолошку баштину у делима Његоша, а Михајло Павловић на присутност српске народне митологије у француског књижевности.

Интересовање за тумачење фантастике почиње да расте у седамдесетим годинама 20. века. Хрватски театролог, преводилац и зналац фантастике Дарко Сувин (1930) је написао студију са збирком изабраних књижевних текстова под насловом Od Lukijana do Lunjika. Historijski pregled i antologija naučne fantastike (1965). Ова важна књига је постала први темељни оглед и преглед научне фантастике на хрватско/српском језику и садржала је фрагменте текстова од антике до тада најсавременијих руских и англоамеричких аутора.

Песник Васко Попа је саставио антологију поетских сновиђења Поноћно сунце која је бројним генерацијама открила занемарено књижевно благо. Божо Вукадиновић (1935–1974), приређивач стихова романтичарског песника Кодера из рукописа и један од првих проучавалаца Кодерових стихова, издао је 1971. године књигу Интерпретације : (о фолклорној, фантастичној и песничкој имагинацији) која је постала прва опсежна монографија посвећена српској књижевној фантастици. Вукадиновићева сагледавања фантастике проистичу из дијалога са Попиним концептом фантастике у антологији поетских сновиђења, у односу на који је, са позиција Гастона Башлара и Роже Кајоа, сужено одређење оквира фантастике.

У разматрању теоретских проблема фантастике и њених граница у књижевности у Србији су значајну улогу одиграли преводи са француског језика. У часопису "Књижевна критика" објављен је текст "Од бајке до Science-Fiction" Роже Кајоа (1971, 5–6, с. 61–81). Сада већ славну антологију Пјера Мабија Огледало чудесног, Зоран Мишић је издао 1973. године, једанаест година после појаве оригинала Le miroir du merveilleux (1962). Сам Мишић, био је дугогодишњи уредник библиотеке са речитим насловом "Међу јавом и међ сном" по стиху Лазе Костића "Међу јавом и мед сном". У часописима је у наредном периоду објављено неколико тематских бројева или блокова посвећених фантастици: "Савременик" (1973), "Књижевност" (1974, 11, 12). У промишљањима аспеката књижевне фантастике значајан је био и превод студија Марије Јањон у књизи Romantizam, revolucija, marksizam (1976, пољско издање 1972).

Интересовање за теоријска и критичка осветљавања фантастике се одвија истовремено са преводима латиноамеричких писаца магијског реализма, појавом првих књига Асимова, Кларка, Лема и Баларда у серији Biblioteka Kentaur : naučna fantastika (1976), те првим српским издањем Толкиновог Владара прстена (1981). Посебан број загребачког часописа за светску књижевност "Književna smotra" (1982) је представио преводе студија о научној фантастици у избору Дарка Сувина. Популарност научне фантастике у Србији су најпре ширили аутори у популарним текстовима о науци попут Радојице Таутовића (1923–1998). Београдски часопис "Delo", у време уредништва Јовице Аћина је направило неколико тематских бројева који су се тицали фантастике у уметности, у којима су се поред преведених прилога појављивали и текстови о српској књижевној фантастици. Радови руских аутора совјетског доба Анатолија Бритикова (Руски совјетски научнофантастични роман, 1970), Татјане Чернишове (Природа фантастике, 1985), те критичара Јевгенија Тамарченка и Вл. Гакова (псеудоним), наводе се, по изузетку, само у понеким текстовима српских русиста. У српској филолошкој традицији присутни су ставови непреведених студија, написаних на енглеском Ирвина и Ерика Рабкина.

У историји проучавања књижевне фантастике у Србији веома важну улогу је одиграо превод књиге Цветана Тодорова Uvod u fantastičnu književnost објављен1987. године. Ауторово искључивање бајки и алегоријске фантастике из фантастике нису утицала на сужавање корпуса српске књижевне фантастике. Поменути Божо Вукадиновић, прерано преминули критичар и књижевни историчар постао је код Срба приређивач прве антолоије која је у наслову садржала реч "фантастика". Антологија српске фантастике је објављена после смрти њеног уредника, 1980. године, по рукопису и чине је трећином прозни текстови 19. века, и већином текстови 20. века. Објављене су и Вукадиновићеве књиге Интерпретације (о фолклорној, фантастичној и песничкој имагинацији) (1971) и посмртно Интерпретације 2 (1985) са текстовима о Кодеру, Глишићу, надреалистима, поезији Владана Радовановића, Борислава Радовића и прози Филиша Давида. Аутор паралелно користи два терминолошка низа – фантастика, те измишљено, визија, фантазија које користи као синониме, иако они имају и своја специфична значења. У оба синонимска реда се јављају и опозиције, којима аутор супротставља фантастику ономе што она није, и разликује два вида фантастике. Тако у тексту "Аутентична фантастика" као прву, праву, аутентичну фантастику у српској књижевности Божо Вукадиновић назива "Приче о мушком" Милоша Црњанског, објављене 1922. Касније су књижевни историчари одбацили то временско одређење почетака српске фантастике на двадесете године 20. века.

О брзом развоју књижевно теоријског и књижевно критичког интересовања за фантастику сведочи чињеница да је првом издању Rečnika književnih termina (1986) Института за књижевност и уметност у Београду, створеном сарадњом широког круга југословенских проучавалаца књижевности она представљена појмовима: фантастично, фантастика, фантазија, научно-фантастична књижевност, сан, утопијски роман, као и низом појава на које се упућује. Аутор речничке јединице о фантастици је познати компаратиста и теоретичар Зоран Константиновић. У другом издању Rečnika književnih termina (1992), када је реч о јединицама које се тичу фантастике, додат је термин "магијски реализам", а "фантастика" и "фантазија" су редаговани.

Најобимнији и најплоднији по броју аутора и обиму јесте зборник радова са конференције у САНУ у организацији Предрага Палавестре. Зборник Српска фантастика објављен је 1989. године и садржи радове груписане у блоковима – књижевна фантастика и културна антропологија, фолклорна фантастика, потом по епохама историје књижевности. Зборник затварају есеји српских писаца о фантастици (М. Павића, Б. Пекића и Е. Коша) и радови о мултимедијалној фантастици. На крају зборника се налази библиографија са 554 јединица са делима на различитим језицима.

Иво Тартаља је објавио књигу Београд XXI века : из старих утопија и антиутопија (1989) која садржи ауторову студију и антологију изабраних текстова. Сава Дамјанов, поред већ поменутих књижевно-историјских радова о историји српске књижевне фантастике 18. и 19. века је приредио антологију Нова (постмодерна) српска фантастика: хрестоматија прича (1994). Антологія сербської постмодерної фантастики , објављена у Украјини 2004. и те године проглашена најбољом иностраном књигом.

Зоран Живковић (1948), раније угледни уредник научнофантастичних серија и библиотека, проучавалац и популаризатор фантастике, данас је професор креативног писања и аутор књижевних дела коју преводе на разне језике. У области истраживања фантастике најпознатије дело Зорана Живковића је двотомна Енциклопедија научне фантастике (1990) са 1638 јединица које обухватају ауторе, књижевна дела, илустраторе, уреднике, филмове и серије, стрипове, позоришне и радио драме, часописе, научнофантастичке библиотеке. У чланку "секундарна литература" је представљен избор тада значајних радова о фантастици. Временски оквири овог синтетичног, изузетно богато илустрованог водича су 1818. година (од Франкенштајна Мери Шели) до 1988. године. У енциклопедији нема јединица о темама или мотивима, постоје само две жанровски профилисане одреднице – научна фантастика и епска фантастика, те неколико јединица које осветљавају националну фантастику: Чехословачка, Француска, Кина, Мађарска, Југославија, Немачка, Пољска, Скандинавија, Совјетски Савез. Међу њима је најдетаљније обрађена Југославија где су представљени и стриови, фанзини и др. Енглеска и америчка фантастика је по количини аутора најтпотпуније представљена, мада нема посебне енциклопедијске јединице. Друго издање се појавило без допуна и промена у једном тому 2010. године, на двадесетогодишњицу првог издања. Зоран Живковић је сабрао своје текстове о начној фантастици у књигама Savremenici budućnosti: priče i tvorci naučne fantastike (1983) о поетици научне фантастике и са огледима о десетак писаца укључујући и Лема и браћу Стругацке, Zvezdani ekran : osam decenija SF filma (1984), Ogledi o naučnoj fantastici (1995). Иако је раније био истраживач и популаризатор фантастике и научне фантастике, као писац он не прихвата примену тих одредби за своја дела и назива их метафизичким фантазијама.

Ана Радин (1946–1999) је на основу докторске дисертације издала књигу Мотив вампира у миту и књижевности (1996). У првом делу књиге се описују својства вампира у српској народној култури, а у другој анализирају српски књижевни текстови у којима се јављају вампири. Ана Радин је саставила и антологију Приче о вампирима (1998)

Александар Недељковић (1950), англиста, аутор докторске дисертаације и књиге о алтернативној историји у англо-америчкој фантастици. Предавао је на Универзитета у Крагујевцу.

Дејан Ајдачић (1959) је објавио низ текстова о демонима у српској и словенској књижевности 19. века – о смеху, плесу, летењу, језику, сну демона, примењивао је појам хронотопа у фантастичкој књижевности и бавио тематологијом фантастике. Приредио је избор радова Дарка Сувина (2009) и низ славистичких зборника Антиутопија у словенским књижевностима (1999), Чудо у словенским културама (2000), Словенска научна фантастика (2007, са Б. Јовићем), Тело у словенској футурофантастици (2011), три тома Слов’янська фантастика (2012, 2015, 2016), блок о популарној култури и фантастици у часопису Књижевна историја (2017). Објавио је књигу Футурославија: студије о словенској научној фантастици на српском (2009) и украјинском језику (2010). У овој књизи објављен је и разговор са Зораном Стефановићем о фантастици. Ауторове студије фантастици приступају у антрополошком кључу (идеологија, идентитет, неземаљске животиње).

Бојан Јовић (1963) из Института за књижевност у Београду се бави српским модернизмом и авангардом у компаративном оквиру, историјом српске фантастике, хронотопима у фантастици. У књизи Рађање жанра : почеци српске научно-фантастичне књижевности (2006) Јовић посебну пажњу посвећује делима која нису позната у историји српске књижевности или представљају значајне појаве у светској литератури, као што су фантастична драма Кроз милион година Драгутина Илића и Једна угашена звезда Лазара Комарчића. Јовић усмерава пажњу читаоца и на дела 20. века Владана Деснице о бесмртности, Ивана Ивањија о трансплатацији, истражује хронотоп дилатације. Приредио је са Дејаном Ајдачићем зборник Словенска научна фантастика (2007).

Англиста Зорица Ђерговић Јоксимовић професор Универзитета у Новом Саду је написала више драгоцених члана у српској фантастици о утопији, делима Јована Деспотова, Борислава Пекића и др. Ауторка објављује и у енглеским издањима радове који популаризују српску књижевну фантастику.

Млади истраживачи дају доприносе својим књигама и студијама - Марија Шаровић (Метаморфозе вампира), Тијана Тропин (о фантастици у књижевности за децу), Милош Јоцић (о односу књижевности и компјутерских игара) и др. Фантастиком у делима српске књижевности друге половине 20. века Миодрага Булатовића, Борислава Пекића, Милорада Павића, Видосава Стевановића, Мирјане Новаковић, Светислава Басаре, Илије Бакића су се бавили проучаваоци књижевности и критичараи који се иначе не баве систематски фантастиком у књижевности.

Миодраг Миловановић je 2016. објавио књигу Српска научна фантастика са добрим прегледом тема и аутора, осветљавајући у посебним поглављима и односе са граничним жанровима, књижевном матицом и другим медијима.

Ваља поменути и драгоцено ангажовање преданих популаризатора фантастичке књижевности: Бобана Кнежевића (1959) писца, уредника часописа Знак Сагите и серија, издавача и приређивача антологија Тамни вилајет и Нова (алтернативна) српска фантастика), Горана Скробоње (1962) писца и издавача књига страве и ужаса, Зорана Стефановића (1969) писца, оснивача Пројекта Растко и уредника библиотеке Фантастике у електронског библиотеци пројекта, Драгољуба Игрошанца оснивача часописа Књижевна фантастика, фестивала фантастичне књижевности и сајта "Art-anima", писаца попут Илије Бакића, Слободана Шкеровића и др.

Литература

Ајдачић 2009 – Дејан Ајдачић: Футурославија. Студије о словенској научној фантастици, Београд.

Ајдачић(Ур.)1999 – Антиутопије у словенским књижевностима / уред. Дејан Ајдачић, Београд.

Ајдачић, Јовић(Ур.) 2007 – Словенска научна фантастика. Зборник / уред. Дејан Ајдачић, Бојан Јовић, Београд,.

Ајдачић(Ур.) 2011 – Тело у словенској футурофантастици / Уред. Дејан Ајдачић, Београд.

Ајдачић(Ур.) 2000 – Чудо у словенским културама / уред. Дејан Ајдачић, Београд, Нови Сад.

Айдачич(Ур.) 2012, 2015, 2016 – Слов’янська фантастика Збірник наукових праць, Том 1–3, Київ.

Дам’янов(Ур.) 2004 – Антологія сербської постмодерної фантастики / Упор. С. Дам’янов, Львів.

Дамјанов 1988 – Сава Дамјанов: Корени модерне српске фантастике, Нови Сад.

Дамјанов 2011 – Сава Дамјанов: Вртови нестварног: Огледи о српској фантастици, Београд.

Дамјанов(Ур.) 1994—Нова (постмодерна) српска фантастика / Уред. Сава Дамјанов, Београд, 1994.

Ђерговић-Јоксимовић 2007 – Зорица. Ђерговић-Јоксимовић: "Европа број два": нова српска утопија, У: Словенска научна фантастика. Зборник / уред. Дејан Ајдачић, Бојан Јовић, Београд. – с. 225–242.

Јовић 2006 – Бојан Рађање жанра : почеци српске научно-фантастичне књижевности, Београд.

Караџић 1853 – В. Стефановић: Српске народне приповијетке, Беч.

Књижевност и фантастика : саопштења поднета на Симпозијуму, Нови Пазар, 1984.

Миловановић 2006 – Miodrag Milovanović: Srpska naučna fantastika, Beograd.

Павић 1983 – Милорад Павић: Рађање нове српске књижевности : историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма, Београд.

Палавестра(Ур.) 1989 – Српска фантастика : натприродно и нестварно у српској књижевности. Уред. Предраг Палавестра, Београд.

Радин 1996 – Ана Радин: Мотив вампира у миту и књижевности, Београд.

Тартаља – Иво Тартаља: Београд XXI века: из старих утопија и антиутопија, Београд, 1989.

*

Đergović-Joksimović 1997 – Zorica Đergović-Joksimović: Distopija XX veka : jezik očuđavanja U: Symposium Language and literature at the end of XX century : collection of papers, Podgorica. – s. 225–236.

Suvin – Darko Od Lukijana do Lunjika. Historijski pregled i antologija naučne fantastike, Zagreb, 1965.

Živković 1990 – Zoran Živković: Enciklopedija naučne fantastike, Beograd.

Živković 1983 – Zoran Živković: Savremenici budućnosti : priče i tvorci naučne fantastike, Beograd.

Živković 1984 – Zoran Živković: Zvezdani ekran : osam decenija SF filma, Beograd.

Živković 1995 – Zoran Živković: Ogledi o naučnoj fantastici : poetika, motivi, film, Beograd.

Дослідження літературної фантастики в Сербії // Літературознавчі студії, Київ, 2012, вип. 35, с. 3–9.
Истраживања књижевне фантастике у Србији // Дејан Ајдачић: Србистички мозаик : Књижевност, Београд, 2017. – с. 262–270.